SUgrađani: Đula Mešter - "Odbojka se ne završava danas!"

Neostvareni san brojnih sportista širom sveta njemu se ostvario čak dva puta! Sa bronzom iz Atlante (1996) i zlatom iz Sidneja (2000), jedini je Subotičanin koji ima dve olimpijske medalje, a malo je falilo da donese i treću. Ali ne treba biti neskroman i tražiti (pre)više. Zna to dobro živa legenda odbojkaškog sporta - Đula Mešter, zahvalan na karijeri bez povreda, na dobrom osećaju sa kojim se budi…

Ponosni nosilac dve ploče sa imenom na Olimpijskoj česmi na početku Radijalca, i danas visok i vitak, kao da je profesionalnu karijeru okončao juče, na razgovor dolazi bez minuta kašnjenja, uz blagi naklon glavom poznanicima i neposrednost koja nas prijatno iznenađuje.

OLIMPIJADA – ŠTA SE NE VIDI NA TELEVIZIJI “Neverovatno je da sediš u restoranu sa najbržim trkačima, atletičarima... Sećam se, večeramo, i počne da se trese pod – mislim zemljotres! Međutim, vidim, prolazi Kareljin, najpoznatiji ruski rvač, čovek od jedno 130 kila, kao od brega odvaljen! Bili smo smešteni u neki koledž, sobe male, četiri nedelje u osam kvadrata, k’o u zatvoru, kupatilo zajedničko, uvek se nešto kvarilo... Na spratu jedan televizor, a mi sa Kinezima – ko odlučuje šta će da se gleda?! Mi smo uvek hteli odbojku i bič volej, a onda dođe neki Kinez od preko 100 kila, da gleda džudo ili rvanje! Kako da mu priđeš i tražiš da prebaci kanal?! A restoran - iskustvo neverovatno! “Mekdonalds” 24 sata besplatno, tu je uvek bila najveća gužva. Za tri olimpijade, možda smo tek u Atini, kada smo ispali u četvrtfinalu, imali vremena malo da uživamo i opustimo se. I ti u ponoć odeš u “Mek”, ima sve kuhinje, od azijske do evropske, šta god poželiš, sladoled koji hoćeš! Neki moji saigrači imali su problem sa kilažom… Puno je sportista, dosta partijanja, žurki. Sećam se kada je Aleksandra Ivošev osvojila prvu medalju, bilo je slavlje, a mi došli da joj čestitamo i odmah se vratili u sobe, čekala nas je utakmica, ali dobili smo motiv više da možemo i mi nešto da napravimo”.

Saznajemo da ga je ekipa volela, da je “držao atmosferu” i negovao duh danas popularnog “tim bildinga” u kom se stvara posebna hemija…

- Ta hemija može da bude odlučujuća u nekim momentima, kada si spreman da staviš ruku u vatru za svog saigrača! Bitno da svi guramo ka istom cilju…

A kako je cilj svakog sportiste olimpijsko zlato, onda je u ovom slučaju on ostvaren. A šta beše sa čuvenom krilaticom - “Važno je učestvovati”?

- Doživeti olimpijske igre, to je jedinstven osećaj! I iskustvo. Treba reći da tu od deset hiljada sportista nisu svi došli sa ciljem da osvoje medalje. Kubertenovo “Važno je učestvovati” pije vodu do nekog nivoa, ali kod mene, kod nas, nikada! Mi smo se uvek borili za medalju! Bio sam tri puta na olimpijskim igrama, dva puta sam osvojio medalju, mogao sam i treći. Da nam se glavni igrač Ivan Miljković nije razboleo, siguran sam da bismo osvojili neku medalju - možda bih kolekciju kompletirao srebrom, pošto smo već malo prevazišli neki naš zenit pa nismo bili toliko konkurentni za zlatnu medalju, ali neka bi sigurno pala...

ZAŠTO U KINI U VOZOVIMA BRIŠU KVAKE - “Krajem prošle godine, kao potpredsednik odbojkaškog saveza Srbije, boravio sam u Kini, u gradu koji se zove Kuan Žu, oko 500 kilometara od Vuhana. Putovanje je bilo zanimljivo, morao sam da održim i govor na engleskom. Vratio sam se, i posle deset dana Kinezi objave pandemiju! Nije mi bilo svejedno sve dok nisu prošle te dve nedelje… Srećom, ništa se nije desilo. Primetio sam, u brzom vozu svakih pola sata dolazi žena i čisti pod, čak i kvake – pomislio sam, kako su ovi Kinezi pedantni…”.

Iako će ostati upamćeno to četvrtfinale protiv Rusa 2004. u Atini, mnogo bolje pamte se uspesi. Od prve osvojene medalje u pionirskoj kategoriji u Vojvodini do “sedam veličanstvenih”: dve olimpijske, jedna svetska i četiri evropske, ne računajući svetski kup…

- Od ’95. do 2000. pripremali smo se da damo svoj maksimum pa dokle stignemo. U Japanu ’98, gde smo možda i bili favoriti za zlato, izgubili smo finale pod nekim čudnim okolnostima – Italijani su nas pobedili sa 3 : 0. Ali na doping kontroli, gde sam bio prisutan (iz svake ekipe idu dva igrača, izvlače se kartice) oba Italijana pala su na doping testu! Međutim, takve su propozicije, ne gubiš medalju, nego su dobili neku smešnu zabranu, šest meseci. Videlo se malo na njima, to je onaj osećaj… Bila je to 12-ta utakmica, a oni su na tom zagrevanju, u tom finalu, izgledali kao da im je prva! A mi na izdisaju! Noć pre toga bio je zemljotres, a da se nisam ni probudio, toliko sam bio umoran. I izgubili smo, ali jednostavno smo naučili lekciju i čekali Italijane… Mogu da kažem da mi se ostvario dečački san. Sećam se, imao sam osam godina i gledao Olimpijske igre u Moskvi, sanjajući o tome da jednoga dana i ja budem tamo. Znao sam sve rezultate, a posebno me je zanimala atletika jer moj ćale bio je bacač diska, prvak Jugoslavije, i ja sam se bavio atletikom sve do 15-te godine, kada ozbiljnije krećem sa odbojkom i ostvarujem san da odem u Atlantu.

