SUgrađani: Edita Kadirić - "Moj život je ispunjen, pun svega - do kraja"

“Uhvatili” smo je na početku leta, kada je pravo iz Pariza došla u Suboticu, između ostalog, i zbog izložbe koja se još uvek može pogledati u Dvorišnoj galeriji (Korzo 1) – prostoru i dalje poznatom kao pasaž nekadašnjeg bioskopa (“Radnički”)... Pamti ga i ona. Iako je stanovnik sveta, žena čija umetnost ne poznaje granice (nije fraza!), i dalje je naša SUgrađanka, dopisna Subotičanka – dodaće će kroz osmeh. Edita Kadirić, savremena vizuelna umetnica, koja je gradila i izgradila impresivnu karijeru, i poslednjih 25 godina živi (negde) na relaciji: Francuska, Španija, Srbija; priznaće da i dalje Suboticu nosi u srcu. Bukvalno tim rečima.

-    Kada sretnem nekog u Subotici, svi te pozdravljaju, a ja njima uvek: sada sam došla, početkom meseca ću da odem... Pošto stalno dolazimo i odlazimo, čudno mi je kada dođem pa svi kažu - kao da ste juče otišli, a meni se u međuvremenu desio čitav jedan život! I uvek mi treba jedan period privikavanja... Suboticu jako volim, uvek dolazim, i uvek ću dolaziti! Tu su neke jako važne i svete stvari za mene. Roditelji nisu živi, ali tu je (s vremena na vreme) moj brat Emil, nomad kao i ja... Oni su u Beogradu - imaju malu Zoe, bebu od pola godine - ja sam ponosna tetka! (smeh) Vežu me i prijatelji, moj savršeni atelje, Savremena galerija mi je kao druga kuća. Pratim dešavanja, pogotovo na polju kulture i umetnosti.

UMETNOST – NE MENJAM NI ZA ŠTA! - “Umetnost je najvažnija stvar u mom životu! Naravno, ima stvari koje ne mogu da se mere ni sa čim – porodica. Umetnost jednako život, najlepša stvar koja je mogla karmički da mi se desi. Ne bih je menjala ni za šta! Toliko toga je donela u moj život! Ali i jako je teško. Konkurencija je ogromna, umetnost je prezasićena, tržište je prezasićeno, teško je živeti od toga - ali nije nemoguće. Zahteva veliku žrtvu, užasno puno vremena, izolovanosti... Moramo biti fokusirani na sebe, na svoj rad, ali taj rad mora da koristi i drugima...”.  

I sama se ostvarila u ulozi majke - sa nevenčanim suprugom (Špancem) ima ćerku Marlo. I u tom trenutku, kao corpus delicti, iz torbe, umesto lepeze za kojom traga, izvlači – igračku!  

-    Non-stop crtanje, plastelin, glina... Krenula je maminim stopama, ali i tatinim – Pablo je profesor antrolopologije, radi u čuvenom muzeju u Parizu, ima studente širom sveta. Bavi se ekološkom antropologijom, spašava planetu...  On je iz Madrida, a upoznali smo se u Barseloni u kojoj sam duže boravila (završila master za umetničku produkciju). Komuniciramo na svim jezicima! (smeh) Naša ćerka sluša španski, francuski, srpski; priča na engleskom. Rođena je u Tuluzu, za vreme korone, u apsolutnoj tišini... Ta izolovanost bila je raj, najlepši mogući period ikada – sa ljubavlju mog života u pustom gradu - potpuno nadrealno! Teško sam se rastala i od Barselone, to je grad sa kojim sam uvek NA TI, moj grad... Sada živimo u art-rezidentu u centru Pariza, nekadašnjem manastiru pretvorenom u 80 stanova za umetnike i naučnike. Tu smo u nekoj vrsti komune i jako je dinamično. Čak predinamično, rekla bih. Srećni smo. Mislim da je moj život potpuno ispunjen, pun svega do kraja... Živim kako želim (naravno, kompromisi su neminovni), sa čovekom koga sam izabrala među milion, koji je savršen tata, imamo našu malu neobičnu porodicu; oboje radimo poslove koje volimo - koji nisu poslovi nego neki životni izbori, način života. Putujemo... Naravno, život je pun izazova, dok si zdrav – možeš sve!

VREME STOJI?! - “Moj muž je imao neku međunarodnu konferenciju u Slavonskom Brodu - tamo pre nikada nisam bila. Stigli smo to veče iz Pariza, a to je već kao Vojvodina... Hajde da se prošetamo nas troje, sednemo na trg - ja u potpunom šoku! Gledam: dve bakice ližu sladoled, ljudi sede u kafićima, sve je mirno, ravno; čuje se muzika, ptice... Pogledam muža i kažem - čuješ, vreme stoji... Ja se ne sećam tog osećaja, predinamičan mi je život...”. 

U Subotici završava osnovnu školu, a iz srednje (Škola za dizajn “Bogdan Šuput” Novi Sad), nosi “traumatično iskustvo što se tiče škole, a fenomenalno što se tiče svega ostalog”! A onda je usledila (životna) odluka...

