SUgrađani: Ildiko Fabo - "Ni jedan dan bez pokreta!"

Na razgovor dolazi peške, a u ruci nosi kutiju sa, shvatamo već na prvi pogled, za nju izuzetno dragocenim sadržajem. Ubrzo saznajemo i kakvim – u pitanju je moderno sedište za trkački bicikl! Još neotpakovano. „To je za mene“ – objasniće, i dodati: „Od običnog sedišta ovo se razlikuje po težini i anatomiji, ali moja bicikla nije 'supersonična' – to je jedna malo ozbiljnija trkačka bicikla sa modernom opremom, nešto što danas mogu sebi da priuštim jer nekada nije bilo tako...“. I tako smo, hteli ne hteli, već uvučeni u srž razgovora sa Ildikom Fabo, nekadašnjom reprezentativkom u biciklizmu, trenerom i osnivačem škole i programa „Optiforma“ koji okuplja zaljubljenike u trčanje, i sport uopšte – baš kao što je sport sastavni i neraskidivi deo njenog života. Bio i ostao.

- Svoje prve bicikle se tačno sećam! Učlanila sam se u Biciklistički klub „Spartak“ u septembru '91, pošto sam poznavala cure iz tog kluba - one su me na neki način privolele, ne znam ni kako – nisam znala čak ni da li baviti se biciklizmom znači biti unutra ili napolju! Ozbiljno pričam, pojma nisam imala, ali pozvale su me – hajde, dođi da vidiš, da upoznaš, baš nam fali neko iz ženske ekipe! I došla sam. Uslov je bio da imam bicikl, a ja sam imala neki ženski, dobila od oca... Na prvom treningu trebalo je da pređem 20 kilometara! Svi su bili oko mene, podrška, a ja sam 'crkla' (smeh), ali mi se toliko svideo i način treniranja i društvo i sve što ide sa tim, da sam to veće kod kuće rekla da ću početi da se bavim biciklizmom! Imala sam 16 godina...

Naravno, zabrinuta majka odmah je počela da strahuje za ćerku: „Pazi se, šta radiš, sa kime ćeš biti, kakvi su to ljudi...“.

- Uglavnom – brige. Mislila je da je ovo opet neka moja nova „filozofija“ i da će me brzo proći, kao i sve do tad. Stvarno nisam bila istrajna ni u čemu - prosečna, prosečan đak... Međutim, ovo je bila ljubav (na prvu vožnju)! Već posle nedelju dana dobila sam klupski bicikl – klub je tada davao kompletnu opremu - i što se odeće tiče, i mehaničke, tehničke opreme... I oni koji su hteli da napreduju, mogli su.

Ipak, zakoračili smo u devedesete, a one su sa sobom donele mnogo toga – manje lepog.

- Biciklizam je (jako) skup sport, odmah da se razumemo! I dok je klub mogao, funkcionisalo je sve, ali polako je nestajalo sredstava... Teška vremena. Nisam mogla doći do izražaja u meri u kojoj sam mogla i htela. Uvek su postojale stvari koje su me na tom putu sputavale. Nisam ispunila svoje snove o biciklizmu... Biciklizam je sport koji nije priznat ovde kod nas, dok u svetu jeste. Ne znam šta je u pitanju, ali dok je postojala velika Jugoslavija, naši biciklisti su bili veoma uspešni. I dan danas ako pogledamo - Slovenci su među vodećima... Imali smo jako dobre vozače ranijih godina, ali posle se u taj sport nije ulagalo. I u klubu smo do neke granice mogli da napredujemo, a posle gledali da negde odemo...

VOZNI PARK - „Iako se više ne takmičim, bez bicikle u životu ne bih mogla! Ne vozim često, ali u voznom parku mora da postoji nekoliko... Subotica baš ne pruža posebne mogućnosti za vožnju - gledamo da ne bude frekventno što se saobraćaja tiče – najčešće izlazimo iz grada prema Paliću i onda: Horgoš, Kanjiža, Šupljak, Ludaš, Male Pijace i te male rute pa se okrećemo više puta...“.

