SUgrađani: Edvard Kirbus - „Ne u školi na stolici, nego kod nakovnja sa čekićem u ruci!“

On je čovek, ne tri, nego „četiri u jedan“. A možda i više od toga. Um informatičara, oko za fotografiju, ruka za slamarstvo i duh avanturiste – spreman da razapne jedra i otplovi... Pod jedrilicom - jezero, u mislima - more. Ono koje je sanjao još kao dečak, negde u Sloveniji... Upravo to neobično prezime otkriva da naš sugrađanin Edvard Kirbus nije poreklom Subotičanin, a ostavio je zapisa o ovom gradu i ljudima, dovoljno za tri života! I još nije kraj...

- Moj otac i majka i ja rođeni smo Slovenci. Zainteresovan za naše poreklo, kada sam postao informatičar, počeo sam da istražujem, i otkrio da potičemo iz Nemačke, okolina Štutgarta (mada je moj deda već živeo u Sloveniji - bio upravnik jednog imanja). U Suboticu smo došli 21. januara 1959, iz Mirena, malog mesta pored granice sa Italijom, gde je moj otac, poznati hemijski stručnjak, oformio fabriku kože. Zbog njegovog posla selili smo se svake dve godine, najčešće posle nove godine, tako da sam ja škole uvek menjao na polovini razreda, počevši od Slovenije, Hrvatske pa nazad. U Suboticu sam došao u osmom razredu, kada je otac dobio zadatak da preduzeće „Panonija Kožara“ (po)stavi na noge. Završio sam hemijski odsek u danas Hemijsko-tehnološkoj školi, i prema porodičnim planovima, trebalo je da nastavim očevu lozu i završim i hemijski fakultet. Zato odlazim na studije u Ljubljanu, ali - promašio sam! Studirao sam čistu hemiju i nisam se pronašao, shvatio da nije za mene, i posle dve završene godine sve skupa otišlo je u zaborav! Odlučio sam da prekinem studije i zbog toga što sam video kolege kako odlaze u Nemačku da rade, tada ni u Sloveniji nije bilo dobro... Da rekapituliram stvar – da sam završio fakultet, verovatno bih se zaposlio u „Hemosu“, i devedesetih ostao bez posla.

To je trenutak kada počinje da se bavi fotografijom.

- Prvu fotografiju napravio sam maja meseca 1957, kada se moj stariji brat ženio. Da li su mladenci bili zadovoljni? Jesu! Tako je krenulo. U Ljubljani završavam kurs, u studentskom gradu gde su predavači bili poznati slovenački fotografi. Dolaskom u Suboticu, uključio sam se u Foto-kino klub „Subotica“ (koji smo posle nazvali „Lifka Šandor“). Poznati fotografi: Pot, Štricki... Tu sam nastavio da se bavim fotografijom, snimao grad i ljude. Život. Imam puno snimaka sa pijace... Svakodnevica. To je bila prva faza.

VIDIM I ONO ŠTO NEKI NISU... - “Ja sam od onih fotografa koji vidi i neke stvari koje drugi nisu – na primer, prvi sam fotografisao one keramičke slike labudova na palati iznad “Ravela”; dosta mojih fotografija upotrebio je moj drugar Boško Krstić u svojim knjigama. Tu je, recimo, i jedna crno-bela, na kojoj dvoje leže na travi, u parku kod Gradske kuće, dok ispred njih, na ogradi, sede mladi – tipična slubotička slika atmosfere, omladine...”.

Sticajem okolnosti, sa, kako kaže, tehnologijom koja mu je bila urođena, započinje informatičku karijeru - period kada je fotografiju stavio po strani.

- To je bilo faraonsko doba informatike. Odlazim u Beograd, na Višu školu za primenjenu statistiku, položim godinu i umesto da na kraju dobijem diplomu, obori me profesor na ispitu iz tehnologije obrade podataka! Kolega, vi to veoma dobro znate iz prakse, kaže, ali to nije ono što sam ja napisao u svojoj knjizi! Ja njemu - doviđenja! I nisam završio. Ali informatika se može učiti samo “kovačkim načinom” – ne u školi na stolici, nego kod nakovnja, sa čekićem u ruci! Tako se uči kovaštvo, tako se uči i informatika - to sam ja iskusio, i cela moja generacija koja je bila izuzetna, iako je puno bilo nesvršenih studenata...

Ono što čovek zna, niko mu ne može oduzeti – zaključiće, i dodati da ne žali za fakultetskom diplomom.

- Zvanično sam ostao na srednjoj školi, ali ništa tu ne manjka. Zapošljavam se u Zavodu za organizaciju rada i poslovanja, kao šef programera. Engleska filozofija - i zato su Nemci kasnili sa informatikom: oni su prvo tražili fakultet pa kad završiš, onda ćemo videti! Prvo papiri. A Englezi - ne. Jedna anegdota u vezi sa tim – dolazili su nam predavači, a kada je kurs držao profesor koji je bio Velšanin, kaže on nama - ja sam pre četiri godine zajedno sa Tomom Džonsom kopao ugalj u rudniku! Neverovatno. Tu u Institut, bili su primljeni uglavnom nesvršeni studenti bilo kog fakulteta, mlađa garnitura, i oni su bili ti koji su nosili posao, a ne oni sa fakultetskom diplomom.

Usledio je poziv iz „Birostroja“, gde je takođe primljen kao šef programera – mesto na kojem je ostao osam godina. U SUT-u (Subotička udružena trgovina) kupuju istočnonemačku mašinu i zovu ga da pređe. Tamo je bio više od rukovodioca.

