SUgrađani: Dušan Svilar - "Te večeri zaspao sam srećan"

Ponosni smo na njega. Iako još mlad, jedan je od naših najpoznatijih sugrađana, onih koji su prokrčili put i stekli reputaciju koja je daleko nadmašila okvire rodnog grada. A opet je ostao svoj. I naš. Dušan Svilar, sinonim za kvalitet u poplavi kiča; sinonim za skromnog i vaspitanog momka u moru opijenih instant popularnošću; sinonim za Subotičanina u Beogradu – u najpozitivnijem smislu reči.

Šira javnost upoznala ga je 2007. godine, kada je, posle višemesečnog takmičenja, pobedio u popularnom muzičkom takmičenju „Zvezde Granda“. Iste godine, nešto ranije, upoznali smo ga i mi, njegovi sugrađani, na prvom značajnijem javnom nastupu - Festivalu ljubavi i vina, u Gradskoj kući, 14. februara.

- Pevao sam pesmu „Ljubav Bogom dana“ (muzika: K. Kovač; stihovi: S. Kovač; aranžman: Maćaš Murenji). Moj prvi bis i nezaboravno veče, utkani u trenutak od kog se neću odvajati i sa kojim ću te večeri zaspati srećan! Iste godine odneo sam i pobedu u „Zvezdama Granda“ kao jedini u istoriji tog takmičenja koji je pevao pop muziku, a kao najveću nagradu za tu istrajnost, dobio sam podršku od sugrađana koji su došli i napunili Trg sa svih strana, gde sam održao koncert u znak zahvalnosti.

Foto: Sputnik

NISAM LJUBITELJ ŽUTE ŠTAMPE! - „U vezi sa estradom...nisam ljubitelj žute štampe. Volim da istaknem, pre svega, da sam u službi muzičke umetnosti, bilo da je to koncert na sceni ili uloga u muzičkom teatru. Jezik muzike je univerzalan, tim jezikom govore sve nacije“.

Njegovo muzičko opredeljenje već tada je bilo vidljivo. Razlikovao se od svojih konkurenata opredeljenih za drugu vrstu muzike. Popularniju. Prihvaćeniju. Ali, nije odstupao. Do izražaja dolazi njegovo muzičko obrazovanje, ali i brižljivo negovan muzički ukus, utkan u njega.

- Odrastao sam slušajući kvalitetnu muziku, i tu najveća zahvalnost ide mojim roditeljima, oni imaju bogat muzički ukus. Slušali smo muziku, opisivali na šta nas asocira određena melodija koju slušamo, koje slike zamišljamo dok slušamo... Tu se stvorila želja za daljim skupljanjem znanja, a to su roditelji prepoznali i podržali moja dva starija brata i mene, i upisali nas u Muzičku školu.

Muzičku školu (smer na solo pevanju kod prof. Emilije Barat) pohađa uporedo sa Gimnazijom, a školovanje nastavlja na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Diplomirao je na osnovnim i master akademskim studijama na Fakultetu muzičke umetnosti, ulogom Lenskog iz opere „Evgenije Onjegin“ P. I. Čajkovskog, na smeru za solo pevanje, u klasi redovnog profesora - mr Anete Ilić.

- Tokom studija, nastupao sam i učestvovao na festivalima u zemlji, u regionu i u svetu, a od muzičko-scenskih dela, ostvario sam se u ulozi Alfreda u opereti „Slepi miš“ Johana Štrausa Mlađeg, u režiji Vladana Đurkovića, u produkciji pozorišta „Dadov“. Nakon završenih studija, igrao sam ulogu Apisa u mjuziklu „Tajna Crne ruke“, u režiji Ljubiše Ristića. Pre godinu dana, ostvarila se i moja prva saradnja sa jedinim muzičkim teatrom u regionu - u Pozorištu na Terazijama, gde igram naslovnu ulogu „Fantoma iz Opere“, u istoimenom mjuziklu A. L. Vebera, u režiji Juga Radivojevića. Na Terazijama nastupam i kao vokalni solista, sa orkestrom Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“, „Novosadskim Big Bendom“, sa „Beogradskim solistima“ i maestrom Vojkanom Borisavljevićem, i ostalim orkestrima u regionu. Učestvujem i u sinhronizacijama za crtane filmove - u „Hotelu Transilvanija 3“ pozajmio sam glas Oktopusu, a u „Snežani i sedam patuljaka“ - Princu.

Foto: Dragan Teodorović Zeko

KONCERT U SUBOTICI? - „Plan mi je da spreman dočekam sledeću sezonu, sa novim nastupima i koncertima koje ću podeliti sa publikom, a najpre da sa „Tri tenora“ u nekom narednom periodu održimo koncert u Subotici“.

Vanredno stanje stopiralo je sve aktivnosti, pa tako i njegove stavila na „stend baj“.

