SUgrađani: Eleonora Vild - "Ako se nisam bar jednom zagrlila, prop'o dan!"

Rekla je – nemoj da mi persiraš, i srdačno stisla ruku. Razgovarale smo sat vremena, a rastale se kao najbolje prijateljice! Uz zagrljaj i - obavezno pijemo kafu…  Nismo iznenađeni. Jer takva je Eleonora Vild – neposredna, otvorena, draga. Sedimo za njenim stolom u prostorijama Košarkaškog kluba “Spartak Office Shoes” – radnom mestu nekadašnje košarkašice, reprezentativke i osvajačice olimpijske medalje! Priča teče kao voda, a intervju prekidamo u trenucima kada trener, (sportski) direktor kluba ili neko od igrača dođe da (se) pozdravi. A to je više od pozdrava: “Navikla sam da bez zagrljaja - ništa! Ako se nisam bar jednom zagrlila i izljubila sa nekim koga znam, onda mi je džabe, prop’o dan!”. I širokim osmehom potvrđuje reči u čiju smo se istinitost i sami uverili…

Na samom početku primećujemo da nosi neobično prezime (nem. WILD – divlji, besan prim. aut).

-    Moj deda je bio Nemac, otuda to prezime… Dok sam još išla u osnovnu školu i pravila prve korake u klubu gde se i sad nalazim, uvek su me pitali - jesi li ti “vild” (divlja)?! Reko’ nisam, ali živim u Šumskoj! (smeh) Odrasla sam na Radijalcu, u Šumskoj 9, gde sada živi moj stariji brat. I kažem - jesam Vild i živim u Šumskoj! A oni – ne zezaj! Generalno nisam divlja, ne bih rekla da me prezime karakteriše. Zapravo sam nešto između - ni divlja, ni pitoma. Nije da ne umem da se iznerviram, da ne umem da budem divja, ali manje-više umem to da kotrolišem jer definitivno nije dobro ni za živce ni za hormone ni za štitnu! A za teren? Tamo su mi zamerali što nisam malo više divlja, više bezobrazna, ali moja kultura i vaspitanje i valjda moja narav su takvi da mi to nije bio prioritet. Ali ako me “načneš” ili udariš, ne sumnjaj da ti to neće biti na neki način vraćeno! Van terena - ne, ali na terenu, ako mi udariš lakat, pre ili kasnije ja ću znati kako da se namestim da dam do znanja da nije u redu to što radiš...

Rođena je u sportskoj porodici, u Bačkoj Topoli.    

-    Do određenog doba tata se bavio rukometom, mama košarkom, ali nisu me oni uputili na sport, već više moji drugari iz osnovne škole. Prvo me je drugarica koja je išla na gimnastiku, tamo odvela. Onda sam čula da neko ide na tenis pa sam krenula i ja- svašta nešto isprobala, a mama i tata su me, hvala bogu, podržali - ako hoćeš, idi, vidi ako ti se nešto svidi… Na kraju me je moja, godinu dana starija komšinica Dušanka Popara, odvela kod trenera Karla Kopilovića (nema ko njega ne zna - trenirao je i moju braću – Rejmond ostao u košarci kao košarkaški sudija, a Ronald i dalje voli košarku) i tako sam napravila prve korake u ŽKK “Spartak”. Prvo me je privukla košarka, drugo – fenomenalno društvo! U to vreme i devojčice i dečaci - svi smo bili zajedno! Nas tridesetak.

HVALA BOGU DA TI SE VRATI… - “Svetli trenuci su svi oni gde sam imala mogućnost da budem okružena mojim košarkaškim drugarima (iz tima), bogatstvo koje i danas imam. I, naravno, ljubav prema košarci i rezultati koje smo postizale – ti znaš koliko truda, rada, napora i odricanja ubaciš u taj sport, i, hvala bogu, da ti se vrati jer puno je onih koji sve to isto rade pa im se ne vrati. Moraš imati i sreće, pogotovo u sportu… Nesrećna strana su bile moje povrede - prvu sam doživela sa sedamnaest godina, imala operaciju meniskusa, pa nepunih godinu dana posle i drugu - operaciju ligamenata. Generalno, povrede su uvek najteži trenuci za svakog sportistu - naravno da može da se niveliše: nabiješ prst pa i dalje igraš, ali imaš neke koje te izbace iz koloseka! Mene je ovo izbacilo i unazadilo – dosta takmičenja sam u tom periodu propustila, ali ljubav prema košarci i operacija koja je dobro prošla, vratila me je na put gde sam bila i gde jesam…”.

