SUgrađani: Goran Mavrak - "Uvek sam se trudio da u salu unesem pozitivnu energiju"

Pogled i glas koji ulivaju poverenje. Stručnost koja je priča sama za sebe, i iskustvo koje se meri decenijama. Iza doktorske diplome – prvo čovek, pa sve ostalo. A tog “ostalog” dovoljno za memoare, (a) ne jedan intervju… Dr Goran Mavrak, specijalista ginekologije i akušerstva, ostavio je trag u životima svojih sugrađanki. I njihovog potomstva. Koliko? Ne zna im se broja, i što je najvažnije, broj nije konačan jer nedavno je otvoreno novo poglavlje… Životno možda ne, ali poslovno svakako – da.

 - Dva su razloga zbog kojih sam se odlučio za odlazak iz Bolnice. Prvi je taj što sam ja čitav život nekako planirao da se osamostalim jer takvi smo mi, Hercegovci - želimo da odlučujemo o svojoj sudbini, u potpunosti. I dok sam još radio u Dispanzeru, možda već u rodnom Mostaru, imao sam neku pretpostavku o tome, uvek je to bilo prisutno. I onda sam došao do nekih godina kada kažeš sebi - ako nećeš sad, nećeš nikad! Realnost je da su deca odrasla, da sam se ostvario, i ovo je neki novi početak, da vidimo kako to ide…

Reč je o Poliklinici “NovaMed”, otvorenoj pre dve godine, čiji je osnivač.

 - U početku nije bilo lako, ali sada imamo ekipu sa kojom volim da sarađujem, koja unosi pozitivnu energiju. Pristup je drugačiji, pacijentima mogu da posvetim sve vreme ovoga sveta, maksimalno. Nema brzine. Sada to već liči na nešto što je savršeno održivo i što, na moje veliko zadovoljstvo, pacijenti koji dođu - dođu nasmejani i odu nasmejani! Ali ovde moraš da misliš na sve. I svi te gledaju kao čoveka koji je odgovoran za sve – od finansija do komunikacije… S obzirom na činjenicu da u “NovaMedu” još uvek nemam mogućnost anesteziološkog rada, angažovan sam na jošnekim mestima radi sprovođenja operativnih zahvata.

MOSTAR NI(JE) MOST - “Svi Mostarci u svom stanu imaju sliku Mostara - i moj otac, brat, ja! To je neko vezivanje za stare dane, uspomene… Jer jedna je priča kada odete sami – poslom, porodično, a druga kad je to nasilno. Žal ostane. Kada je srušen stari most, nisam bio prisutan, tada smo već napustili... Ali verovatno kao i svaki čovek koji je živeo u nekom gradu, dok je tamo, nema osećaj lepote za taj deo grada, i bilo mi je neshvatljivo da ljudi turistički dolaze na stari most, a ja svaki dan prolazim tuda! Da li sam skakao sa njega? Ne! (smeh). Uspomene na Mostar su u principu porodične. I uspomene na društvo - srednjoškolsko…”

Iskustvo i zaokružena stručna priča kandiduju ga za jednog od retkih ginekologa koji bi mogao uraditi sve - i ambulantno i operativno: od prvog pregleda do kolposkopije, ultrazvuka, kompletne ambulantne procedure do operativne priče (od laparoskopije do radikalnih operacija). Znanje poput ovog stiče se godinama (i nije kraj dok god se radi), a početak treba tražiti na Medicinskom fakultetu u Sarajevu, za koji se mladi Mostarac opredelio po sistemu “ide moje društvo, idem i ja”! Ali što je najvažnije – nije se pokajao.

 - Potičem iz porodice u kojoj se niko, ni u široj familiji, nije bavio medicinom - otac trgovac, majka domaćica. Taman sam završio obavezni lekarski staž posle fakulteta i onda je krenuo rat... Prvo “radno” mesto - lekar u ratnim uslovima. Ali to je mladost (mladost – ludost!), ne znaš šta se dešava; želiš da živiš u svom gradu; tamo negde su ti drugovi, briga o roditeljima… Najmanje sam brinuo o svom životu! Pa izlazak iz Mostara ’92. faktički sa rukama u džepu i bez igde ičega! A pre toga smo tamo lepo živeli...

