SUgrađani: Goran Evetović - "Ja bih ovo i džaba radio, samo nemojte nikome reći!"

Statistika kaže da su u Muzičkoj školi Subotica najpopularniji instrumenti klavir i gitara,  ali činjenica je da su poslednjih godina i bubnjevi veoma traženi. Kada kažemo da je to zbog njega, on će skromno dodati  da niko ne može da objasni zbog čega, i zaključiti: “Imam neku sreću...”. A njegovi učenici, na odseku za udaraljke i odseku za džez u osnovnoj i srednjoj Muzičkoj školi, imaju sreću da im je profesor, pedagog, ali pre svega drug, prijatelj i savetodavac  – Goran Evetović, jedno od najpoznatijih imena na bubnjarskoj sceni Subotice, ali i (mnogo) šire.

-    Nije dovoljno da profesor predstavlja samo instrument, on mora da nosi energiju sa sobom. To nije uloga, gluma... To sam ja. Od jutra do mraka! Često kažem, misleći na sve čime se bavim - ja bih ovo i džabe radio, samo nemojte nikom reći! Naravno, svako od nas mora da plaća račune i tu su jasno definisana pravila, bar što se novca tiče, i zato svaki profesionalac mora da nađe svoje mesto u poslovnom smislu. Ali jedna od stvari koje su važne za profesionalni uspeh je da  ljudi prepoznaju iskrenost.

Foto: Damir Vujković

PLATIO ULAZNICU ZA SOPSTVENI NASTUP - “Ako bi trebalo da izdvojim nastup koji je na mene ostavio najveći utisak, onda je to svakako bio onaj sa svetski poznatim trubačem Valasom Runijem koji je, nažalost nedavno preminuo od korone i to me je baš pogodilo. Bilo je to 2013. godine, na “Džeziku” u Subotici. Prethodnog dana imali su koncert u Nemačkoj i stigli sve do mađarske granice kada su im prvi put tražili pasoše, da bi bubnjar shvatio da je zaboravio pasoš u hotelu u Nemačkoj! Bend je prešao i došao u Suboticu, ali bez bubnjara. Iako sam bio član organizacionog tima “Džezika”, nisam imao propusnicu kod sebe pa sam došao na taj koncert i platio ulaznicu da bi me pustili! Posle prvog nastupa, dobio sam telefonski poziv da odem u bekstejdž i onda mi je saopšteno da ću ja biti bubnjar Valasa Runija! Da mije to rečeno ranije, ja bih se verovatno toliko uplašio, a ovako nisam imao šanse da se pripremim! U tom trenutku pokušao sam da se prepustim onome što je oko mene – muzici, a tek posle me je sustigao adrenalin. Kada sam stigao kući, nisam mogao da spavam! Nisam mogao da pojmim šta mi se u stvari desilo! Koncert je bio fantastičan i Runi je bio jako zadovoljan – ima snimak gde se vidi kako se smeje...”.

O važnosti posedovanja tih toplih, ljudskih crta i osobina, pisao je i u knjizi izdatoj krajem prošle godine – Bubnjarski priručnik “Put do velikih bina”, gde, između ostalog, naglašava koliko je “bitno biti ne samo dobar muzičar, nego i dobar čovek”.

-    Generalno, ima mnogo dobrih muzičara, dobrih svirača, ljudi koji tehnički savršeno vladaju svojim instrumentom. I onda se zapitaš zašto taj čovek nije tu ili tamo... Zašto nije napravio neku veću karijeru... I onda, kada upoznaš neke od tih ljudi, shvatiš da nisu potrebne samo osobine vezane za fantastično vladanje instrumentom da bi bio uspešan. Ovaj posao prevashodno je rad sa ljudima. Mi nemam direktan kontakt sa publikom, koliko imamo međusobno! Koliko vremena provodimo na sceni u toku sviranja, mnogo više provodimo u nekom putovanju, u običnim životnim situacijama u kojima se pokazuje ko je kakav i sa kim je lako i lepo sarađivati. Mnogo je sujete u ovom poslu i to je nešto što ljudi nekada ne mogu da pobede. Poenta je da su neke ljudske osobine izuzetno bitne. Rad sa tehničarima, sa tonskim majstorima, binskim osobljem... sve su to ljudi i ako naučiš da ih poštuješ i da budeš kolegijalan i dobar, to će ti se više vratiti u ovom poslu. Kada me nešto pitaju o kolegama, kažem - o kolegama sve najbolje! Zato što mislim da u ovom poslu za svakog ima mesta, i da se do posla ne dolazi tako da gazimo po ljudima, već tako da se prevashodno vodi računa o svom poslu i o svom radu. Jednostavno, čistiš ispred svoje kuće, a ne ispred tuđe! To govorim i svojim učenicima.

Poriv za pisanje javio se prevashodno iz želje da pomogne sebi i svojim đacima. Tako je nastala prva knjiga za bubnjeve u Srbiji, s obzirom na to da se prethodna sa sličnom tematikom pojavila još u bivšoj Jugoslaviji!

