SUgrađani: Gordana Vidaković - "Nisam želela da ulazim u osinjak"

Kada je pitaju - kako si, ne odgovara “dobro ili loše”, nego - Kako namestiš, tako ti je! To je njen životni moto, preslikan u konstataciji: “Meni je uvek dobro!”, praćen osmehom i prepoznatljivim, dubokim, toplim glasom... Jednim u milion! Ona je Gordana Vidaković, pevačica, profesor pevanja, saradnica velikih imena na regionalnoj muzičkoj sceni, koja je svoje prve korake ka budućem pozivu napravila još kao – dete.

- Imala sam devet godina kada sam učestvovala na Festivalu “Zlatno slavejče” u Skoplju. Nastupala sam sa Sašom Babićem, koji je tada imao deset godina, i osim toga, ne pamtim ništa, do velike, prevelike scene! Kasnije je došao “Muzički tobogan” i moj, ne pevački, već plesni nastup, za koji sam, sećam se, dobila pet “bambija”!

Za nastup u popularnom “Muzičkom toboganu” i druženje sa Minjom Subotom, zaslužna je njena nastavnica muzičkog Aleksandra Stipić u OŠ “Ivan Milutinović”, koja je prepoznala talenat, ali i znanje koje je Gordana sticala kao dugogodišnji fokloraš u OKUD-u “Mladost”. Da krv nije voda, i da je “pevačko-plesačko umeće” skriveno negde u njenim genima, dokazuju sledeće reči:

- Moj otac Franjo Vidaković bavio se muzikom i mnogi stariji Subotičani ga poznaju jer nema svadbe ni proslave ni rođendana gde on nije bio! Nažalost, nije više sa nama, preminuo je 2013. Bio je samouk, ali je prelepo pevao, i to je taj gen. I ne samo njegov! I majka mi je igrala folklor 25 godina i zato kažem da nosim tu igračku i pevačku crtu – igračku na majku, a pevačku na oca koji nije želeo da i ja budem samouka i zato su me odmah, kao malu upisali u muzičku školu. Tako da sam, zahvaljujući njemu, tu gde jesam. I on je imao specifičnu boju glasa i strahovito dobru dikciju i uvek mi je, kada je gledao moje koncerte, preponosan, govorio: “Pazi, nisam razumeo tamo šta si rekla, a jako je bitno, dikcija je bitna, da te ljudi razumeju!”. I stvarno, meni je to i dan danas u glavi i gledam da prenesem na svoje đake!

HALJINA? JA ĆU DA TI KUPIM! - “Haljine ne nosim, štikle ne nosim, suknje ne nosim, i nikada nisam, samo kada sam morala!  Sarađivala sam sa Leom Martinom i radimo Svetosavski bal u Ženevi u Švajcarskoj, i kaže meni Leo - Jadranka Jovanović je pored mene uvek imala haljinu! Kažem - Leo, ali ja nemam haljinu! Kaže - Ja ću da ti kupim! Andrea Ledenjak mi lepo sašila haljinu, ja kupila cipele, čovek iskeširao i stvarno imam haljinu od Lea Martina! Obukla sam je jednom u životu”.

Nekada i sama đak (završila Nižu i Srednju muzičku školu u Subotici kao muzički saradnik – teoretičar), iz “učionice” kao da nije ni izlazila jer gotovo celog života nekoga – obučava. Samo su se promenile strane.

- U Osnovnoj baletskoj školi “Raičević” radila sam kao korepetitor punih 15 godina, a od osnivanja Italijanskog kulturnog centra “Piazza Italia” radim kao profesor pevanja. I privatno mi dolaze devojke i momci da ih pripremam za audicije za razna muzička takmičenja... Neverovatno šta sve meni klinci donose, šta se danas sluša! Pokušavam da idem u korak sa vremenom, ali ovo novo ne razumem, iako pokušavam! Danas je sve autotjun, danas svako može da peva! Bitan je ritam i tekst, to jest izgovaranje što više teksta, ali nije to poezija, nema: “Volela sam te, voleo si me”, nego je to neki sleng koji oni razumeju i zato ta muzika prolazi. Meni se to ne dopada. Ja imam završenu muzičku školu i mnogo sam „melodična u glavi“ i to ne mogu da shvatim... Ali nemam ništa protiv! Nemam ništa protiv ni narodnjaka, na primer na tim takmičenjima tipa “zvezde i zvezdice” velika je konkurencija i to su odlični vokali što se tiče narodne muzike. Tamo se čuje kvalitet, tamo ne može svako da prođe. Jedino što ne odobravam u svemu tome jeste što se kreće previše rano - pobornik sam toga da se prvo škola mora završiti pa ćeš pevati ceo život! A što se starijih tiče – potpisuješ ugovor i onda si sedam do deset godina nečija svojina i radiš za mali novac.

I to je jedan od razloga što, iako je stigla do superfinala u muzičkoj emisiji “3 K-dur” (gde se takmičila sa danas popularnom Jelenom Tomašević), i došla do finala u takmičenju emisije “Niko kao ja” Televizije “Pink”,  nije dozvolila da je ”kupe”.

- Prilazili su ljudi sa vizit kartama i nudili mi saradnju, međutim, ja nisam želela da ulazim u osinjak! Takvog sam temperamenta, a i lavica sam u horoskopu, ne volim da mi neko šefuje, ne volim da sam nečija svojina! Volim da sama o sebi odlučujem i sama o sebi brinem, što se svih sfera tiče – bukvalno. Tako da stvarno nisam zažalila što nemam tu neku širu popularnost - živim normalan život, mogu da odem u prodavnicu, nenašminkana, ne moram da brinem o tome da li će neko da piše da sam bolesna ili da imam aferu sa ovim ili sa onim... Ne znam kako bih to podnela, i zato nisam želela sebe da uvučem u tu priču i to je isključivo moj izbor. Imali smo toliko puta koncerte u Beogradu, nastupala sam i u “Areni”, sa “Nevernim bebama” kao predgrupa Leniju Kravicu, doživela sam i “Sava centar”, nije da nisam te moje želje na velikoj sceni ostvarila...

