SUgrađani: Igor Dolinka - "Što je imenilac veći, razlomak je manji!"
Kada pitanja uputite matematičaru, naučniku, čoveku sa titulom doktora nauka čija je oblast rada – algebra, ne očekujete da će vam na njih odgovoriti – filozof i poeta. A to se upravo desilo... Njegovo ime sa poštovanjem su izgovarale generacije subotičkih gimazijalaca. Profesori su sa ponosom u glasu isticali da je bio baš NJIHOV đak. Oko rezultata koje je postizao (već u osnovnoj školi), vodile su se polemike, pisali članci u novinama... Natprosečno inteligentan, vredan i predan, bio je predodređen za uspeh. Danas je Igor Dolinka najmlađi član Srpske akademije nauka i umetnosti, šef Katedre za algebru i teorijsko računarstvo na Departmanu za matematiku i informatiku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, nosilac prestižnih priznanja, proglašen za najboljeg naučnika u Vojvodini, najboljeg mladog naučnika u Srbiji... A opet, po sopstvenom priznanju, mnogo bolje se oseća u onim segmentima života u kojima je prosto “Igor”. A ne “akademik, profesor doktor Dolinka”...
- Rođen sam u Subotici, na leto će tome biti pola veka (o, kako to grozno zvuči - da namerno pogrešno parafraziram Gorkog). U tom gradu se odigralo moje detinjstvo i tinejdžerske godine. Kasnije, tokom studija, zavoleo sam formulaciju kako “živim u Novom Sadu i Subotici, kao i u vozovima na relaciji između ta dva grada”. Potom, moja identifikacija glede GPS-lokacije (mada, bar u načelu, gajim oprez prema identifikacijama) postepeno se preinačila u “Novosađanin”. Naravno, Subotica moje rane mladosti nikako nije taj isti grad kao i danas. Mogao bih se osvrnuti na to kako ona – a Novi Sad još mnogo više – trpi urbicid. Mogao bih se osvrnuti na vremena kada je Rade Šerbedžija bio prvak subotičkog pozorišta. Mogao bih se setiti mnogih koncerata Rite Kinke i Jasminke Stančul sa subotičkom filharmonijom. Mogao bih se prisetiti kako sam, kao dete, u Subotici upoznao Desanku Maksimović, Vesnu Parun, Miku Antića, uz priliku da im kazujem njihovu poeziju. Mogao bih (pre)lako upasti u zamku “golden age thinking”-a i prosto reći - nekad je bilo bolje. Nije. Jednostavno, bilo je drugačije. Verujemo da su kultni prostori i mitologije gradova, kolektivne i personalne, večite kategorije. Nisu; promenljive su u vremenu. Tako je to svuda: Buenos Aires danas nije Buenos Aires čija je golubija polutama oduševljavala mladog Borhesa pre tačno jednog veka, niti je Pariz danas, kojim besne protesti zbog nepravedne reforme penzionog sistema, onaj Pariz Hemingveja, Ficdžeralda, Dalija i Pikasa...
ZALIHE PAPIRA I BISTRA GLAVA - “Kasnije, shvatate kako zavičaj nije nešto što možete naći na geografskoj mapi. To je nešto što se učauri u čoveku i obitava iznutra; neko toplo, sunčano mesto na koje možete otići kad god poželite ili imate potrebu. Neki to nazivaju i nostalgijom; neko jednom reče “nostalgija je, u suštini, jedno srećno osećanje”. Sve to naročito stoji za jednog matematičara. Kada se govori o inostranstvu, uglavnom se pominju koncepti i idiomi poput “bolji uslovi” i “blagostanje” (koje je često idealizovano, ponekad realno, kako kad). Ali, kad govorimo o uslovima, matematičaru su, u osnovi, potrebne: dovoljne zalihe papira i olovaka, bistra glava, i, u današnje vreme, računar i pristojan pristup internetu. Što, uz malo preterivanja, imate i na Antarktiku. Ja sam bio dovoljno srećne ruke da ovde vidim i nađem svoj put, iako je ta staza bila poprilično uska i okružena strmim liticama. Naravno, proces učenja i profesionalnog rasta neminovno će vas naneti u razne kutke naše planete. Imam sreću pa su moje kolege sa kojima sada naučno sarađujem “biseri rasuti po celom svetu” (neka mi gosn. Momčilo oprosti za plagijat), mada je i to itekako valjalo zaraditi. I tada, geografske odrednice, bar pomalo, gube na značaju”.
Osnovnu i srednju školu završava u Subotici, gde je, na sreću njegov talenat prepoznat – na vreme. Ostalo je legenda.
