SUgrađani: Igor Žakić, sportski radnik - "Živim to što radim!"

Uprkos velikom uspehu koji je postigao, ostao je dosledan sebi. Svom karakteru. Na konstataciju (i kompliment!) kako je kulturan, pristojan i prizeman u onom najpozitivnijem smislu reči, iskreno odgovara: “Ne znam za drugačije!”. I mi mu apsolutno verujemo.

Kao član stručnog tima odbojkaške reprezentacije Srbije, Igor Žakić popeo se na tron Evrope u septembru ove godine. Osvajanje Evropskog prvenstva vinulo ga je u sam vrh naše sportske javnosti, a on ne krije da bi mu isto takvo (ako ne i veće) zadovoljstvo priuštila i titula koju bi subotički “Spartak”, koji vodi, osvojio u Superligi Srbije. Trenutno je četvrti na tabeli. Šanse za pomak postoje.

- Nikada nisam krio da želim da podignem bar jedan trofej kao šef štručnog štaba “Spartaka” i mislim da ovaj klub i ovaj grad to zaslužuje. Sada smo četvrti na tabeli, ali igračima naglašavam da možemo u završnicu. Ipak, sport je jedna živa stvar i postoji mnogo faktora koji utiču na sam rezultat. Šansu za trofej ove godine imamo, pitanje je samo da li će nam se sve kockice poklopiti, a moraju baš sve! - počinje Žakić

Kockice su se definitivno poklopile kada je u pitanju ovogodišnje Evropsko prvenstvo. Talentovani i spremni igrači, sjajan stručni štab, ali i male nesigurnosti koje su sastavni deo svakog većeg takmičenja. U ovom slučaju – pre njega.

- Igrali smo dve prijateljske pripremne utakmice sa Slovenijom i desio se mali pad samopouzdanja kod igrača, ali im je šef stručnog štaba na sastanku vratio veru u to da možemo daleko. I usledila je ta čuvena rečenica: “Vidimo se u finalu!”, nakon pozdrava na mreži. I zaista je ispalo tako, filmski scenario! Polufinale sa Francuzima usred Pariza, pred 20.000 francuskih navijača, buka u hali neverovatna, svoje misli ne čuješ! Kraj četvrtog seta, oni vode sa osam razlike i cela hala počinje da peva “Marseljezu” i ne prestaje do kraja seta! I na kraju finale... Utakmica gde smo bili favoriti, a opet došlo je skoro 10.000 Slovenaca da bodri svoje igrače! Malo smo se “stegli” u prvom setu, ali posle je sve bilo u redu... - prisetio se mladi stručnjak nedavnog iskustva

Za sebe kaže da je sportski radnik, bivši sportista. Na pitanje da li je uspeh koji je postigao na Evropskom prvenstvu, prelomni momenat u njegovoj karijeri, skromno će dodati da je rano za prekretnicu, jer “još uvek sam zelen u svojoj karijeri”. A nakon svečanog dočeka u Beogradu i čuvenog balkona, Igor ističe da je najlepši susret usledio kada se vratio u rodni grad. Sa roditeljima, sestrom, kućnim prijateljima i drugarima proveo je ceo dan! Podrška prijatelja, a pogotovo članova porodice, ne izostaje ni kada su “svakodnevne stvari”, a ne samo uspesi u pitanju. Zato porodica i služi. Da pruži vetar u leđa kada je gusto, ali i da (is)kritikuje kada je neophodno.

- Otac, majka i majčina tetka redovni su gosti na utakmicama. Deda, nažalost, ne može da dolazi, ali redovno prati dešavanja i uvek ima da kaže šta ne valja! Prošle godine bio je prvi, i za sada jedini put, na utakmici protiv Valjeva i mislim da sam tad imao najveću tremu! Igračima sam pre utakmice rekao – bolje bi vam bilo da pobedite jer došao je deda da gleda. Pobedili su i mislim da ne bih izdržao da je on došao, a mi izgubili! Deda ceo život prati sport, i iako nema sportskog znanja, ima izuzetno dobar osećaj za kritiku. Da li ga poslušam? Retko kad... - sa osmehom kaže Žakić

OD LOPTE DO KNJIGA ILI OBRNUTO - Iako sport i ljubav prema čitanju obično ne idu ruku pod ruku, naš sagovornik ne krije da voli da čita, a ljubav prema knjizi nosi iz kuće: “Kada sam bio mali, uvek sam dobijao kojekakve enciklopedije i slične knjige. Sećam se, gde god da smo živeli, da li u malom stanu ili kasnije u kući, uvek  je jedna prostorija bila odvojena za mnoštvo knjiga koje su roditelji godinama kupovali, a ja uzimao sa police”.

Rođen 1988. godine, zaista ne tako davno, naš sagovornik se ipak sa setom seća Subotice nekad i – sad.

- Sećam se odlazaka u pozorište, na predstave, prvih filmova u bioskopu “Zvezda”, “Radnički”... Sećam se punog Korzoa, ljudi, kafića, živog grada. Danas nažalost nije tako. Sve banka do banke i kladionice! Ali Subotica kao moj rodni grad uvek mi je bliska srcu! Imao sam prilike da obiđem dosta sveta, i uvek mi je drago kada se vratim kući. I moji trenutni planovi vezani su za Suboticu. Supruga i ja planiramo da se u skorije vreme skućimo i da nam, gde god bili, ovde bude baza. - rekao je Žakić

Subotica važi za grad sportova, šampiona. Nameće se pitanje - da li je tako bilo nekada, sada, ima li šanse da bude i ubuduće?

- Uvek kada je Subotica u pitanju, iz godine u godinu neko je u nekoj vrsti pažnje na sportskoj sceni. Prošle godine to su bili fudbaleri i, naravno, tu su fudbalerke, pa rvači - Davor Štefanek koji je doneo olimpijsku medalju pre tri godine. Ne možemo da se požalimo da vlada stagnacija sportskih rezultata. - smatra strateg Spartaka - U sportovima sa loptom je teže iz razloga što nemamo novca. I nama se to se dešava već dve godine zaredom. Ostvarili smo plasman u Evropu, ali nismo otišli. Definitivno bi Odbojkaški savez Srbije morao da pomogne klubovima koji su izborili Evropu. Voleli bismo da odigramo makar jednu evropsku utakmicu u Subotici i bilo bi lepo za igrače da to prođu, lepo za navijače, i lepo za mene, da vidim gde je moja ekipa u odnosu na ostale.

Dugačak put od prve lopte do takmičenja evropskog nivoa, za Igora počinje u Osnovnoj školi “Jovan Mikić” na Teslinom naselju, nastavlja se preko Srednje tehničke škole i završenog Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, odakle se vraća u Suboticu, zapošljava kao pomoćni trener u “Spartaku” i nakon dve godine postaje glavni trener.

- Potpredsednik kluba Lazar Marković često voli da istakne da je najsigurnije ići dečijim koracima. Smatram da sam tim sitnim koracima išao uzlaznom putanjom i to je lepa baza za dalje. - priseća se Žakić - Bilo je momenata u životu, kao što svako ima, gde stvari stavljaš pod znak pitanja, gde se dvoumiš - da li da menjam karakter, da li da budem oštriji... Ali u prinicipu nisam to ja. Ne mogu da glumim. I igrači su svesni toga. Znam, kada sam igrao, nekada ti se ne da, ustao si na levu nogu, nisi baš sav svoj taj dan, dok te neko ne uhvati za ruku, podvikne i kaže - alo, ima da radiš! Trebao mi je taj reset, hajdemo dalje! U toj priči nisam blage naravi, iz razloga što ne smeš da budeš takav.