Prvi utisci bili su, dakle, više nego pozitivni. Interesantno da je komšinica koja ju je povela, posle nekoliko meseci prestala da trenira, a naša sagovornica je – ostala. Još kako!

-    Sve se “urotilo” da spoznam moju jedinu i najveću ljubav (što se sporta tiče). Već smo nekoliko godina (zbog tatinog posla) živeli u Subotici, Hala sportova bila mi je blizu, sve mi je odgovaralo! Tu su bile moje drugarice koje su trenirale sa mnom: Vesna Karadžić, Miroslava Babić, pokojna Sandra Bašić, Mirjana Bašić, Sonja Imgrund… (da nekog ne izostavim). Moja generacija, a sa nama u to vreme i naš, danas poznati glumac Goran Šušljik (posle i Žana Drljača, Gordana Džolić, Vesna Karadžić koja je trebalo da potpiše za “Partizan”). Bili smo prvaci Jugoslavije u pionirskoj i kadetskoj selekciji! U to vreme trener i kadetske i juniorske i seniorske naše selekcije bio je Ciga Vasović koji mi je rekao da, ako hoću i dalje da budem u reprezentativnim selekcijama, moram da odem u neki prvoligaški klub odakle su birani reprezentativci. Preporučio mi “Crvenu zvezdu” (koja je tada imala mlađu ekipu), što se na kraju ispostavilo kao dobar izbor - skoro svake godine bili smo u finalu, jedne godine osvojili Prvenstvo Jugoslavije – 24. zvezdicu “Zvezdinu”.

Vrh njene sportske karijere svakako je olimpijsko srebro - Seul 1988.

-    To iskustvo ne može ni sa čim da se uporedi! Dva ili tri aviona prevozila su našu reprezentaciju; olimpijsko selo, zgrada u kojoj smo bili smešteni… U finalu smo izgubile od Amerikanki – u to vreme one i Ruskinje bile su neprikosnovene što se košarke tiče, a mi jedna mala zemlja koja je ipak prišla blizu tih giganata tako da je za nas bilo fenomenalno da pariramo svima njima (protiv Australije smo imali i sreće jer je Anđa Arbutina dala taj sretni poen i uvela nas u finale).

Tako je njena generacija zaradila epitet srebrna, ali ne samo zbog Olimpijade.

-    Interesantno da sam ’88. išla u Seul, a ’89. me Ciga nije poveo na Evropsko prvenstvo u Varnu (Bugarska) gde smo igrom slučaja ostali bez medalje. Izgleda da je njegovoj koncepciji tada više odgovarao još jedan centar, nego bek. Nisam “plakala”, dala sam sve od sebe - jednom si ti bolji, jednom neko drugi, teraš dalje i igraš svoje! Ispostavilo se da sam i sledeće godine i one naredne bila među najboljim igračicama u tadašnjoj Jugoslaviji pa jednostavno nije ni imao izbora da može da me zameni. Usledilo je Svetsko prvenstvo u Maleziji 1990. i Evropsko u Izraelu 1991. i - dva srebra! Osvajanje srebra u Kuala Lumpuru nam nije baš tako lepo palo jer smo tada mislile da možemo (prvi put) da se, pored velesila, domognemo zlata - u finalu smo izgubile od Ruskinja koje smo u polufinalu dobile, pa su one igrale protiv Amerikanki za finale i dobile ih, pa smo se opet našle u finalu, ali to što smo bile toliko srećne i mislile – e, sad vas imamo, verovatno je uticalo na to da na kraju ostadosmo srebrna generacija!

TETKA, IDEMO NA TVOJU ČESMU! - Na Olimpijskoj česmi, podignutoj u spomen subotičkim sportistima, osvajačima olimpijskih medalja, koja se nalazi na početku šetališta na Radijalcu, nalazi se i njeno ime. “Nedavno sam prolazila tuda sa decom svoga brata, a oni uglas – tetka, idemo na tvoju česmu! Drago mi je zbog toga. Jako sam vezana za moju Suboticu. Odavde sam krenula, tu odrasla, i dan danas ističem kako sam opet ovde – prava Subotičanka”.

