SUgrađani: Grgo Tikvicki - “Ja bih sad potpis'o i vratio se nazad!”

Rođen na pustari. Bikovačkoj. Na salašu koji više ne postoji - osim u sećanjima, pričama... U njemu. Danas tamo više nema nijednog salaša, samo jedan bagrem – “Tamo negde, ne znam ni čiji je...” – reći će, uz uzdah, i dodati: “Salaši su nam nestali”. Već godinama gradski “čovik”, ugledan, gazda, doktor veterine Grgo Tikvicki, vlasnik Veterinarske stanice “Veterinar”, u duši je i dalje salašarsko dete koje svoje korene nije zaboravilo. Naprotiv. Ponosno ih nosi i rado im se vraća.

- U to vreme na Bikovu je radilo osam škola od prvog do četvrtogog razreda. Imale su stan za učitelja, imale domara. Bilo je mnogo dece! Tamo gde sam se ja rodio, bilo je 150 salaša, a najbliža je bila Puzićeva škola. Ali, kada je trebalo krenuti u prvi razred, više nije bilo nastave, morao sam doći u grad, kod bake. Isto tako polako su počele prestajati sa radom i ostale škole: Romićeva, Sudareva, Kuckalova, Bikovačka… I sve je polako nestalo.

AKO PORODICA ŠTIMA, SVE ŠTIMA - “Sad, iz ove perspektive, znam da je porodica najvažnija – deca, unuci, žena, kuća. Neću da kažem da to nije uvek bilo važno, ali nekad sam mislio da je i struka jako važna. Posao jeste važan, ali od toga se uglavnom živi i na taj način se predstavljaš drugima, ali ako porodica štima, onda ovo drugo svakako štima! Znači, ono kod kuće je najvažnije! Nekada je bilo mnogo posla - ja sam odlazio rano ujutru, deca su spavala, dolazio kasno uveče, deca su spavala... I onda shvatiš gde to vodi – stvarno je bilo mnogo posla i sve je to vredelo, ali ako nemaš vremena za decu, ne valja. Jednostavno ne valja! Taj propust se ne može nadoknaditi. Zato kažem da je porodica najvažnija, a naravno da ćemo raditi, pa šta ćemo drugo nego raditi?!”.

Osnovnu školu (“Sonja Marinković”) završava u Subotici. Ali živi za – vikend.

- Petkom smo išli na salaš - radili i zabavljali se, a nedeljom se vraćali kod bake, autobusom. Sećam se, autobus je išao prvo dva-tri kilometra letnjim putem pa: Višnjevac, Čantavir, Dušanovo, Novi, Stari Žednik, Subotica. Ovi današnji putevi nisu bili izgrađeni. Pitate me da li mi je bilo teško, a ja bih sad potpis’o i vratio se nazad, u taj život! Život na salašu. Zašto je meni salaš bitan? Ne zato što sam se ja tamo rodio, nego su to bile žive i zdrave oaze u kojima je bila uspostavljena biološka ravnoteža. Kasnije, kada sam se školovao, shvatio sam šta to znači - zaokružen sistem. Na salašu se kupovao samo so, šećer, petrolej i šibica (zvali smo je “mašina” – Imaš mašine?). Ništa se nije bacalo, sve se moglo iskoristiti: ili za kuvanje ručka da se položi, ili u peć zimi da se greje... Niko nije znao da treba prskati protiv insekata - morke i ćurke su to odradile! Zemlja oko salaša - deset hektara, živina sve to odradi, pokupi sve moguće bube, iz kukuruza, suncokreta... Ništa nije trebalo. Jeli smo zdravu piletinu, pili zdravo mleko, onda nisam znao za aflatoksin – a sada je to “hit”. I odrasli smo...

Živa su sećanja i na komšije, zajedničke doživljaje i događaje koji su opredelili i njegov budući poziv - samo tada to još nije znao.

