SUgrađani: Goran Ljubisavljević - "Nisam se kolebao: doktor, pilot... uvek je bilo - vatrogasac"

Još kao dečak, osnovac, idući utabanim očevim stopama, ulazi u svet iz kog nije izašao. Niti želi. Od spremištara Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Bajmoku, do komandanta Vatrogasno-spasilačnog bataljona Subotica, Goran Ljubisavljević korak po korak napredovao je u službi, ali zanimanje ostaje isto. Ono koje je, i ne sluteći da crta svoju budućnost, upoznao i zavoleo kao dete, dok su se pred očima smejivale slike vozila, opreme i ljudi. Pod šlemovima. Danas tu prepoznatljivu crvenu boju vidi i kad zatvori oči. Jer ona je obojila i boji njegov poziv koji s pravom nosi epitet - životni. Onaj koji se živi i radi istovremeno.

- Rođen sam u Bajmoku, tamo išao u osnovu školu. Sa ekipom iz osnovne prošao deveti i deseti razred i posle se razišli - svako je imao neki smer za koji je bio zainteresovan, a meni u principu nije bilo mnogo bitno koju ću srednju školu završiti jer sam uvek imao ideju da ću raditi kao vatrogasac! To se i ostvarilo. Postoji i porodična podloga vezana za to. Otac je igrom slučaja imao zakonsku obavezu da prođe osnovnu obuku iz oblasti zaštite od požara. Završio ju je u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu u Bajmoku, kasnije se i aktivirao. Bio je izuzetno zagrejan za tu priču i u toku svog angažovanja napredovao - počeo kao spremištar, godinama bio komandir vatrogasne jedinice, kasnije i predsednik tog Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Živo se sećam, on je tu svoju diplomu uramio i to je stajalo na zidu u kući. Naravno, kada je on krenuo, i ja sam se priključio. Za dete mojih godina, kada uđeš u vatrogasnu jedinicu, to je bila zemlja čuda! Tako je počelo...

Počelo i – nastavilo se.

- Od početka sam bio usmeren, nisam imao kolebanja – da li ću biti doktor ili pilot. Uvek je bilo – vatrogasac! Obično čovek kada podvuče crtu, razmišlja o tome da li je i šta je moglo da bude drugačije, bolje, isplativije... Možda je ovo priča sasvim obična, ali ne bih ja tu nešto menjao!

Završava tadašnji MEŠC, dobija diplomu metalobrusača, i kako je tada bilo, sledi - vojska.

- Služio sam u Makedoniji - granično područje, 22 kilometra od mesta Berova, na 200 metara od državne granice. Da nije bilo nekog rudnog nalazišta, ne bismo imali ni put do karaule! Godinu dana - lepa priča. Provedete sa nekim tri meseca na obuci, nakon toga na granici - porodična atmosfera, kao što vlada i ovde u vatrogasnoj jedinici. Mi imamo porodicu kao svoju osnovnu ćeliju, ali i sama vatrogasna jedinica može da se okarakteriše kao (malo veća) porodica! Bez tog timskog duha ova služba ne bi funkcionisala! Ovde imate četiri smene – to su (kao) četiri porodice, a zadatak rukovodioca jeste da tu porodicu i porodične odnose uskladi da sve funkcioniše kako treba.

Kada govori o rukovodicima i njihovim zadacima, priča u množini, misleći i na komandira čete Srđana Banjanina, koji prisustvuje razgovoru i slaže se sa nadređenim kada kaže:

- Kada formirate grupe, morate da poznajete ljude, i na osnovu njihovih karaktera, interesovanja, sposobnosti... težite da formirate kompaktnu i homogenu sredinu koja se zove smena. Ja ovo mesto gde se sada nalazim ne posmatram kao nešto izuzetno, dok je kada sam bio dobrovoljni vatrogasac, to za mene bio pojam! Prošao sam čitav taj put i ne vidim sebe kao osobu koja iskače iz priče jer kod vatrogasaca svako daje neki svoj doprinos - do čoveka koji drži mlaznicu. Ako sve ne funkcioniše kako treba, posao se ne može obaviti.

OD 0 DO 24 - “Ako gledamo globalno, ne mogu reći da kod nas postoji radno vreme od 7 do 3, ili od 6 do 2. Vi ste službi na raspolaganju od 0 do 24! Ali ako postoji neki klasičan radni dan, bez nekih događaja izvan uobičajenih, tada se dođe u 7 sati, napravi mali sastanak, gde je komandir čete, šef tehničke službe i šef smene koja radi u tom momentu. Razmene se informacije, napravi plan i to je taj inicijalni deo. Tu je i administrativni posao pa svakodnevni kontakti sa komandirima područnih jedinica...”

Vrativši se iz vojske, čeka zaposlenje koje je usledilo 1. marta 1992. Jasno se seća ovog, za njega veoma bitnog datuma.

- Dve godine radim kao vatrogasac sa srednjom školom, a onda, nakon što smo prešli pod ingerenciju Ministarstva unutrašnjih poslova, pohađam kurs u Pančevu i zvanično dobijam uverenje. Tamo sam upoznao predavače koji su na mene ostavili poseban utisak i podstakli postojeću želju za znanjem i nekim novim idejama, pa upisujem Višu školu za zaštitu od požara. Kada sam završio, dobijam radno mesto šefa smene. Nakon pet godina sledi imenovanje za komandira voda pa zamenika komandira čete – Siniše Kovačevića. Funkcionalno od 2014, a po rešenju zvanično 2019. postajem komandant Vatrogasno-spasilačnog bataljona koji obuhvata četiri vatrogasne jedinice: u Subotici, Bačkoj Topoli, Staroj Moravici i Malom Iđošu.