-    Dvoumila sam se između glume i slikarstva, pripremala se za glumu, želeli su me i profesori sa akademije, ali sam u poslednjem momentu odlučila da upišem ono drugo! Imala sam 17 godina, ni ličnu kartu, a dobila indeks! Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (odsek za grafiku) bila sam najmlađi student, a proglašena za studenta generacije. Do sada je bilo puno tih nagrada, više i ne znam... Sve su one lepe i važne i znače, ali mislim da stvarno, u suštini, to nije toliko važno - neki drugi uspesi se mere u radu i profesiiji. Meni su značajnije bile dobronamerne kritike koje su znale i da zabole, ali svake se sećam! Nagrade nisu menjale ništa, kritike jesu.  

Iz Barselone (gde je ponela i prvu nagradu na jednom bijenalu – rad na papiru) nosi i kritiku jednog profesora koji joj je rekao da je žrtva sopstvene virtuoznosti i da je ta lakoća stvaranja i crtanja, njen - najveći problem!

-    I bio je u pravu. To je izazov koji studiram i njime se bavim - jedna od najkorisnijih stvari u mom životu. Tu je i moj profesor Abi Knežević koji mi je bio kao drugi otac, moj predivni tata – profesor koji je, kada sam sa grafike htela da odem na slikanje, pokupio moja dokumenta i rekao - šta ćeš ti na slikanju, nemaš živaca... Ćuti i uči se disciplini! U Japan ću da te pošaljem! Poslušala sam ga i ne kajem se apsolutno. Sve su to simpatične anegdote na kojima sam zahvalna i koje su, negde u svojoj suštini, nosile pravu školu strpljenja koju ja nemam i nikada nisam imala do danas! (smeh)

BUDEM (I ZA) ŠPORETOM! - “Naravno da bih volela da živim proporcionalno svojoj mašti (čak mislim da će se i to desiti u nekom momentu), ali jako puno radim: kuvam svom detetu, kuvam svom partneru, spremam kuću... Ali moram da kažem da to radim nevoljno zato što mi je vreme toliko dragoceno i toliko ga malo ima. To je jedina stvar koju ja nemam – od svih ambicija i želja i afiniteta koje sam sebi ispunila, ja nemam vremena! Mislim da me je uhvatila panika da je život konačan i da su sve te fascinantne stvari konačne. I sa tim se teško mirim. I onda hoću sve da budem, da sve uloge odradim. A to baš nije realno...”. 

Postdiplomske studije završava u Beogradu, master u Barseloni. Tema – ljudska psihologija, istraživanje moći i položaja žena... Oblast kojom se bavi i danas.

-    Ako nije preterano reći, rešila sam da se bavim psihologijom i svim onim unutrašnjim međuprostorima koji se jako teško terminološki definišu, ali predstavljaju atmosferu. To je ono što mene najviše zanima - atmosfera svakog bića. S obzirom na to da sam ja žena, meni je prijemčivije da se bavim ženom i ženskom kompleksnošću – lepa, bogata i beskonačna tema. Ja sam neko ko jako voli život i ko voli sve što ono što ga čini životom: sve individualnosti, različitosti, nesavršenosti, polnosti... To nije problem, nego bogatstvo. Možda i zato volim Suboticu. Ovo je specifičan grad, sa jednim neverovatnim potencijalnom. Mislim da biti različit a biti zajedno uopšte nije iluzija, samo jedan dobar program učenja od malih nogu i građanskog učenja...

U poslednje vreme oblast njenog interesovanja je i film, animacija - što bi Englezi rekli, “storytelling” (pripovedanje, pričanje priče...).

-    Činjenica je da savremena umetnost danas traži određeno predznanje da bi se razumela. Ali ona nikada nije izopštena od onog što smo mi danas – ona je uvek ogledalo stvari u svetu! Ljudi pod kulturom podrazumevaju stvari koje se dešavaju iza zatvorenih vrata muzeja, galerija, pozorišta... ali kultura je danas sve! To je ono što ja kao umetnica pokušavam da objasnim – da je kultura sve: od kulture govora, komunikacije, oblačenja, tolerancije, dijaloga... I moji standardi su stvarno visoki što se toga tiče - nemoguće je da ne budu s obzirom na jedno raskošno iskustvo koje je splet okolnosti koje živim. I mislim da je preda mnom, ako budem imala sreće,  još dobrih 20 godina stvaralačkog rada...Već sada sam malo u žalosti što ću da umrem i što ću ostaviti sve koje volim, a te koje volim, volim jako! Ne mogu da ih se nagledam!

Genetski je prosto bila predodređena za umetnost. Tata - vojno lice, ali je pisao poeziju, a mama muzički pedagog – oformila hor i orkestar.

-    Oboje su bili izuzetno kreativni. I moj brat i ja odrastali smo u apsolutnoj kreativnosti. I moja ćerka odrasta u velikoj dinamici promena i ne živi uobičajenim životom. Živi sa umetnicima, druži se sa decom umetnika i naučnika - to je za nju normalno.

Za sebe kaže da je slobodni umetnik, slobodna žena. Iza nje je plodna saradnja sa nekoliko svetski poznatih galerija, a trenutno traži jednu sa kojom će biti kompatibilna i želja joj je da to bude Pariz, gde živi, ali i Azija (jako zanimljiva scena). Za april priprema veliku samostalnu izložbu u Beogradu; u pripremi je i knjiga o životnim pričama umetnika, gde je jedna o kojoj se piše... Godinama je gradila svoje ime “napolju”, u inostranstvu, a uspeh krila. Subotičani možda i nisu svesni “koga imaju”. Jedno je sigurno – njen rad je provokativan i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. A za to, između svega ostalog, umetnost i služi.