- Moj poziv i profesija su takvi da su prvi koji se u lancu privrede gase, a poslednji pale. Trenutno, sve je u pauzi zbog aktuelnog stanja. Bio sam u prilici da vanredno stanje dočekam u Kalinjingradu, u Rusiji. Iz sata u sat, zatvarali su se međunarodni aerodromi, a uz njih i logistika u vezi sa mojim povratkom u Srbiju! Alternativnim putevima, još neobičnijim transferima, kroz nekoliko dana neizvesnosti, uspeo sam da stignem u Beograd. Na aerodromu u Surčinu, dočekao nas je sanitarni inspektor, optimističnog izraza na licu koje je bilo pokriveno maskom - kao odgovor na vanrednu situaciju koja je stupila na snagu, obučavajući pripravnicu koja će nas nakon svih uobičajenih provera, obavestiti o rešenju o obaveznoj samoizolaciji u trajanju od četrnaest dana. Za nekog nagrada, za nekog kazna, prioritet mi je bio da se mirno naspavam. Ispostavilo se da ćemo vreme u karantinu provesti ipak četiri nedelje, nakon čega sam došao u posetu kod mojih, u rodni grad – Suboticu. Dani su drugačiji nego pre, bez koncerata, nastupa u pozorištu, sa čim se trenutno nose svi koji se bave muzikom i scenskom umetnošću. Taj nedostatak pokušavamo da kompenzujemo sobnim koncertima putem video linka, i nestrpljivo čekamo trenutak kada ćemo ponovo stati na scenu.

Foto: Emir Memedovski

Na pomen scene i njegovih muzičkih nastupa, mnogi Beograđani i Novosađani (ali i poneki Subotičan koji je sedeo u publici), setiće se divnih koncerata povodom ovogodišnjeg Dan zaljubljenih.

- “Tri tenora – Ljubavne priče“ je koncert koji slušaoce vodi kroz muzički vremeplov svih onih pesama koje volimo, a koje nemamo prilike da čujemo uživo. U pitanju je repertoar ljubavnih priča koje su otpevane u najpoznatijim filmovima, pesmama, evergrinima i u klasici. Održali smo tri uspešna koncerta, u Kombank dvorani u Beogradu i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Za letnju sezonu, bio je planiran i koncert na letnjoj pozornici na Paliću.

Osim saradnje sa fantastičnim tenorima (Matija Zanata iz Italije i Stevan Karanac), u sada već bogatoj biografiji Dušana Svilara posebno mesto zauzima i saradnja sa Kemalom Montenom, koja je, kako ističe, došla kao nagrada za pobedu na takmičenju u 2007. godini.

- Putem njegove iskrene podrške, kad snimili smo duet „Nije vredno, sine moj“ (autor: D. Kanurski). Sećam se, kao da je juče bilo, kada mi je obratio pažnju na jedan detalj, trenutak pre nego što smo ušli u studio da snimimo pesmu: „Ti si sa sedamnaest godina došao iz Subotice u Beograd i pobedio. Ja sam sa sedamnaest godina došao iz Sarajeva u Suboticu i pobedio na Omladinskom festivalu!“ Nakon snimljenog dueta i uspešnog koncerta u Sava Centru, gde me je pozvao kao gosta, poveo me je na turneju gde sam nastupao sa njim u svim zemljama bivše Jugoslavije. Nikada nismo bili uobičajeni poslovni saradnici, naš odnos je bio popust odnosa oca i sina. Upoznavao me je sa scenom, pripremom pred koncert, načinom na koji sastavlja repertoar za koncert, kakav bi trebalo da bude odnos sa javnošću, novinarima, organizatorima...

Fantom iz Opere (Dušan Svilar) i Kristin Dae (foto: Mirjana Matić)

RAZONODA I EDUKACIJA - „Volim pozorište, bioskop, obilazak prirode, lepo vino, provod sa prijateljima... Zbog nastupa, često putujem i koristim svaku priliku da posetim muzeje i upoznam se sa istorijom mesta na kom ću nastupati“. 

A kada se ugase svetla scene, organizatori podvuku „crtu“ i novinari se raziđu po redakcijama, a utisci slegnu, tu je nešto što uvek ostaje. Konstanta. Oaza kojoj se vraća. Porodica, prijatelji i - rodni grad.  

- Postoji neki mir koji nisam osetio ni u jednom drugom gradu – da li je to mir koji osećaju samo oni koji su se ovde rodili ili ne? Nije ni bitno, za mene je taj mir jedinstven i volim što nije nestao. Subotica kakvu pamtim – vožnja malih električnih automobila na Trgu, sladoled u „Pelivanu“, kokice kod „Zeke“, miris zimskih kolača oko Božića, Miholjsko leto na Paliću, bioskop „Zvezda“, Narodno pozorište, sportske utakmice u Hali sportova, treniranje u Dudovoj šumi... U Suboticu dođem kad god mi obaveze to dozvole! Tu mi živi deo porodice, moja devojka, nekolicina prijatelja sa kojima se družim odmalena.

Foto: Danilo Svilar

Ipak, smatra, Subotici nedostaje jedan značajan segment:

- Velik je grad, ima sve predispozicije da postane ozbiljan univerzitetski grad, ali iz nekog razloga, decenijama se ništa ne dešava po tom pitanju. Većina mladih ode iz Subotice na doškolovanje u druge gradove, isključivo zbog toga što nemaju izbor, tako je bilo sa polovinom moje generacije u Gimnaziji. U Muzičkoj školi takođe. Verujem da bi neki od velikih napuštenih objekata mogli dobiti novu namenu i pretvoriti se u visokoškolske ustanove koji su Subotici potrebni. Na taj način zadržala bi se omladina koja bi gradu stvorila još bogatih kulturnih, naučnih, sportskih aktivnosti i dešavanja.