SUgrađani: Đuro Gavrić - “Nekad mi se otme neka riječ, nekad reč, ali razumemo se, jelda?”

Kockice se jednostavno slože. Poklope se datumi, priče... prošlost i sadašnjost u jednom danu. Kažu – slučaj je tako hteo... Ali kolika je verovatnoća da se razgovor koji vodimo, odvija istog dana kada je pre tačno 50 godina naš sagovornik prvi put kročio u ovaj grad, pravo sa železničke stanice, brzim vozom Sarajevo – Subotica?! Razgovor smo inicirali MI, datum predložili MI, a Đuro Gavrić, vlasnik Agencije za nekretnine “Top-Tip”, nam, u bašti kafića, na suncu miholjskog leta, otkriva da je upravo na ovaj dan (takođe sunčan), 17. oktobra 1973. i zvanično postao naš sugrađanin...

-    Direktan noćni voz koji je stigao ujutru, negde oko šest. Ja sa crvenim kariranim koferom (pravi koferaš!)... Prvo se oduševljavam železničkom stanicom – bila mi je prelepa! Potom Likovni susret pa Gradska kuća - to je nešto što me je odmah fasciniralo. Bio sam izuzetno raspoložen! Subotica ima taj svoj dar da opčini svakog ko dođe u nju. Oduševila me je i multietničnost - tu živi toliko naroda, ima toliko različitosti, a svi se stapaju u jednu celinu!

(KAO) SVETO SLOVO - “Vreme za obroke meni je kao sveto slovo! Doručak u osam, ručak obavezno u jedan, po nešto popodne i, naravno - bez večere! Jednostavno, ako čovek pojede nešto popodne, onda mu večera i ne treba. Tako je otkada znam za sebe. A što se termina tiče, tako je otkako sam privatnik, ali dok sam radio u društvenom sektoru, normalno - prilagođavaš se situaciji...”.

Kao student imao je smeštaj u domu i ubrzo je nastupila aklimatizacija.

-    Tada je bio aktuelan “Largo”, a od divnih kafana: “Spartak”, “Bela lađa”, roštilj “Borac” na Korzou, i pariske i bečke šnicle “Kod šogora” u Štrosmajerovoj. Kada sam došao na Višu tehničku školu, prvi, i možda i jedini put susreo sam se sa gospodom profesorima – predavačima. To su ljudi godišta, mogu reći između dva svetska rata, obrazovani, odisali su gospodstvom. Bila je velika sramota ne biti učtiv ili ne znati. U to vreme oslovljavali smo ih sa “gospodine profesore”;  moram spomenuti neke od njih: Dragutin Svoboda, Stevan Kun, Aleksandar Birner, Miroljub Pavlović... Izuzetni predavači. I studenti su se stvarno ophodili pažljivo, sa velikim poštovanjem. Sećam se, oko 220 studenata je upisalo, od toga je čak 80 posto bilo iz Bosne i Hercegovine (nemam pojma kako to, i meni je nejasno), desetak posto - Sandžak i Kosovo, a ostalo se bili Subotičani.  

Na pomen Bosne, budi se i nostalgija, sećanje na detinjstvo i rodno selo (pradedovsko) koje s ponosom pominje.

-    Severoistočna Bosna, mesto Vranjak, jedno predivno selo pored reke Bosne, sa puno drugih manjih reka - tih brdskih rečica... Otprilike hiljadu kuća, puno djece - baš puno, puno dece - svaka kuća imala je najmanje troje, pa do desetoro! Kada se iz škole krene, to su bili redovi... Ljubav prema zavičaju i djetinjstvu je neizmerljiva - ona je velika, nosi se do kraja života, i što je čovek stariji, sve više ga vežu sjećanja. Bez obzira na to što je prošlo 50 godina, sećanja ostaju, a drugačija su sećanja onih koji su odrasli na selu od onih koji su u gradu. Oni koji su menjali gradove, vrlo lako se privikavaju i vrlo brzo zaboravljaju jer je sve slično, a na selu... Možda nekih drugih stvari nije bilo, ali jeste dečije igre, druženja. Toliko je bilo dece da su iz tog sela izrasli univerzitetski profesori, učitelji, advokati, gradonačelnici, profesori univerziteta, i na kraju jedan general i jedan predsednik republike (Milan Jelić, predsednik Republike Srpske). Svi su odatle, to je selo sa jako puno akademskih građana. Puno je i raseljeno - život nosi puteve, ljudi idu na sve strane, od Amerike, Australije do Moskve. Ali iako je puno njih otišlo, selo je i dalje ostalo bogato mladim ljudima, decom. Znam zato što i sad često idem, to je blizu – odavde tri sata kolima. Tamo imam rodbinu, i jednog od dva brata – on je ostao da živi na imanju, održava ognjište, a drugi (Luka Gavrić) prvi je doktor tehničkih nauka u našem kraju!