Karijeru nastavlja u mađarskom “Miškolcu”, da bi (sa skromnim predznanjem jezika, zahvaljujući tati koji je zbog posla često putovao) otišla u Nemačku, igrala u dva kluba, i tamo, nakon osam godina, završila profesionalno bavljenje košarkom u klubu zanimljivog imena “Wildcats” (Divlje mačke, prim. aut). Na pitanje da li danas govori nemački, odgovara - na tečnom nemačkom!

-    Tamo su mi ostali prijatelji sa kojima se redovno čujem, mada sam u poslednje vreme više okrenuta engleskom. Imam dve ćerke koje studiraju u Americi - starija je završila master (smer ekonomija, biznis, finansije i marketing), a mlađa drugu godinu studija i pretpostavljam da će ići stopama starije sestre. Obe je u Ameriku odvela odbojka (mada je mlađa krenula i maminim stopama) i stipendija koju su dobile (tata i mama je trebalo da plate samo avionsku kartu i osiguranje!). I jednu i drugu savetujem da je u sportu, kao i u životu, najbitnije da sve postigneš jedino radom i trudom - to je jedna stvar, a druga - pošto ima puno njih koji rade i trude se i treniraju, da to da “iskočiš” kao pojedinac, može samo glava da ti odradi – način na koji razmišljaš i kako reaguješ na sve to što se od tebe traži - što na terenu, što van terena. I u životu je tako – tri puta razmisli o tome šta ćeš i kako ćeš, pa guraj i teraj ka cilju. To je to. Pre ili kasnije rezultati će doći.

Danas je sekretar kluba koji je nedavno ostvario veliki uspeh, nakon što je, savladavši “Vojvodinu”, ušao u prestižnu ABA ligu. Veče za pamćenje i podrška sa tribina. Šteta što nije i sa terena…

-    Celu sam utakmicu stajala! Kada sam videla teren i košarkaše, vratio mi se taj osećaj i sećanje na ta vremena kada sam jurila za loptom, u dane sa kadetskom reprezentacijom, kada smo u Tuzli, u Hali “Mejdan”, igrali za treće mesto pred sedam hiljada ljudi; kada smo osvojili “Zvezdinu” zvezdicu u Hali “Pionir” i igrali u Hali “Elemes” u Šibeniku… Puna hala i  ta atmosfera - taj osećaj ne možeš da zaboraviš, a ovakve utakmice te vraćaju. Ne znam koliko puta sam imala želju da uskočim i ja na teren, šutnem loptu i odigram neku akciju ili odbranu…

A čovek koji je prvenstveno zaslužan za njen povratak u rodni grad (iz Beograda u kom je provela punih dvadeset godina, ne napuštajući ga ni posle razvoda) jeste Slobodan Jaramazović. Da li igrom slučaja (ili je viša sila u pitanju) svog bivšeg košarkaškog druga srela je prošle godine, gde će drugo, nego – na utakmici!

-    Sa Bobanom sam pravila prve korake u “Spartaku” (posle igrao za prvi tim), ušli smo u priču…  Težak period za mene – majka mi je preminula, u Beogradu sam ostala bez posla, tata je bio sam u Subotici, a Boban me je iz vedra neba pitao – da li bi došla ovde da radiš? Pa ti već sve imaš pokriveno, šta ti još fali – pitala sam, a on mi kaže da nema ko da sedi u kancelariji, obavlja sve što treba (hoteli, stanovi, autobusi…) – Jovan Sirovina je baš imao puno posla oko trenera i dece (mlađe kategorije), i tako sam ovu sezonu bukvalno provela tu.

Ipak, ističe, nije i jedina žena van terena. I glasom u kom nema trunke sujete, nabraja imena žena, te podrške iz senke, koja, zajedno sa njom “igra za isti tim”: fizioterapeut Milica Radonjić, Sonja Bukvić zadužena za finansije, Svetlana Gabrić - podrška za marketing, Jovana Cvrkušić koja radi knjigovodstvo (sve tri pri “Office Shoes”-u). Čestitka i poštovanje. Bravo, Eleonora, i bravo za nežniji, ali ne i slabiji pol…