Iz rodnog grada izašao je nakon tri meseca bivstvovanja u ratnim uslovima, u trenutku kada je definitivno postalo jasno da to nije i ne može biti grad u kome planira da živi.

- Izašli smo svi – cela porodica: supruga, otac i majka i brat. I otišli u Kragujevac, gde smo imali neke rodbinske veze (svastika sa suprugom) i gde smo se osećali zaštićeni. Kada se u Subotici javila potreba za lekarima, i supruga (takođe lekar) i ja smo se spakovali, predali papire i - dobili posao!

Bilo je to 1994. godine. Pre tačno 30 godina odigrao se prvi susret sa gradom koji će mu, ispostaviće se, biti suđen…

- Subotica je bila prvo mesto u kome sam se ja, u centru, u jednom trenutku – izgubio! Nisam imao orijentir. Sa suprugom sam hodao između kuća da bismo našli neke putokaze… Znam da smo se vrteli ukrug. Ali savladao sam (smeh). Utisak je bio pozitivan – i tih devedesetih godina, koliko god bile krizne i loše, Subotica je imala neki duh, a i mi smo bili mladi - sećam se naših izlazaka u centar grada: “Yu Festa”, kafića, kokica… Tada smo već imali dete… I napokon radimo svoj posao! Obećavajuće u svakom slučaju.

Po dolasku dobija zaposlenje u Dispanzeru za majku i dete.

- Radio sam na pedijatriji - sa idejom da ću biti pedijatar! Bio sam i u Žedniku, pre toga u Bajmoku, i interesantno je da mi i sad dolaze pacijenti i kažu - mi se vas sećamo, bili ste pedijatar kada sam ja bio dete! Pedijatrija mi je ležala - dobar odnos sa tim malim pacijentima. Čovek mora imati empatiju… Jednog trenutka (posle odlaska ne sećam se tačno koga u penziju) ponuđeno mi je da budem ginekolog u Dispanzeru.

DŽABE SMO SE SEKIRALI! “Kada pričamo o tome kakve su nove generacije, kako je sve drugačije, često ispričam i priču koja je moja, životna. Moji roditelji su sa sela, generacija 40-tih godina. Odgajali su me po sistemu Hajduk Stanko, narodne pesme, gusle… (Hercegovina je po njima čuvena). I očekivali su od mene nastavak te priče. Došla su neka nova vremena, slušao se rok, a oni su samo pitali - kakav si u školi? U školi sam bio pristojan i to je bilo “trpljivo” do moje sedamnaeste godine, kada sam rekao roditeljima da hoću da slavim rođendan kod kuće. U to doba bilo je moderno biti hipik, imati dugu kosu (imao sam i ja). Sakupio sam najgore moguće hipike, njih pet-šest, i doveo ih kod sebe. Ne mogu zaboraviti scenu - stan gde imaš dve prostorije: u jednoj smo mi, a u drugoj moji roditelji. Oni gledaju i vide kako njihov sin - junačina, odgojen na narodnim pesmama i guslama, lupa glavom i maše kosom zajedno sa svojim društvom! I mojoj majci pada vilica i govori mom ocu - vidi ovo, Mile! I u tom trenutku moj otac uradi najpametniju stvar i kaže mojoj majci – pomakni se malo. I - zatvori vrata! To je njihov život, realnost koju će oni preživeti, ne treba se tu mešati! I kada sam odgajao svoje dete, kosu na glavi sam čupao, nervoza, svašta nešto! Gledao sam njegovo društvo, pitao se kakvi će biti, šta će od njih biti… Ali i moje dete i svi ti momci su ispali… (kuca u drvo, prim. aut). Džabe smo se sekirali”.