Dok ga citiramo, namerno ostavljamo reči onako kako ih izgovara – jednom DJECA, drugi put DECA. Primera ima mnogo.

-    Ja pričam malo ijekavski, malo ekavski. Nekad mi se otme neka RIJEČ, nekad  REČ, ali razumijemo se, jelda?  Ostane to u čoveku ako ne razmišlja. Ako bih pričao potpuno ekavski, onda bih morao svaku reč dobro da ocijenim.

I zamoli: “Ti ćeš sve to srediti”, ali nema potrebe – naglašavamo, jer ovako je autentičnije, originalnije. To je – ON. I da, razumemo se – dodajemo, uz osmeh. I nastavljamo u duhu “jezičkih” tema. Govorite li još neki jezik – pitamo.

-    Govorim nemački. Usavršio sam ga tokom boravka u Švajcarskoj, a učio i u školi. U moje vreme, u detinjstvu, u Bosni je bilo puno ljudi koji su bili zarobljeni u Drugom svetskom ratu u Nemačkoj, i kako su dolazili pored kazana u kojem se pekla rakija (tamo ima puno šljive), oni su pričali nemačkim jezikom i iz zadovoljstva i nas su decu učili i propitivali nas. Tada sam stvorio neku osnovu, ali i ljubav prema nemačkom jeziku.

U Švajcarsku odlazi nakon završene srednje (mašinsko-tehničke) škole (u Bosanskom Šamcu).  

-    Imao sam rodbinu tamo, godinu dana radio u jednom velikom velnes centru. Međutim, nisam se mogao priviknuti na taj model Zapadne Evrope. Nešto me je vuklo u Jugoslaviju, tu mi je sve bilo lepo (oba moja sina su u Švajcarskoj, tamo su se “primili”, kažu da im je lepa i da je fenomenalno, a ja se nisam mogao privići iako sam otišao u mlađim godinama od njih). Nije mi godila ta zapadnjačka hladnoća, ta proračunatost u svemu - do samog osmijeha (kod većine i to je proračun). A i voleo sam Jugoslaviju – u to vreme je bilo prelepo!

U BAZENU - ODAVDE DO AMERIKE - “Više od 20 godina, svaki dan, svako jutro u šest sati – odlazim na bazen. Prozivka, Dudova šuma – tamo sam od šest do sedam; i za sve ovo vreme, kada se sve sabere, preplivao sam relaciju kao odavde do Amerike!”.

Kada se vratio, prijemni ispiti su bili završeni i jedina škola koju je mogao upisati, bila je Viša tehnička u Subotici.

-    Kada sam završio studije i dobio zvanje mašinskog inženjera, potražio sam posao i otišao u “Sever”. Tamo sam bio petnaest godina i imao sreću da je šef sektora za razvoj investicija bio Viktor Derfler, moj profesor (koji me je i preporučio) i odmah angažovao u sektoru investicija. Moj prvi zadatak bio je zanimljiv - izgradnja nove fabrike, livnice sivog gvožđa u Čoki - od investionog programa, saradnje sa projektantima do montaže opreme i puštanja fabrike u pogon. Taj zadatak trajao je pet godina i nakon toga, sledećih deset radio sam u sektoru spoljne trgovine – tržište Zapadne Evrope. Sever je tada imao 7.000 zaposlenih – raditi u “Severu” bila je prestižna stvar. Mi ni za što drugo nismo znali nego za “Sever”! To je bio poseban grad (grad u gradu) - kad krenemo iz centra trotoarom do “Severa”, to su bile kolone...  Imali smo takav program elektromotora, generatora, reduktora, pumpi... prestižan i u Evropi. Kao šef odeljenja, imao sam zadatak i da istražujem tržište, pronalazim nove kupce - to sam baš uspešno radio. I dan danas neki od njih su kupci “Severovih” motora.

Vreme provedeno u “Severu” ostaje u lepom sećanju. Ali onda je došao trenutak da se krene (dalje).

-    Nikada ne bih otišao da nisu počeli ratovi u Jugoslaviji. Nastupio je embargo na našu robu, moralo se dovitljivo raditi i ja više nisam video budućnost u tome. I  onda sam se okrenuo privatnom poslu. Agencija za poslovanje nekretninama osnovana je 1993 - nije prva, ali jeste među prvima u Subotici. Radeći na izgradnji livnice u Čoki, stekao sa saznanja o izgradnji i tu zavoleo tu oblast. Tada je počela i privatizacija - društveni stanovi polako su počeli da se otkupljuju, i onda su ljudi, ushićeni time, počeli i da ih prodaju. Odjednom se stvorilo jedno veliko tržište i onda sam se orijentisao na to.