- Sećam se suseda – tu su: Joška Sabo, Geza, Antun Tikvicki, Miladin, Ferika Serda, Torbice… Kako je išla komunikacija? Oni su bili na kilometar-dva od nas, niko nije bio u blizini, i sad, kad se teli krava, stavi se kaput na đeram i đeram se izvuče pa svi izdaleka vide da tamo nešto ima! Ko je video i ko je mogao, taj je došao, pomogao kod telenja. Mi, mladi, samo smo gledali i ja sam se uglavnom zgražavao zbog svih tih situacija - žalio sam životinje i patio ako su one patile. Sećam se, empatija se posebno probudila jednom kada je bilo telenje junice - došao je veterinar iz Čantavira, pripravnik Matija Černetić (koji mi je posle bio šef!). On je došao da oteli junicu i sve je bilo dobro, ali kada su vukli tele, junica je pala i derala se, a tele, kada je izašlo, isto se deralo, i meni je to bilo strašno! Sve je bilo kako treba, ali ona je od bolova počela da muče i tele isto od bolova ili od gladi za vazduhom... Znači, on nije mučio, nije loše odradio, vrhunski je odradio, ali ja sam to video kao strahotu i te noći nisam spavao... Odlučio sam - ja ću biti veterinar, ja ću teliti krave, ali tako da se ona ne muči i ne pati.

NJEN I MOJ MUZEJ - “Gabrijela je volila te stare predmete da renovira, i kada sam video negde u drvnjaku, na salašu, to i to, pit’o sam da li mogu kupiti, dobiti – ma, nosi samo! Ljudi su već počeli sa tavana skidati pa su nam dovlačili. I što je najinteresantnije, moja supruga je sve to oživela. To jesu eksponati, ali upotrebljivi. I to je takozvani Gabrijelin muzej – mi ga tako zovemo. A ja sam sakupljao: fijakere, čeze, sanke, seljačka kola, dvoprege sportske za konje... i onda napravio jednu prostoriju za takozvani “moj muzej” koji nije uvek u reprezentativnom izdanju zato što prašina radi svoje, ali Gabrijelin uvek jeste!”.

Tu (važnu) odluku doneo je već u nižim razredima srednje škole. A posle je sve bilo lakše. Ili teže?!

- I šta se desi? Desi se to da ja postajem veterinar i - Maćika mi je prvi šef! I sada JA telim junicu, a broj kombinacija je svakojaki. Ali gotovo - ja sam sad taj koji je veterinar, ja moram da uradim kako treba. Ali kada su živa bića u pitanju, svašta može da se desi, ima mnogo nepredviđenih situacija i to je tako. Pitate me da li bih opet krenuo istim putem, znajući za sve šta me čeka... Bih! Ali treba nešto reći - svi mi se rukovodimo time da ono što volim, to ću učiti i raditi, ali onda nismo znali da će se vreme promeniti. Sad je došlo vreme da ne možeš raditi uvek ono što voliš, nego moraš voliti ono što radiš da bi mogao od tog’ živeti. Onda nije bilo tako. Sad je došao profesionalizam – možda svi ne gledaju tako, ali u profesionalizmu nema emocija: jeste nije; može, ne može; tako je kako je, i gotovo! Postoje procedure, protokoli, nema srca... A pošto sam ja volio sve životinje, najviše konje – znači, kad se konj razboli, boluje tri dana, ja sam tri dana bolestan! To su strašne stvari, ali generacije koje dolaze to gledaju profesionalno – znači, uradio je sve što treba, a dalje će biti kako bude. Neću da kažem za sve, ali uglavnom je tako...

Konji su bili i ostali njegova velika ljubav. Sa salaša koji su deda i tata prodali (a “Agrokombinat” srušio), porodica se seli na Bikovački put, na salaš koji se od prvog razlikuje po tome što nije bio u panonskom stilu, ali salaš je – salaš, ma koje “fele” bio. A gde je salaš, tu su i - konji.

