SUgrađani: Goran Bićanin - "Naučite da sprečite požar, ne da ga gasite!"
“Dođi, ovde su dobri ljudi, biće ti dobro” – rekao mu je kum pre 26 godina. I bio je u pravu. Tako se jedan čovek koji je često menjao sredine, počev od Bosne, gde je rođen i odrastao, preko Beograda, Zagreba, Hanovera, Bremena, Hamburga... sveta, obreo u Vojvodini - Subotici. I tu ostao. Razlog je ljubav, razlog je posao, razlog su – ljudi. Ljudi dobronamerni, koji rado prihvataju one koji dođu sa strane – otkriva. I dok razgovaramo, telefon zvoni, a sugrađani mu prilaze - da pruže ruku, da pozdrave, da pitaju... I bez toga, znamo da je Goran Bićanin, neurohirurg specijalista, savetnik i pomoćnik direktora bolnice (jedno vreme i sam na čelu ove zdravstvene ustanove), definitivno ime za koje zna veliki broj ljudi. I svi imaju šta da kažu, dodaju, pohvale ili pokude, a ovo je prostor rezervisan (samo) za njega, njegove misli, njegov stav, njegovu priču. Da ga bolje upoznamo. Da se bolje razumemo.
- Rođen sam u Tuzli 3. januara ‘61. Tamo sam završio osnovnu, srednju školu, Medicinski fakultet; zaposlio se i nastavio školovanje. U okviru svoje specijalizacije došao sam u Beograd, radi postdiplomskih studija otišao u Zagreb (specijalizirao neurohirurgiju na “Rebru”), da bi se vratio i položio specijalistički ispit u Kliničkom centru Srbije, u Klinici za neurohirurgiju u Beogradu. Godine 1993. Napisao sam pismo predsedniku svetske asocijacije neurohirurga Madžidu Samiju, koji me je nakon toga pozvao i otišao sam u Hanover, u kliniku Nordštat.
(NE)SUĐENI KOŠARKAŠ? - “Odličan sam sportista, igrao fudbal, bivši sam košarkaš. I moja veza sa Suboticom bio je Košarkaški klub “Spartak” i moj kum, trener Boban Lukić. I on je došao iz Tuzle, posao ga doveo, bio je i selektor naše reprezentacije i čovek koji je ozbiljno ime u svetu košarke.
“Prošetao” je kroz nekoliko klinika u Nemačkoj, stekao nova iskustva i vratio se u Beograd. A onda zbog činjenice da je ’96. godine, u kratkom vremenskom periodu u Opštoj bolnici Subotica zabeležen veliki broj smrtnih slučajeva, Ministarstvo zdravlja imenovalo je grupu ljudi, na čelu sa prof. dr Veljkom Đukićem, sa zadatkom da se problem ispita i reši. U toj grupi našao se i naš sagovornik, koji je u tom trenutku mislio da će u Subotici ostati samo šest meseci.
- To mi je bio prvi susret sa Suboticom. Zima, a povod nimalo lep, pogotovo kada si u prinudnoj upravi - to je drugačije, ljudi stave distancu... A onda sam polako počeo da ih upoznajem... Kroz profesiju i boravak u gradu, upoznao sam puno, meni dragih ljudi. I mislim da je ta multikulturalnost najveća vrednost ovog grada. Ljudi su najveći kapital, njihove osobine i vrednosti su najdominantnije. Naravno, istorijsko nasleđe Subotice iz doba secesije je nešto prelepo i treba da ga poštujemo i negujemo, ali nikada ne bih stavljao građevinske objekte ispred ljudi!
‘IL SI RAJA, ILI NISI RAJA! - “Odrastao sam u takvom miljeu – il’ si raja ili nisi raja! A raja je jednako čovek, dobre osobine jednog čoveka. I ako nisi raja, odmah te proglase za nepoželjnog”.
Za sebe kaže da nije od onih koji talambasaju - daju svima na znanje, dižu preteranu buku oko stvari koje su uradili, već urade i idu dalje. Za novim zadatkom. Za novim izazovom. Doajen neurohirurgije prof. dr Iva Berisavac, koji je kao konsultant dolazio u subotičku Bolnicu, jedan je od najzaslužnijih za njegov ostanak, čime je uspostavljen operativni neurorhirurški protokol i do današnjeg dana ide u tom pravcu. Bio je to jedan od izazova, a možda najveći jeste period kada se našao na čelu Bolnice - direktor u dva mandata.