Ipak, žal za nečim (ili nekim!) ostaje. Iskreno, i dalje sa osmehom na licu, reći će...

- Žao mi je što nisam završila muzičku akademiju zato što svaki papir i nadogradnja znanja u bilo kom pravcu, uvek znači. To mi je prva žal, a druga je, pošto živimo u takvoj sredini, što nikada nisam naučila mađarski jezik! Neverovatno koliko me je to pratilo kroz ceo život i u poslu uopšte. A ne treća, nego možda i prva žal je što nemam decu. Imam ja puno dece oko sebe i svi učenici su moja deca, ali nemam “svoj gen”... Sada sam već starija, put me je tako naveo, sudbinski je tako ispalo. Imam ispunjen i lep život, ne mogu da kažem da žalim za bilo čim, ali to je možda neki neostvaren folder, jedna fioka mi nije puna. Ali negde stvarno sam jedna srećna žena – radim ono što volim, sa ljudima koje volim, biram društvo, saradnike, imam predivnog partnera, bukvalno sam ispunjena u svim sferama! Ako sudbinski nisam predodređena da imam decu, imaću u sledećem životu, nije problem! Imam puno dece oko sebe, meni je prelepo!

TREMA - “I dan danas imam neverovatnu tremu! Niko ne bi rekao! Možda je to i stvar odnosa prema poslu, neka vrsta odgovornosti - ako imam običnu svirku, meni je to kao da imam koncert pred 20.000 ljudi! Potpuno je isti osećaj odgovornosti!”.

Prelepa su i njena sećanja na saradnju sa našim poznatim pevačima, bendovima...

- Jako sam volela “Ekatarinu Veliku”, i upoznala sam ih kada su nas, folklorce, angažovali za snimanje spota za pesmu “Dum dum” u Sinagogi. Išla sam na njihove koncerte, bila u bekdstejdžu sa njima, meni je to bilo neverovatno! Ali nikada nisam bila navalentna, nije bilo priče tipa - vi ste moji uzori, ja vaš veliki fan... Nikada nisu glumili velike zvezde! I kasnije, pošto sam radila sa mnogo poznatih ličnosti, shvatila sam da su svi prizemni ljudi, od Akija Rahimovskog, preko Dade Topića, Lea Martina, Vajte... Uopšte nisu uobraženi, redovno funkcionišu, kao i mi, idu na pijacu, kuvaju... Aki mi je kuvao toliko puta, jako lepo kuva! Baš imam lepu uspomenu.

A uspomene naviru kada se priseća i svog prvog benda (“Beppa Joseph”) i jednog vremena kada su se svirale autorske pesme, autorske kompozicije. Promenivši nekoliko bendova, postaje deo poznate subotičke grupe “Perpetuum mobile”, a tu je i “Big Mama” i drugi.  Danas nije član ni jednog benda, ali sa mnogima sarađuje. Stalne nastupe nema, nastupa gde je pozovu, a prvi sledeći zakazan je za 28. februar, u beogradskom “Hajatu”. Iako je jedno vreme uredno zapisivala gde je i kada nastupala, više to ne radi, ali pamti nastup sa Vladimirom Erdegom Medom i njegov poslednji koncert u Velikoj većnici Gradske kuće.

- Meda je komponovao subotičku himnu “Zato volim Suboticu”, gde su pevali on i njegova ćerka, a ja sve prateće vokale. Pozvao me je i na taj, ispostaviće se, poslednji koncert  i već se tada naziralo da mu nije dobro. Nisam želela da odbijem takav poziv, kao da sam imala predosećaj da će biti poslednji...  Istakla bih i saradnju sa Gaborom Lenđelom koji me je angažovao da budem deo obnove Festivala “Omladina”, čiju smo retrospektivu organizovali 2011. Prelep koncert, puna Hala sportova, sa 28 učesnika koji su nostalgični za tim Festivalom, neverovatno - čak je bubnjar iz “Generacije 5” došao iz Amerike, do te mere su bili počastvovani što smo ih pozvali! Kasnije smo radili na tome da se mladi pokažu. Međutim, druga su vremena, drugačiji stil, drugačije razmišljanje... Prepustili smo mladima, neka oni organizuju, nisam više u toj priči.

SUBOTIČKA PUBLIKA - “Istina je da važi za hladnu, ali opet i zavisi od izvođača. Ja sam negde i skapirala kakva je subotička publika - drugačije je kada se neko tvoj nalazi na bini ili kada neko poznat dođe sa strane. Tada je normalno da su hladni, rezervisani... Sada sam već navikla na njih i znam kako da im priđem. Jako je bitno da publika oseti da je u istom rangu sa tobom, zato sa njima razgovaram, gledam ih u oči, kao da sedimo negde na kafi i ja im pevam”.

Nakon, kako kaže, “malog miliona” koncerata, svirki, nastupa (koje doživljava i kao izlaske), više nema ni volje ni snage za grad i lude žurke. Voli kućne varijante, sa dragim ljudima. A šta privatno sluša? Ništa!

- Toliko sam van kuće u muzici i toliko muzike se naslušam, da kada dođem kući – najviše volim da slušam tišinu!