- Na toj stazi, koja je vodila kroz svet matematičkog odrastanja, kroz razne etape napredovanja i karijere (sve do danas), baš kao i u životu i ličnom razvoju, izuzetno je važno imati nekog ko će te, bar na početku, voditi tim putem, zatim, nešto poput trenera, ko će te bodriti i pomoći ti da ustaneš svaki put kad padneš (jer, ko nije hiljadu puta “padao” – metaforički ili doslovno – ne zna šta je uspeh) i nastaviš dalje. Ja sam imao neverovatnu sreću da mi se život ukrsti sa ne jednim, nego dva izvanredna Učitelja (veliko slovo namerno, ne omaška!). Prvi od njih je, Novobečejka rođenjem, Subotičanka dušom, naša Ljubica Kiselički. U vreme kada sam pošao u peti razred, ona je bila ambiciozna, mlada nastavnica – da se razumemo, mlada je i sada, jer je mladost stanje duha, a ne broj – i, ako se ne varam, došla je u Suboticu neke četiri godine pre toga. Pedagog i prostvetitelj do srži, strahovite intuicije, nije trebalo dugo da se “prepoznamo”... Došli su uspesi na takmičenjima: posle podele drugog mesta na Saveznom takmičenju SFRJ u sedmom razredu, stigla je prva državna “titula” u osmom. Istovremeno, moj drug Nebojša Gvozdenović, sadašnji dekan Ekonomskog fakulteta, pobedio je u konkurenciji sedmih razreda. Ljubica je postupala kao najbolji roditelj, i kasnije, shvatio sam šta radi: pripremala me je za samostalnost, u tom nekom matematičkom smislu, a i sebe, za novu, drugačiju ulogu “motivacionog trenera”. Na taj način, neformalno, onda je bila uz mene tokom cele srednje škole. A zadatke iz geometrije sam naučio da rešavam i bez papira, zatvorenih očiju, ili crtajući zenicama zamišljene linije i skice na plafonu... A onda, u prvom razredu Gimnazije, na Pokrajinskom takmičenju u Sremskoj Mitrovici, upoznao sam Sinišu Crvenkovića, (tada još vanrednog) profesora PMF-a u Novom Sadu, mog drugog Učitelja, i “matematičkog oca”... Osećam neopisivu zahvalnost što su se u mom životu pojavili Ljubica i Siniša; oboje, čini se, baš u pravom trenutku i na pravom mestu.
Na fakultet (Prirodno-matematički, Novi Sad), nije došao kao “bojažljivi” student. Sa po dve titule prvaka SFRJ, odnosno Balkana, kao i tri medalje sa međunarodnih matematičkih olimpijada (IMO), na studije dolazi pun samopouzdanja. Dodaje – i previše. O karijernom putu koji je usledio, zvanjima i priznanjima, ne želi da troši (puno) reči: on se može pravolinijski iščitati iz radne biografije. Rezimira ga samo poznatom parafrazom Alberta Ajnštajna kako je “uspeh jedan posto talenta i 99 posto rada”. Na pomen nagrada koje je osvojio, citiraće Danila Kiša: „Primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš“...
- Nije zdravo za stvaraoca ukoliko njegova motivacija za rad leži u tim afirmacijama: priznanjima, nagradama, zvanjima, titulama. Ona dolaze i moraju doći isključivo kao kolateralni efekat. Tako ja razumem Kišovu rečenicu. To ne znači da onih pravih, motivišućih pravih “nagrada” nema, pa tako i u matematičkom stvaranju, ali su one drugde i dešavaju se u drugim trenucima nego što to ljudi obično misle. One se sastoje u otkrivanju lepote u samom subjektu stvaranja. Ovo može da začudi mnoge, jer pobogu – gde je to lepota u matematici?! To pitanje ne treba mistifikovati, jer, s jedne strane, matematika i nije, u strogom smislu, nauka; ona, kako ne koristi naučni metod, jeste oblast duha na granici nauke i umetnosti. Takođe, ona ima svoj specifični, složen jezik, koji nije lako naučiti – i stoga je mnogima, objektivno, odbojna i nerazumljiva. Ali, podsetio bih, i neke od najlepših misli i stihova zapisani su na mandarinskom ili japanskom jeziku. Nema puno stvari koje se, u strogo estetskom smislu, mogu porediti sa lepotom elegantnog matematičkog dokaza. Pronalaženje te lepote, tih uglačanih malenih crnih oblutaka na beskrajnoj morskoj obali, jeste najveća nagrada koju matematičar – a tako i bilo koji stvaralac – mogu dobiti. Uzgred: iz nekog čudnovatog razloga, neki od tih oblutaka su i vrlo korisni u svakodnevnom životu; neki to postanu tek kroz više vekova, a neki nikad.