- Više od dve hiljade radnika, osam OUR-a (Organizacija udruženog rada)... Oformio sam informatički centar i bio na platnom spisku odmah iza svih direktora. Sećam se, direktor Bane Diklić rekao mi je - kako ti kažeš, tako će da bude! A ja sam radio ono što je potrebno. Ipak, nisam dugo ostao jer je došla neka garnitura koja je mislila da smo mi ljudi koji ne znaju..., a mi radili i poslepodne i kod kuće vikendom - kad ti u petak dođe službeni list iz Beograda, pa u ponedeljak sve mora da bude gotovo! Jer bez toga firma stoji. Posle odlazim u privatnike, bio sam poznat u Subotici, zvale su me poslovođe da im organizujem obradu podataka... Kao privatnik sam i otišao u penziju.

I dobio sve vreme ovog sveta da nastavi da se bavi fotografijom.

- Foto-karijeru obnovio sam kada sam počeo da fotografišem slike od slame. Moja supruga Mirjana bila je na jednoj izložbi slika i predmeta od slame i to joj se dopalo. Izjavila je da će se baviti tom umetnošću kada ode u penziju (po struci je medicinska sestra). I tako je počela, otišla na kurs slamarstva, i postala član Udruženja slamarki “Lusa” . Ja sam šetao, obilazio sa fotoaparatom u ruci, i počeo da fotografišem radove članica, stvarajući foto-dokumentaciju koju nisu imale. Tako sam i sam počeo da upražnjavam ovu tehniku. Zahvaljujući slamarstvu mnogo smo putovali, učestvovali u kolonijama, držali kurseve... Poslednje dve-tri godine nekako su me izbacile iz koloseka što se tiče i slamarenja i svega ostalog. Ali – vratiću se.

AKO NE MOGU DA KUPIM MORE, MOGU DASKU! - “Ta ljubav prema vodi u meni postoji još od detinjstva, kada smo u Sloveniji stanovali četrdesetak kilometara od mora – klima mila, snega uopšte nije bilo jer je Furlanskom nizijom dolazio topao vazduh sa mora. Da sam ostao, otišao bih u pomorsku školu, ali dolaskom u Suboticu, to se zaboravilo sve do trenutka kada sam u robnoj kući “Nork” u Novom Sadu, video dasku! Pošto sam znao gde se proizvodi, na prvom službenom putu za Maribor, svratio u Ljutomer i doneo jednu. Tako sam počeo da jedrim... Očigledno da je more ostalo u srcu...”.

A svake četiri godine i sebe i sve Subotičane koji se sećaju vremena kada je ulicama grada promicao tramvaj (mnogima omiljeno i jedino prevozno sredstvo), vraća u prošlost – izložbom “Zadnji dan tramvaja”. Pošto je poslednja u nizu bila 2019, tekuća godina je pravo vreme za obnovu sećanja, ali i – emocija.

- Ljudima koji su (bili) vezani za tramvaj, sigurno je žao što ga više nema. Recimo, moja žena je tri godine putovala tramvajem na posao, a kada je bila mala, putovala sa Palića u grad u školu, i nazad. Ti doživljaji iz tramvaja se prepričavaju! I ja sam se vozio tramvajem, a tog poslednjeg dana (2. aprila 1974) snimio more fotografija! Na njima je bilo i mnogo ljudi koji su i sami imali fotoaparate, ali kasno sam se setio da napravimo akciju, pokupimo i te fotografije, i na neki način ih objavimo. Ovako je ostala izložba čiji smo autori Zlatko Jovanov i ja. On i Saša Sedlak su bili tandem, profesionalci, a ja sam bio neko smetalo, znali smo se sa ulice... Sa Zlatkom sam više došao u kontakt kada je već bio u penziji. Predložio sam mu - slušaj, ja ću napraviti izložbu, daj i ti neke svoje fotografije, znam da imaš, pa će izložba biti zajednička. Tako je i bilo.

Njegove fotografije značajno su svedočanstvo i o nemilim danima bombardovanja. Crni dim nad jezerom i crna sećanja na crne dane - koji se, nadamo se, neće ponoviti. Spletom okolnosti (pošto je kao član Jedriličarskog kluba svakodnevno boravio na Paliću), fotografisao je trenutke posle pada bombe, a kasnije i krater nastao razaranjem... Ali, boravak na jezeru imao je i onu mnogo lepšu stranu.

- U Jedriličarskom klubu počela je jedna nova karijera, sportska, kada smo osnovali sekciju daskaša. Do pre nekoliko godina redovno sam jedrio na dasci, a nadam se da ću opet – videćemo šta će biti ove godine - ako budem više plivao nego jedrio (smeh). A stvarno plivam - moja žena i ja kupamo se u jezeru svake godine, bez obzira na zabrane, nema zabrana! Nama to ne smeta.

A sasvim je jasno, ne da mu ne smeta, već naprotiv – da mu itekako prija brak sa rođenom Subotičankom, u kom se nalazi već 53 godine. Iako im sin živi u inostranstvu, na Kipru, zahvaljujući modernim tehnologijama, viđaju se redovno, a posebno su lepi oni trenuci kada je sa druge strane ekrana – unuka. Još lepši oni kada je susret uživo.

- I sin je krenuo očevim stopama – neškolovani je dizajner za računare (smeh). Još kao mali i on je počeo da se bavi jedrenjem, a kada je otišao na Kipar, pojavile su se neke nove varijante jedrenja na vodi - jedna je kajt, a podvarijanta ovoga je hidrofojl kajt (Hydrofoil Kites). Imam unuku, viđamo se preko modernih internetskih veza, a inače na Kipru letujemo svake godine, budemo po mesec, mesec i po dana. I na kraju – opet, tu je more...