I tako je postala član BK „Milicionar“ iz Beograda, gde je, zaključuje, ostvarila vrhunac karijere. Pre toga, 1996. kvalifikovala se za svetsko prvenstvo - bila jedina žena u društvu šestorice momaka iz reprezentacije.

- Nisam bila spremna, sve je prerano došlo. Na toj trci bila sam „iberundovana“, što znači da su me sustigli za krug, i to na samom startu - uzbrdo, desio se jedan pad u kojem sam i ja učestvovala, i glavna grupa je otišla. Jednostavno, šanse nisam imala, iako sam se lavovski borila i to potpisuju svi koji su gledali trku - nisam htela da odustanem! Vozilo se 100 kilometara ukrug, i kada te „iberunduju“, sudija pokazuje da je za tebe kraj, da moraš napustiti stazu...

Najveći žal je, kaže, ipak svetsko prvenstvo '99, na kom, spletom okolnosti – nije učestovala.

- Za vreme bombardovanja žestoko smo trenirali – za nas nije bilo pauze, nije bilo uzbune kada se oglase sirene... Bila je to jedna jaka godina u kojoj sam se opet izborila za svetsko prvenstvo (u Italiji), i šta se desilo?! Poslednje nedelje pred odlazak, na treningu meni pukne prednja guma, izgubim ravnotežu i padnem tako da sam slomila ključnu kost! Nikada neću zaboraviti taj dan! Srećom pa je trener Dejan Vasiljev bio sa mnom, išao kolima... Bili smo skroz spremni za takmičenje, ja sam bila dovoljno jaka i radili smo lagane treninge, vozili iza auta kada mi se to desilo... Ubacio me je u auto, nisam odmah osetila bolove, uradili su rendgen i dok smo čekali rezultate, govorila sam – dobro, Vaso, nije ništa, proći će, voziću ja svetsko... Viza mi je već bila udarena u pasoš - taj pasoš čuvam i danas.

Dok se priseća ovog nemilog događaja, glas se utišava, a u očima suze.

- To mi je bio najveći poraz u životu. Teško je pričati o tome... Povreda je izuzetno bolna, zato što ključnu kost ne možete fiksirati gipsom. Dve nedelje spavala sam u sedećem položaju, jako me je bolelo, a svetsko sam gledala na „Eurosportu“...

Ipak, nastavlja, i dva meseca posle povrede već počinje da trenira, da bi stigla i 2001. godina, kada se, kao član „Milicionara“, takođe borila za odlazak na Svetsko prvenstvo. Pamti i hvali trenera Radomira Pavlovića, uz kojeg je napredovala. Među najveće (nezvanične) uspehe ubraja vožnju od Beograda do Čačka (140 km sa muškarcima) koja je za nju bila „samo“ trening, priprema za svetsko prvenstvo.

- Nisam se trkala ravnopravno, nego su me pustili da odvozim trku, da osetim grupnu vožnju, atmosferu i te brzine. Tu trku sam završila sa prosekom 40 kilometara na sat! Iste godine bila sam prva na hronometru - 20 kilometara odvozila sa prosekom 41 kilometar na sat, da bih posle mesec dana rezultat popravila i 20 kilometara odvozila za 28 minuta i 30 sekundi! Bila je to moja najjača godina, međutim, na svetsko opet nisam mogla da odem – te godine niko iz naše zemlje nije poslat...

DO PALIĆA ZA SEDAM MINUTA - „Kada me pitaju kojom brzinom možete voziti, ili za koje vreme stignete, moj odgovor je uvek – zavisi! Zavisi od mnogo faktora: šta radim, u kakvoj sam formi, kako duva vetar, da li se ide nizbrdo ili uzbrdo... Najbrže vreme od Subotice do Palića? Razdaljinu od „Rode“ do centra Palića mogu da pređem za sedam, osam minuta“.

I tu se završavaju njene „borbe“ u biciklizmu, gde će zlatnim slovima, između ostalog, ostati zapisano da je bila i sedmostruka državna prvakinja u svim disciplinama! Sjajne rezultate postiže i u triatlonu, gde je bila trostruka državna prvakinja i višestruka vicešampionka... Dobitnik je i drugih, brojnih priznanja, a posebno Grada Subotice. Rodni grad nikada nije napustila, i, kako kaže, ne bi mogla ni da zamisli! A sport? Od njega nikada nije odustajala...