Kada se u obzir uzme sve što je do sada postigao (a još je mlad!), pitanje koje se namaće, glasi - može li više (od ovoga)?!
- Lukavo pitanje: na prvi pogled, samorazumljivo se nameće negativan odgovor. A ipak, kada se uzme u obzir sve ono što sam ispričao o mom odnosu prema nagradama i priznanjima, on je upravo suprotan: da. Linija koja je iscrtana tačkama navedenim u pitanju predstavlja samo jednu, ne nužno najznačajniju dimenziju života, pa čak iako se ograničimo samo na karijeru. U svakom slučaju, nagrade i priznanja definitivno mogu biti korisni: ako se sa njima rukuje pažljivo, oni mogu biti instrumenti za osvajanje stvaralačke slobode, lišene i spoljnih i unutrašnjih pritisaka. Mislim pri tom na stvaranje iz čistog, nepomućenog zadovoljstva i osećaja radosti, vođenog isključivo inspiracijom i željom za igrom. Takođe, tu je i ono čemu se valja učiti svakog dana: autentičnoj skromnosti, osećanju poniznosti pred veličinom i složenošću sveta koji nas okružuje spram nužno malenog radijusa onoga što kao pojedinci možemo i jesmo. Često je citirana Tolstojeva makisma kako je “čovek kao razlomak, čiji je brojilac ono što on jeste, a imenilac ono što misli o sebi – što je imenilac veći razlomak je manji”, i ona je zaista vredna promišljanja... Voleo bih, u budućnosti, da u ušima mnogo više čujem (unutrašnji) glas Igora, bez svih tih kriptičnih prefiksa ispred...
MOJ “ZEN” - “Poslednjih nekoliko godina, veliki sam ljubitelj novosadske scene pab-kvizova: sjajna prilika za mentalno aktivan odmor, razbibrigu i opuštanje sa nekolicinom dragih ljudi. Takođe, dan bez (puno) muzike je doslovno kao dan bez hrane ili sunca, i moj izbor je u tom pogledu izuzetno eklektičan. Kao bivši pijanista, redovni sam posetilac koncerata, pa i ponekih klavirskih takmičenja, mada mi ni drugi žanrovi u tom smislu nimalo nisu strani. Kako je za uspešno bavljenje istraživačkom matematikom veoma važna u najmanju ruku solidna fizička sprema, tu je i rekreacija... Kako volim da se poigram rečima, plivanje i bazen su moj “zen”; takođe i duga pešačenja. Najzad: da li volim da čitam? Na to pitanje odgovor je u tekstu...”.
A ona kojoj će, bez obzira na sve titule i priznanja, on uvek biti “samo” Igor (a to “samo” je najviše od svega), jeste majka, koja živi u Subotici, i koju redovno posećuje. Da li je i od koga nasledio “matematičke” gene – pitamo ga.
- “Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skučen mozak i nespretnost u borbi" – ovako se u “Boravku u paklu” Rembo rugao preuveličavanju značaja porekla. Moji roditelji su oboje “panonski mornari” od svuda i niotkuda, sa ovog ravnog, pomalo vetrovitog, isušenog morskog dna na kojem živimo, između tromih, mutnih reka i blatnjavih jezera. Oboje su kao deca došli u Suboticu sa svojim porodicama. Moj otac je bio pravnik (kao i dobar deo porodičnog stabla sa njegove strane), mada je i on značajan deo svoje mladosti proveo u prosveti. Moja majka je penzionisana profesorica klavira. Stoga, kada je matematika u pitanju, ja sam zaista “crna ovca” u familiji. Od malih nogu bio sam “menadžer” svog profesionalnog puta; u tome mi je pomogao, kako je Masimo pevao, “mali krug velikih ljudi”. Ali, iako po sopstvenom priznanju nisu razumeli ni ič od toga čime se bavim, roditelji su mi pružili ono što je zapravo jedino bitno: apsolutno bezuslovnu ljubav i podršku! To, naravno, ne znači nekritičnost: objektivna kritika, na način i tamo i tada gde joj je mesto, jeste sastavni deo prave i zdrave roditeljske ljubavi.
Ćerka Zita završava osmi razred, sprema se za malu maturu i srednju školu. Pred njom su velike promene.
- Ona takođe, držeći “volan” u svojoj ruci, ide nekim svojim putevima, što me čini izuzetno srećnim i ispunjenim kao roditelja. Svašta je privlači, u ovom trenutku to su najviše jezici, ali ima i izraženu likovnost, fascinira je arhitektura, enterijeri... Mladost je pred njom, i ona gleda u svet hrabro, širom otvorenih očiju.