- Ovo vreme koje je došlo, traži brzinu i ekspeditivnost, efikasnost, što znači stalno nas nešto tera da jurimo, da ubrzamo. Smatram da je to “okej”, ali ja sam toga ponekad sit. I zapravo se odmaram i kad sedim i gledam magarca šta radi i konje kako se zabavljaju ili kvočku kad vodi piliće. To znači da ja više nisam normalan (smeh), ali nema veze - meni to znači! Od konja uglavnom imam kasače (i druge mešane rase), a kod kasača je cilj da dođe prvi, da ima najbolje vreme, a moji kasači - najviše volim kada ih upregnem (pogotovo kada je dvoje) i onda u atar, kad nema nikog, samo ptice cvrkuću. I oni idu s noge na nogu polako - zaboravili su na stazu, na brzinu, na trke. Vidim ja kad im je dosta i kad bi kući, a kad ne bi - ponekad se “zapale”, išli bi, trčali, onda ih pustim! I to je neka strast - kad oni brzo trče, a ne idemo nigde, nigde ne žurimo. Ali najviše volim kad idu polako...

ČIKA BELINA KLUPA - “Kada sam otvorio ambulantu ‘92, sve je pravio stolar Bela Mandić – i prozore i vrata i stolice i police i klupe i veterinarske ormane, sve za prvu rundu odradili su on i supruga Emera. Tih njegovih klupa i ormara imamo u svakoj ambulanti! Mi smo počeli sa njim i baka Emerom - to su bili posebni doživljaji. Bio je jako precizan majstor, studiozno je prišao svemu. Baka Emera - ona je volela pričat’! Sad, ako se tu našla moja mama, onda se čika Bela sigurno iznervirao - njih dvi imaju divana, a on radi! A ona je bila tu da doda, da pridrži - to su bili lepi skečevi za nas koji smo to gledali sa strane i bilo nam je smešno, a nismo znali da ćemo i mi tako nešto doživeti (smeh). Klupica koju je čika Bela pravio i danas je tu - svako jutro, kad ustanem, kad krećem na posao, sednem na tu klupicu. Ispod nje su moje cipele, sa strane obuvač, i onda obujem cipele i krećem dalje! Kada se vratim, isto. Znači, i počinjem i završavam sa tom klupicom!”.

Ipak, sa velikom veterinarskom stanicom u gradu i sedam ispostava u Subotici i okolini (osim ambulante na Bikovu, druge su danas u vlasništvu saradnika ili u zakupu), nije lako ići polako. Treba pratiti trendove, ići u korak sa vremenom, (iz)boriti se sa konkurencijom... I tako godinama. Od prvog dana. U veterini je od 1975 - kada je u drugom razredu gimnazije odlučio da će biti veterinar. Odlazi na neobaveznu praksu u Veterinarsku stanicu Čantavir (i nastavlja svake godine), gde je zavoleo terensku veterinarsku praksu. Odmah nakon završenih studija (Fakultet veterinarske medicine Beograd – specijalizirao oblast porodiljstvo, sterilitet i veštačko osemenjivanje životinja), zapošljava se u veterinarskoj stanici u Čantaviru (bila najbolja u Vojvodini, možda i u bivšoj Jugoslaviji!) kao terenski veterinar. Drugo radno mesto - na farmi krava u “Agrokombinatu”, gde vodi zdravstvenu zaštitu govedarstva. Od ’90. do ’92. radi u Stočarskom veterinarskom centru u Aleksandrovu, kao veterinar terenac.

- Sećam se, tu subotičku karijeru počeo sam na – bicikli! Mario nazad, Marko i Marina na “kormanju” – tako sma iš’o svuda. Trajalo je to jedno vreme, onda sam preš’o na “peglicu”... Privatnu veterinarsku ambulantu otvorio sam 1992. u garaži kuće mog pradede i njegovog pradede - dalje ne znam. Baka je to ostavila svojoj deci, moja majka nešto nasledila, nešto otkupila i posle smo se brat i ja dogovorili - pola njegovo, pola moje. U mom delu je bila kuća i ambulanta, sada je sve to poslovni prostor.