- To je jedna potpuno nova uloga, menadžera, upravnika. Morate da naučite i planiranje i organizovanje, da rukovodite i koordinišete i kontrolišete. Dobio sam stipendiju EU i završio postpdiplomske iz menadžmenta na Medicinskom fakultetu u Beogradu, bio poslat na dalje usavršavanje u Japan, pa u Holandiju. Za takav posao potrebno je da usvojite nova znanja, a od početka da imate socijalne i komunikacione veštine. Ni jedan menadžment u svetu ne može da se poredi sa menadžmentom vođenja zdravstvene ustanove – baš zbog specifičnosti tog mesta, gde u isto vreme egzistira i život i smrt i nada. I sve emocije koje se između stvaraju. Kada ste na čelu zdravstvene ustanove, najveća je stvar da prihvatite odgovornost. Vi ste odgovorni, kako za rad 1.230 ljudi (koliko ih je u tom trenutku bilo zaposleno), tako i za lečenje svih onih koji dolaze, a samo u polikliničkom delu dođe 4.000 ljudi dnevno! Tu morate da se snađete, da napravite satni mehanizam da funkcioniše, jer mi smo servis građana, i bolnica je mesto gde oni dolaze zbog svog zdravstvenog problema koji treba da reše, a ni jedan problem nije toliko značajan kao zdravstveni! U isto vreme imate odeljenje ginekologije gde se rađaju bebe i odeljenja gde se umire. To je priča između novog života, između života i smrti. Zato je biti u bolnici jako zahtevno, jako teško. Svaki pacijent koji leži u bolnici, ima samo jednu želju - da izađe, ali zdrav! Sa druge strane, u tom okruženju morate da napravite takvu klimu profesionalnih odnosa da ljudi imaju empatiju u lečenju pacijenata, da pacijenti nisu broj, krevet do prozora, nego da imaju ime, prezime, biografiju, da imaju svoju muku koja ih je navela da dođu. Ja sam lekar u 38. godini radnog staža, imam dovoljno profesionalnog iskustva i dovoljno nekog životnog iskustva, i posmatram i posmatrao sam različite sisteme i sisteme zdravstvenih zaštita, i uvek sam po opredeljenju levičar – MORATE DA IMATE EMPATIJU PREMA LJUDIMA! Ne možete da budete bez empatije. To isto važi i za negovateljicu u obdaništu, za učiteljicu u školi - kako može da psihološki formira decu ako nema empatiju?! To je najvažnija osobina, da ste bliski ljudima, pogotovo kada im je potrebna najveća pomoć.
Odgovornost dele svi zaposleni u bolnici, svi su deo pomenutog satnog mehanizma, i zato naš sagovornik ističe važnost saradnje - sa lekarima, sestrinstvom, svima. Činjenica je da je dve godine redovan sistem rada bio skrajnut i Bolnica suočena sa izazovom koji se zove – kovid.
- Mislim da je što se Subotice tiče, odgovor svih zaposlenih u kovidu bio na zavidnom nivou. Nije jednostavno, na primer, nadoknaditi ako dve godine imate zastoj u operacijama kukova, a sad imate manji broj ortopeda, a već po najavama i povećanju broja iz epidemiološke situacije, očekujemo da će se kovid u septembru ponovo pojaviti kao problem. I moramo razmišljati i biti spremni na neku novu epidemiološku situaciju. Tu nema panike, i to je ono što vas u Japanu uče - naučite da sprečite požar, ne da ga gasite! A mi - pojavio se požar, šta ćemo sad! A požar je u ovom smislu epidemiološka situacija – kako da sa ljudima (uvek na prvom mestu sa ljudima!), organizacijom, materijalnim sredstavima i prostorom, planiramo neku buduću epidemiološku situaciju.