Za ulogu trenera na neki način već se pripremala kao trener u BK „Spartak“, gde je radila sa juniorima, a danas je u društvu rekreativaca, gde najmlađi ima - 30 godina!

- Trčimo u grupi od tridesetak, tri puta nedeljno (na putu za Palić, u parku na Prozivci, u Dudovoj i okolnim šumama...). Od prošle godine treniramo i na stadionu. Uvek smo napolju – i zimi i leti. Pauzu nemamo! Moj cilj i misija jeste da pokrećem ljude – i ličnim primerom: ni jedan dan ne mogu bez pokreta, svaki dan odradim neke vežbe ili svoje omiljene aktivnosti. Ako su i mikrovežbe, nekoliko minuta, neka su, ali moram! Moj cilj je da osvestim ljude, da budu svesni svoga tela! Rođeni smo da se krećemo – to ne možemo zapostaviti jer koštaće nas zdravlja...

NE TABLETA, NEGO RAD NA SEBI! - „Najvažnije je da pokušamo da unesemo promene u svoj život jer tu su ljudi najteži – jednostavno ne žele da menjaju neke stvari i misle da će ono što je funkcionisalo kada su imali 20 godina, na isti način funkcionisati i danas, kada već imaju 50! Druga stvar – danas je lako doći do informacija, ali moramo ih znati selektovati - na neki način biti sam svoj lekar. Ja sam kroz sport dobila ono što sad kod ljudi ne vidim – nisu svesni kako spavaju, kako dišu, nisu svesni svoga tela, da su se ugojili... Na tome treba (po)raditi. Osvestiti ljude. Ljudsko telo je jedno čudo koje ima sposobnost za samoizlečenje – to ne treba zanemariti. Ali neće nam situaciju rešiti jedna tableta, nego rad na sebi!“.

Za svoje uspehe zahvalna je mnogim ljudima (zahvaljuje se i onima koji su je predložili za ovu rubriku!), a prvenstveno majci koja ju je sama odgajala, s obzirom na preranu očevu smrt. Iako se nije bavila sportom, mama je, ističe, jaka ličnost koja je i sama prošle kroz brojne (psihičke i fizičke) životne borbe... Osvrt na prošlost podseća i na jednu zajedničku anegdotu:

- Kada sam bila mala, mama i ja šetamo ulicom, a meni oba kolena oderana i na njima - flasteri! U susret nam dolazi komšinica sa ćerkom, a ona doterana - u suknji. Mama mi kaže – vidiš, i ti bi trebalo ovako da izgledaš! A ja – zašto? (smeh) Već tada sam imala svoj stav! Nisam se baš uklapala...

Ali na neki način jeste se uklopila u milje OŠ „Jovan Mikić“, na koju je, kaže, i danas ponosna, i pamti mentora Đerđa Boroša koji joj je otkrio tajne grafike... Volela je da crta, odlazila i na radionice, ali ovu ljubav potisnula je ona jača – prema sportu. Nakon srednje škole (tadašnji „Lazar Nešić“, gde završava za prehrambenog tehničara), posao pronalazi u „Veterinarskom zavodu“, i tamo provodi ne baš lakih jedanaest godina, sve vreme se baveći - sportom. U međuvremenu završava Sportsku akademiju u Beogradu, da bi, kako kaže, možda iz straha i(li) nemoći, završila i kurs za obezbeđenje – sa tim sertifikatom zapošljava se na Učiteljskom fakultetu u Subotici, ali, zahvaljujući nagovoru i podršci tadašnje šefice Eve Dudaš, upisuje Višu školu za vaspitače, da bi školovanje nastavila i stigla do pozicije referenta studentske službe, gde je i danas. Konstantno se stručno usavršava, pohađa kurseve u zemlji i inostranstvu, a ovih dana polaže ispite za trenera disanja (metoda – oxygen advantage), što će je uvrstiti među prve trenere ovog tipa u zemlji...

I za kraj, ne zaboravite: udah, izdah i – pokret!