Prošla godina bila je u znaku jubileja – 30 godina veterinarske ambulante i stanice. Sa prvim privatnim veterinarskim stanicama Mirko Šinković i Grgo Tikvicki bili su pioniri u ovoj oblasti. Ne samo u gradu, već i u državi. Danas ova moderna klinika ima više od 30 zaposlenih.

- Svako ima svoju oblast – ja radim teren. Nekada je na terenu bilo mnogo više posla, sada je aktuelna mala praksa – ja nisam iz tog sveta... Iako imam manje od godinu dana do penzije, nastaviću sa radom dok god sam živ i zdrav.

SVI SMO MI BRAĆA - “Do devedesetih godina postojalo je Društvo veterinarara i veterinarskih tehničara Jugoslavije- vreme kada su se veterinari družili, bili kolege, ali i prijatelji. Raspadom Jugoslavije nastale su veterinarske komore - kod nas Veterinarska komora Srbije i Srpsko veterinarsko društvo. Kada je zakon o zdravstvenoj zaštiti životinja omogućio da se veterina obavlja privatnom inicijativom, nismo to pravilno shvatili. U tom periodu bilo je svega i svačega, pravljene su mnoge greške da bismo shvatili da je zdrava konkurencija nešto zdravo, a nezdrava je uvek nezdrava. U svemu tome mislio sam da mogu nešto da doprinesem pa sam jedan mandat bio u upravnom odboru Veterinarske komore Srbije (predstavljao terensku veterinu Vojvodine), a jedan mandat predsednik Veterinarske komore Srbije. Moj cilj je bio da se, šta god da je i kako god da je, dogovaramo. To je donekle funkcionisalo, ali nije uvek tako bilo. Ni sad nije uvek tako. Svako može da bude u kojem god hoće taboru, ali moramo voditi računa o tome da smo ljudi, da smo kolege i to je to - tačka, nema druge! Po božijem zakonu svi smo mi braća...”.

Veliku pomoć već godinama ima u drugom (ili prvom?) čoveku veterinarske stanice - sinu Mariu, veterinaru specijalisti, a pojačenje će po svemu sudeći, stići i najmlađeg sina Marina - studenta veterine. Srednji sin Marko, po struci agronom stočar, zasnovao je ekonomsku stočarsku proizvodnju – radi zemlju i gaji krave, podolce, buše... stare rase; dok je ćerka Marina farmaceut i živi u inostranstvu, na severu Nemačke. Četvoro dece, četvoro unučadi (za sada), 40 godina rada i 40 godina braka. U znaku broja 4 i slova “M”.

- Mario, Marko, Marina, Marin – četiri “M”! Supruga Gabrijela je rađala i ona je imala ekskluzivno pravo da deci daje imena. Po struci je advokat, sada već penzionerka, ali i dalje radi – za našu kuću, firmu, prijateljima, rođacima. U firmi vodi administraciju i knjigovodstvo. Ona je isto sa Bikovačke pustare, sa salaša, ali sa druge strane sveta - kod Romićeve škole! Znao sam da postoji, ona je znala da ja postojim, i kada sam krenuo na fakultet, počelo je neko dopisivanje kome je prethodio rođendan njene drugarice gde sam ja bio pozvan kao rado viđen gost, ali ja nisam gledao drugaricu nego – nju! Pisma su bila važna. “Kupila” me je stihom: “Za svako novo sutra, makar ono značilo i brigu, ja kažem – da”. Kada je to napisala, ja sam bio gotov, nemam kud! A ona je umetnička duša, radila je radove od slame (dok se nije udala); kada nešto pogleda, već zna kako će to sutra izgledati...