Agencija postoji punih 30 godina – radi bez prekida.

-    Ako me pitate da li je bilo teških trenutaka, možda možemo pričati o jednoj krizi koja je bila 2007. ili 2008, ali to je bila i svjetska kriza i ona se drastično i kod nas odrazila. Recimo, ove nedelje je stan na Prozivci bio 45.000, a već iduće nedelje spao na ispod 30.000!  I tu je neko osiromašio, a neko se obogatio (uslovno rečeno). Inače, ovu oblast, kupoprodaju nekretnina, nikada posebno ne pogađaju krize. Ispočetka sve je išlo gotovinski, a kasnije su banke otvarale kredite. I moj savet je - uvek treba uzeti kredit! Čak i ako imate gotovinu. Evo i zašto - onaj ko je kupio stan na kredit sa visokom kamatom pre recimo 15 godina, on je kupio za 25.000, a danas takav stan vredi 60.000, a on i dalje otplaćuje tih 25.000! Ako ga uzme danas, isto tako će biti. To je svuda u svetu tako.  Recimo, naši ljudi koji rade u inostranstvu, na primer u Minhenu, uzeli su stan od 100 kvadrata, koji je bio 100.000. Danas je taj stan preko milion! Inflacija postoji u svim zemljama, tako da je uvek isplativo uzeti stan na kredit - pod uslovom da imaš siguran posao. Pogotovo kod nas rate nisu značajno velike - lako se vraćaju ko ima redovan posao.

Nova vremena donela su i nove kupce.

-    Tačno je da je sve više Rusa, ali moramo imati u vidu da oni bogatiji, koji dođu u Srbiju da žive, ostanu u Beogradu; oni malo manje bogati u Novom Sadu, a u Suboticu dođe srednji stalež koji trenutno kupuje nekretnine od 30 do 60 hiljada evra. Rusi imaju zavidnu kulturu (najsličniji su našim narodima), izuzetno su korektni, otprilike svi imaju zanimanje (majstori, frizeri, učitelji, inženjeri...). Oni će se vrlo brzo uklopiti u sredinu, i već vidim da su se mnogi i zaposlili, tako ćemo se lako uklopiti - i mi sa njima i oni sa nama.

U Subotici je trenutno veća potražnja stanova nego kuća. Kada su kuće u pitanju, najtraženiji delovi grada su Kertvaroš, Mali Bajmok, Novi Grad, Palić, ali i Aleksandrovo, Ker. Kuća ili stan? – pitamo.

-    Ja živim u stanu u centru grada. Oduvek sam u stanu (ovo mi je treći). Volim videti lepo okruženje, dvorišta, ali nekako sam navikao na stanovanje u stanu. To je možda manje zadovoljstva, ali je puno lakše - ima se više vremena za druge stvari. Kuća zahteva puno angažovanja - što na samoj kući, što u dvorištu, a ja baš nisam bio spreman na odricanja.

VITEŠKA ODMERAVANJA - “Kada sam došao, u Subotici je stvarno živela gospoda. I u državnim organima i u društvenim firmama videla se ta gospoda koju danas čovek ne prepoznaje - ne znam kako je nestalo, ali verujem da je u celoj državi tako... Bilo je i tih grupa, kvartova: kerska, kosovska, crnogorska... Bilo je tuča, ali ne i teških prebijanja, ubistava. To su bila manje-više viteška odmeravanja. Sad se to promijenilo. I siguran sam da to nije samo u Subotici, nego u cijeloj zemlji, rekao bih i u regionu”.

A ono čega se definitivno ne odriče, jesu odlasci u Švajcarsku, gde mu žive sinovi i unučad. I vreme provedeno sa njima kada oni dođu ovde.

-    Imam dva sina, obojica su ekonomisti, završili master studije, imaju rukovodeće pozicije. Dolaze pet-šest puta godišnje, a odemo i supruga i ja kod njih. Supruga je Subotičanka (upoznali smo se u “Largu”), završila Ekonomski fakultet, još uvek je aktivna, pomaže u firmi. Ona je zaslužna za to što imam ovako komotan život (u isto vrijeme i doručak i ručak i vreme za odmor i druženje). Za sve moje eventualne uspehe (ako mogu tako reći), a posebno podizanje i vaspitanje dece, zaslužna je moja žena koja je bila i ostala stub porodice.