Tu kreće specijalizacija u Novom Sadu, da bi nakon četiri godine završio i školu citologije u Beogradu. Po povratku dobija posao u Dispanzeru, gde ostaje do 2014, sa povremenim angažovanjima u Opštoj bolnici - zbog nedostatka kadrova, dežurstava, da bi definitivno prešao u Bolnicu i od tada pa sve do odlaska - aktivno učestvovao u radu. Kao neko ko je jedno vreme obavljao i funkciju šefa akušerstva na Ginekologiji, dobro pamti i lepe, ali i one druge trenutke.

 - Najemotivniji momenti su oni kada se desi porođaj kod žene koja je uplašena, a sve prođe dobro! I uglavnom je uvek tako prošlo. Što se mene tiče, uvek sam se trudio da unesem pozitivnu energiju u salu, čak i u sam čin porođaja. Trudili smo se da sve bude od početka do kraja, neću reći veselo, ali normalno, opušteno, bez straha. Čak i kod carskih rezova – uvek je ozbiljno, ali bilo je i pozitivnih momenata. Nikada nisam spominjao strah, umiranje, bolesnu bebu, bilo šta! Jednostavno, trudio sam se da svojim prisustvom kažem i dokažem da je situacija savršeno normalna, da se to što ona radi, radilo već milionima godina! Da smo mi tu za nju, da to bude svečani trenutak, trenutak sreće, a ne da je plašimo… U karijeri sam dva puta imao smrt novorođenčeta - to je neverovatno teško… Ali i to se, nažalost, dešava. Čak je jednom mom kolegi umrla i porodilja na porođaju - to je statistika: na toliki broj porođaja jedanput, u nekom nizu godina, imaćeš takav slučaj… Preduzeo je sve što se moglo, ali neka viša sila… Kao kad prelaziš na zeleno svetlo semafora pa ipak neka budala…

Ono što je najvažnije jeste činjenica da je za sve ove godine uradio mnogo toga - dobrog.

- Najvažnije je da oni koji dolaze kod mene, dolaze nasmejani. I odlaze sa nekom sigurnošću da je to što sam im rekao, zaista tako.

Zanimljivo je da se u porođaj svoje supruge “nije mešao”. Ni prvi ni drugi put. A tako je (bilo) i sa ćerkom.

 - Supruga se prvi put porodila u Kragujevcu - bio je hitan carski rez! I bilo je dileme… Ali niti sam bio, niti sam je porađao, niti na bilo koji način, pod teretom svoje nervoze, uticao na porođaj. Sada imam dvoje unučadi (i treće na putu), i isto je tako. Sa suprugom sam dva sata hodao po Prozivci i čekao da jave da (li) je sve u redu. I tako oba puta!

MANUELAC ILI ČITALAC “Nedavno sam naučio, a to je životna istina – kad gledaš svoje dete, moraš da ga selektuješ u jednu od dve grupe: da li je kolektivac ili individualac. I kada ga smestiš, onda ćeš videti da li je manuelac ili čitalac. I ne treba da ga guraš, da ga vučeš na drugu stranu. Selektiraš ga, smestiš i pustiš! Jer da sam ja svoje dete koje je istoričar umetnosti, vukao ka medicini, sve bih upropastio! Mi smo ćerku ganjali da svira flautu, a sina, koji je svirao gitaru, ganjali za rukomet! Odličan rukometaš, ali nije kolektivac… Na kraju balade, u nekom trenutku ljudi moraju prepustiti nekim novim naraštajima da sebe pronađu. I mene su roditelji pustili, ali bila su to druga vremena…”

Za suprugu Snježanu (zaposlenu u Higijenskom zavodu kao mikrobiolog), vezuju ga i zajedničke studije (“Ona je završila malo pre mene!”), nakon kojih su otpočeli i zajednički život. A najjača veza svakako su - deca.

 - Sin je oženjen čovek, stomatolog, trenutno u Engleskoj - sa nadom da će se vratiti. Ćerka je završila istoriju umetnosti i trenutno je angažovana kao menadžer u Poliklinici “NovaMed”. Uspeo sam da organizujem priču tako da imam dovoljno slobodnog vremena za – unučad! Trudimo se maksimalno, koliko god možemo. Neke zajedničke rituale još nemamo (mali su: pet i tri godine), ali tu su baka i deda i - dedini fazoni!