SUBOTICA (NI)JE BUVLJAK! - “Nisam u politici. Svaki građanin ima pravo da navija za ‘Zvezdu’, ’Partizan’, ‘Spartak’... Nemam ja taj problem u životu. I kada su iz Demokratske stranke došli i pitali me da li želim da pomognem, rekao sam - da vam držim govore, ne mogu, da ulazim u politiku, ne mogu. Pomozi nam - dovoljno je, rekli su. Isto sada, kada mi je dr Saša Dželebžić rekao – hajde, pomozi mi, ja ti verujem, rekao sam - to je za početak dovoljno. Politika nema veze sa mojom profesijom. Imam i neku svoju misiju koju političari nisu podržali. Reč je o formiranju fakulteta, univerziteta Ujedinjenih nacija na engleskom - u Subotici. Kompletna dokumentacija je tu, nismo odustali, to u meni tinja jer to je priča koja bi u Suboticu privukla studente iz Srednje Evrope. Subotica treba da ima strategiju razvoja univerzitetskog centra!”.
Pamćenje i citiranje mudrih misli i rečenica, poput ove koju je poneo iz Japana i zapamtio za ceo život, uglavnom vezujemo za ljude iz sveta književnosti, filozofije, zato smo iznenađeni kada čovek posvećen medicini, koji je sa odličnim uspehom završio čisto matematičku gimnaziju, u malom prstu drži reči Selimovića, Andrića i Dalaj Lame, a u pismu Stiva Džobsa, osnivača i vlasnika “Epla” (Apple), nastalo u bolesničkom krevetu, prepoznaje životnu filozofiju: “Materijalne stvari koje se izgube, mogu se naći. Ali jedna stvar se nikada ne može naći kad se izgubi – život! Kad ostarimo i postajemo mudriji, polako shvatamo da sat od 3.000 ili 30 dolara pokazuje isto vreme...”.
- Šta je život? Stalno čekanje na nešto - čekaš na voz, čekaš na ljubav, čekaš... A Dalaj Lama kaže: “Postoje samo dva dana kada ništa ne može da se uradi. Jedan se zove JUČE, a drugi SUTRA. Dakle, DANAS je pravi dan da voliš, veruješ, radiš i iznad svega – živiš”.
VIŠE OD SPORTA - “Jugonostalgičar sam. I kad slušam muziku, to je od “Prljavog kazališta” do “Indeksa” i “Bijelog dugmeta”. Ventil je i tenis koji igram. Član sam Upravnog odbora Tenis kluba, član “Rotari” kluba... Pomognem, ne talambasam. Volim muziku, putovanja, imam interesantan život. Sport ti omogućava da upoznaješ ljude – i kao lekar u našoj fudbalskoj reprezentaciji, često putujem.
Možda i činjenica da je pohađao Gimnaziju “Meša Selimović”, koja nosi ime velikog pisca, rođenog u Tuzli, nije slučajna. Njegove reči takođe pamti i po njima se ravna: “Najbolje se osećam među jednostavnim ljudima pred kojima mogu da odbacim svoje oklope..., ne plašeći se da će me pogrešno shvatiti...”. Sve pomenute citate, dokumente, pisma... čuva u svom telefonu, i odmah ih po potrebi pronalazi. Sistematičnost je osobina koju ne krije. Na koju je ponosan. Mi dodajemo i elokventan, rečit. Nauka, poetika... - ruku pod ruku.
- Moj odabir medicine je slučajnost, ali dobro je što sam završio matematičku gimnaziju zato što je matematički mozak analitički. A medicinski fakultet je štreberski i taj matematički mozak koristi da stvorite radne navike, daje vam miks osobina, a najvažnije su osobine koje vam ostave roditelji i utkaju u vas kao ličnost.
Da sin studira medicinu bila je želja njegove majke. I sama je medicinski radnik, bila glavna sestra na ginekologiji u bolnici u Tuzli. Sestra – takođe u medicini, profesor neurologije. Otac - građevinski inženjer. Odrastao je u porodici intelektualca, gde su se cenile neke druge vrednosti, ne materijalne.
- Imperativ je porodica! Upoznavanje moje supruge Tamare pravi je razlog zbog kog sam ostao u Subotici, profesionalno sam mogao gde hoću. Jedan slučajan susret i za ovih 20 godina koliko smo u braku, ne postoji minus, uvek smo u plusu! Imamo sjajnu porodicu, naše najveće bogatstvo – troje dece: Saru, Jovana i Danila, koji imaju svoje želje, svoje puteve. Sara, moja ćerka iz prvog braka, ali NAŠA Sara, je arhitekta (udata i živi u Oslu), Jovan budući student medicine, Danilo ekonomije.