-    Izdavanje ovog Priručnika poklopilo se sa dva jubileja – 30 godina od te knjige i 15 godina mog pedagoškog rada. Gledao sam da ga koncipiram kao nešto iz prakse i nešto što - JA. Tu je sve što bubnjari moraju da znaju (a mogu da znaju i mnogo više!) – skup iskustava i saznanja. Završio sam i drugu knjigu koja još nije objavljena, biće uskoro. To će biti radna sveska koja se nadovezuje na ovaj materijal. Za ono što mi radimo u školi (doboš) ne postoji literatura i nemam više živaca da decu učim iz nekih raspalih fotokopija. Smatram da naši učenici, naša deca, za sve ove godine zaslužuju da imaju originalni udžbenik, na svom jeziku, koji će lepo da izgleda, da sija, da miriše! Nije stvar u tome da imam ambiciju da napišem sve knjige na ovom svetu, nego u tome što kod nas nemaš mogućnost da dođeš do literature! To je ono zbog čega sam odlučio da ovo radim – da bi bilo dostupno pre svega mojim učenicima, a onda sam video da je i drugim ljudima potreban takav sadržaj.

A da li je bilo potrebno da njegovi roditelji odlaze u posetu prvom komšiji da bi se jedan dečak zaljubio u bubnjeve?

-    Naš komšija Robert Magoši svirao je bubnjeve i on da me zabavi, pošto mu nisam bio interesantan kao klinac kada sam sa roditeljima dolazio u posetu, dao mi je par palica i objasnio kako da sviram neki osnovni ritam - po jastucima! I ja sam to uz muziku radio. Kada sam došao kući, uzeo sam varjače i nastavio sve to da radim! Kasnije, u sedmom razredu, kada su se u školi pravili bendovi, pitali su ko će šta da svira i ja sam rekao – ja znam da sviram bubnjeve! A u stvari nikada nisam svirao! Posle sam shvatio koliko me je taj čovek u tom trenutku naučio. Ta rana stimulacija me je privukla i počeo sam da obraćam pažnju na bubnjare. I kada sam došao u dodir sa tim, više me nikada nije pustilo!

PUT DO VELIKIH BINA - “Kada sam  kao klinac vežbao u svojoj sobi, uvek sam zamišljao sebe na velikom koncertu i mislim da je to ključ i motivacija koju svako od nas može da nađe kada treba da radi i napreduje. Zato i učenicima govorim - nemojte zamišljati sebe tamo u nekoj sobi i pitati se da li sve to ima smisla, nego zamislite da ste negde na velikom koncertu i jednom će se to svakako desiti! To je taj put do velikih bina...”.

Ipak, pravi bubnjevi “desili” su mu se tek godinama kasnije.

-    Dugo sam svirao na svemu i svačemu – na kantama, šerpama, sklapanim bubnjevima... Kada smo nekako useli da dođemo do instrumenta, sve to stavili smo u garažu kod mog kuma Bojana Bojića. Večno ću biti zahvalan njegovim roditeljima što su nas trpeli! Oni su to odlično podnosili! Zamislite kako je izgledalo organizovati probu u to vreme fiksnih telefona – to su bili pakleni dogovori! Na kraju svako dolazi posebno, svakom se otvaraju vrata. Haos! Ali ti ljudi su to odlično trpeli. Ne znam da li bih ja, kao roditelj, sada to tako dobro podneo...

S obzirom na to da živi u stanu, na radost komšija (i prvih i onih malo daljih) kod kuće ne vežba na pravim bubnjevima. To čini na drugom mestu.

-     U stanu imam “gumu za vežbanje” (practice pad) koja ima karakteristike bubnja, ali nema zvuka! Mnogo mi znači podrška supruge, koja je i sama završila osnovnu muzičku školu, i iako se bavi nekim drugim poslovima, može da razume šta znači kada kažem - idem da vežbam četiri sata! To nije razlog da pobegnem od kuće, nego moja potreba kao muzičara i nešto što je neizostavni deo moje dnevne rutine. Osećam se loše ako ne vežbam.

Foto: Damir Vujković

SVE JE RITAM - “Da bi bio dobar bubnjar, moraš osetiti ritam. Sve je ritam oko nas! Osluškujte prirodu, grad, sve ono što se oko vas dešava – kapljicu vode koja kaplje u česmi... Ali morate biti otvoreni. Primiti to u sebe. Često kažem da je muzika mnogo više slušanje nego sviranje!”.

Sinovi - Matija (13) i Andrej (11) izuzetno su talentovani za muziku. Stariji svira trombon (u klasi profesora Karolja Tokodija) i osvaja nagrade na republičkim i drugim takmičenjima, a mlađi je, učeći od oca i drugih dobrih muzičara i udarača preko “Jutjuba”, počeo da mu otima palicu iz ruke i razvio fantastičnu tehniku... Možda će i on, poput oca, početi karijeru svirajući u lokalnim bendovima. Ali će, za razliku od oca, imati priliku da se formalno školuje u svom gradu upravo zahvaljujući ocu koji je pokrenuo Odsek za udaraljke, a potom bio i jedan od osnivača Džez odseka u Muzičkoj školi Subotica. Kako u gradu tada nije postojalo formalno muzičko obrazovanje u ovoj oblasti, obrazovao se samostalno i uz starije i iskusnije lokalne bubnjare. Završio Školu za savremenu muziku i džez u Budimpešti, a nakon dve godine studija psihologije na Filozofskom fakultetu (koje “ni blizu nisu ličile na ono šta sam ja zamišljao”!), opredelio se za Akademiju umetnosti u Novom Sadu, pa master akademske studije na Odseku za udaraljke. Između ostalih, ozbiljno sarađuje sa poznatom pevačicom Jelenom Tomašević, za koju kaže da je sjajan saranik i izuzetno poštuje svoje muzičare. S druge strane, sam je izuzetno zahvalan Bugi, Aleksandru Banjcu, Novosadskom Big Bendu i Fedoru Vrtačniku, koji su “me povezali sa vrhunskim muzičarima i primili u svoj krug”: “Biti deo tog tima, velika je čast!”.