Od većih intervencija gde je učestvovao kao neposredni rukovodilac, seća se požara u “Interkordu”. Vatra je zahvatila i veliku količinu polietilena – najlona, plastike... Višednevna intervencija. Pa hotel “Gloria” u centru grada. U sećanju mu ostaje i gašenje šumskih požara u Srbiji - Stara planina i prvi put kada su subotičke jedinice išle dole na jug da pomognu drugim vatrogascima. Kasnije se ta praksa ustalila. A prva intervencija? Da li i ona ostaje u sećanju?

- Kako da ne! Bilo je to na Gabriću – zapalila se trava, veća površina... Ja sam već imao nekog iskustva što se tiče gašenja požara, ali imao sam tremu jer kao vatrogasac u Dobrovoljno vatrogasnom društvu nisam imao to znanje niti iskustvo kao ljudi ovde, koji to svakodnevno rade. Ali bila je to pozitivna trema – kada hoćeš da se pokažeš, pa trčiš, juriš, razvlačiš crevo, gasiš... A bilo je tu i malo šale – kada dođe neki novi vatrogasac, onda vozač koji dodaje gas, malo pojača i ti se boriš sa crevom i mlaznicom i to nije nimalo lako! I boriš se do momenta dok ne shvatiš da se on šali sa tobom i onda zatvoriš protok vode i tu priča staje. Nema reakcije mlaza i nema te borbe. Sećam se i scene i slike i onog brke koji mi je to uradio! Sada je u penziji već duže vreme..

Da li ovo vatreno krštenje čeka i mlade kolege koji tek sada počinju, pitanje je trenutno bez odgovora. Ali ono što se zna, jeste da je nedavno okončan konkurs za prijem novih vatrogasaca.

- Za ovaj konkurs imali smo otvorenih deset radnih mesta – četiri za Suboticu, tri za Moravicu, dva u Malom Iđošu i jedno u Bačkoj Topoli. Interesovanje je moglo biti i veće. Ovo je dinamičan posao, izazovan, gde se ostvarujete kao osoba koja pomaže drugima. Posao je siguran, vatrogasci imaju i beneficirani radni staž - četiri meseca na godinu dana.

Dok priča, posmatramo simpatičnu skulpturu na njegovom radnom stolu - ona predstavlja vatrogasca i poklon je od kolega iz Mađarske. Osvrnemo se – svi predmeti u kancelariji pričaju neku svoju “vatrogasnu” priču, a počasno mesto zauzima uramljeni dokument – dokaz o prvoj intervenciji vatrogasne jedinice Subotica. Godina 1888. Datum - 5. oktobar. Vreme prošlo zamenjuje vreme sadašnje, a priču o velikoj vatrogasnoj porodici, ona o manjoj, ali najbitnijoj:

- Život nas je iz Bajmoka usmerio ka Subotici, gde smo kupili kuću i doselili se. I supruzi i meni posao je u Subotici. Ona je prodajni menadžer u jednom privrednom preduzeću. Imamo dvoje dece - ćerku i sina. Olga završava Politehničku školu (nedavno je osvojila prvo mesto u svojoj kategoriji na manifestaiji “Projektna nedelja”), a Filip je sedmi razred osnovne.

GITARA ZA ROĐENDAN - “Još kao klinac imao sam želju za sviranjem gitare, pa sam izvršio pritisak na suprugu da mi za rođendan kupi gitaru. Želja mi se ispunila za pedeseti. Ne mogu reći da sam dosegao neke visine (kao u fotografiji kojom sam se jedno vreme intenzivno bavio), ali ono što je meni potrebno da nešto muziciram, samo za sebe - sasvim dovoljno. Za mene nema klasifikacije muzike, podela na žanr - postoji ono šta mi se sviđa i šta mi se ne sviđa. Poslednje što sam savladao jeste uvodna numera iz filma “Grlom u jagode”. Nije komplikovano, jednostavno je za sviranje i lepo zvuči”.

I dok je sin, kao i svi u tom uzrastu, zaokupljen kompjuterima, i naš sagovornik seća se koliko je i sam bio, i još uvek jeste, fasciniran tehnikom. Ali – posebnom.

- Audio tehnika za mene je (bila) prava stvar! Oči su mi se širom otvarale kada sam video neke uređaje, zvučnike... Čak sam u nekom periodu života sam sebi isprojektovao zvučnike, sve to sklopio, sastavio i to je funkcionisalo u kući u Bajmoku. Kada smo se preselili, žena je rekla - ti zvučnici ne mogu da dođu u našu kuću! Velika kutija, velike zapremine. I iskreno, nisu bili lepi. Onda sam kupio lepe zvučnike za novu kuću! Ispunjava me slušanje muzike – možda to zvuči bezveze nekome sa strane, nekome ko sluša tranzistor ili kasetofon onako usput, ili mobilni telefon. Ali za mene audio tehnika ima mesto - kada pronađete određeni kvalitet nekog audio snimka i to pustite kroz kvalitetno pojačalo i kvalitetne zvučnike, dobije se (zvučna) slika bukvalno tih muzičara i instrumenata, glasova... I horizontalno i vertikalno i po dubini i u prostoru, gde možete osetiti taj momentat snimanja - da li u studiju ili na koncertu svejedno. To je neka sasvim druga priča nego dok kuvate, nešto vam svira u pozadini. Čisto da niste u tišini ili ne čujete zvuk aspiratora...