Ipak, kako ističe, vrhunac njegove, ali i karijere saigrača, nije ta bronza, već olimpijsko zlato.

- Ipak zlato! Uvek se pobednik pamti. Sigurno bih bio zadovoljan bilo kojom medaljom u tako jakom sportu kao što je odbojka. Ali možda je jedan od većih uspeha to što smo uticali na sledeće generacije da se bave sportom, naročito devojke. Posle našeg uspeha počela je jedna velika ekspanzija ženske odbojke i to mi je drago, to su neke stvari koje ne možeš da platiš. Ne možeš nikoga da nateraš da se bavi odbojkom koja je u tom momentu bila drugi, niži nivo - zna se koji su glavni sportovi kod nas – fudbal, košarka, rukomet i vaterpolo. Mi smo uzeli malo tog kolača. Žene su aktuelne evropske i svetske prvakinje, brane finale iz Ria, muškarci su prvaci Evrope , mislim da imamo sjajne rezultate. Borba je velika, pre svega na muškoj liniji ima jako malo talenata i treba ih čuvati i raditi sa njima. Jednostavno, odbojka se ne završava danas, ni sa našom generacijom, ni sa njima, mora sve da se nastavi da se ne bi ugasilo.

TATA I PASOŠKA KONTROLA - “Pre desetak godina moj tata Đula Mešter (kod Mađara je taj prenos imena tradicija, i deda mi se tako zvao) prelazi granicu - policajac pogleda u njega, uzima pasoš i kaže - Đula Mešter? Al’ ste omatorili… Zanimljivo je da su mog tatu, koji je doktor tehničkih nauka i bio direktor Više tehničke škole, kada je išao na konferencije, uglavnom predstavljali kao oca tog i tog odbojkaša, a ne kao stručnjaka u svojoj oblasti. Ali bilo mu je drago, naravno”.

I dok broji dane do Prvenstva za seniore i seniorke, koje startuje polovinom septembra, prvi potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije (funkcija koju trenutno obavlja) na relaciji je: Subotica – Beograd i tako mu odgovara. Iako je svojevremeno igrao u inostranstvu (Italija i Grčka) i dobijao ponude za posao u Mađarskoj, ostao je u svom gradu, svojoj zemlji.

- U inostranstvu uvek si stranac! Bez obzira na to šta postigneš u poslu, koji status imaš, uvek će te gledati kao stranca, a ovde sam kod kuće. Meni je uvek bio cilj da ostanem tu. Trenerski poziv me trenutno ne zanima, imam diplomu (inženjer mašinstva) koja ne pomaže puno, ali ovo što sada radim, ova funkcija koju imam, sasvim me ispunjava. Jedino što moram da pazim na liniju zbog odela...

KAKO MI JE PALIĆ POMOGAO - “Kada sam završio reprezentativnu karijeru, igrao sam još pet godina u inostranstvu i malo je bilo nezgodno sa pripremama preko leta. Kada sam upao u situaciju da moram da se pripremam, odlučio sam da igram bič volej na terenima na Paliću. Bila je ogromna gužva, a važilo je pravilo - ko pobedi, taj ostaje! Nisam mogao da dođem u 12, nego sam dolazio oko 5 i uglavnom dobijao manje kvalitetne igrače za partnere. Prvu utakmicu uglavnom gubim pa moram da čekam… Ali to mi je puno pomoglo, uvek sam došao spreman u klubove”.

I dok osmehom začinjava priču, trenutak je da se priseti svojih početaka: Osnovne škole “10. oktobar”, Gimnazije “Svetozar Marković”, drugova, ali i prvih odricanja u korist – odbojke. Od četiri ekskurzije išao je samo na jednu, sreća da je i na matursko veče uspeo da ode, a Fakultet tehničkih nauka koji je upisao u Novom Sadu, morao je da napusti zbog obaveza u klubu (kasnije završava Višu tehničku školu u Subotici).

- Ljudi kažu, tebi je lako, samo skačeš, udaraš loptu i zaradiš pare! Nije to baš tako. Dok dođeš na taj nivo, odricanja su ogromna. Ali sa druge strane, kad staviš sve na papir, nešto u životu moraš da žrtvuješ…

Ali vredelo je. Doček u Beogradu, nakon osvojene bronze u Atlanti, pamtiće do kraja života. Euforija, aplauzi, suze radosnice. Pamtiće i suze jedne Amerikanke kojoj je na kratko pozajmio osvojenu medalju, ljude koji su hteli autogram, fotografiju… Trenutke sreće, osim sa sugrađanima i saigračima, deli sa najbližima – članovima porodice (brat u Budimpešti, završio mašinstvo), supruga Tamara. U rodnom gradu prepoznaju ga na ulici, otac pokazuje sinu… “Ponekad mi kažu da sam rukometaš. Reko’, blizu je...”.