SUgrađani: Ildiko Lovaš - "Pišem i onda kada ne pišem!"

Ono što misli, to i kaže. Glasno. Jednostavno je takva. Spremna da brani svoj stav, svoje mišljenje – i kao novinar i na javnoj funkciji koju je obavljala i u svakodnevnom životu. „Na kraju će vreme pokazati ko je bio u pravu“ – zaključuje. Pisanje je njen način života. Vazduh koji diše. I kada hoda ulicama grada i kada sreće ljude - poznate i nepoznate, kada posmatra građevine - urušene od vremena ili one koje tek niču, zamišljena nad smislom, niže rečenicu za rečenicom, u potrazi za odgovorima. Ili – odgovorom. I u svom najnovijem romanu koji će svetlost dana ugledati upravo krajem ovog meseca, književnica Ildiko Lovaš traži taj odgovor. „I ne kažem da sam ga našla, ali sam dovoljno radila na tome da bih barem mogla da postavim pitanje“. A to je više nego dovoljno.

- U novom romanu „Lepe Amalije“ (Szep Amaliák) pišem o tome kako istorija utiče na naše želje, život koji živimo... Naše opredeljenje, naše odluke odlučuju o tome kako ćemo provesti čitav život! Ako krenemo u drugim pravcima, onda su putevi sasvim drugačiji... I pitam se da li su na ovoj teritoriji, ovom bogatom podneblju, ljudi „pametniji od istorije“, da li su od nje (na)učili... Da li smo mi u suštini – glavni junaci, sluge, ili ništa od toga?! Na to tražim odgovor. Nije jednostavno. U knjizi ima jako puno citata, isečaka iz novina, jer novine su bile veoma važne, javno mnjenje zavisilo je od toga šta je u novinama pisalo...

I, slučajno ili namerno, stižemo do teme novina i novinarstva – profesije kojom se bavila i koja je i danas sastavni deo njenog života. Jednom novinar – uvek novinar! Još za vreme studija bila je novinarka Televizije Novi Sad, kasnije piše za „Magyar Szó“, deset godina obavljala je funkciju glavnog i odgovornog urednika časopisa „Üzenet“... I danas piše kolumne.

- Već u srednjoj školi poželela sam da budem novinar - to mi je bilo osnovno! I u vreme kada sam objavila prvu knjigu (za koju sam dobila i Sirmaijevu nagradu), radila sam kao novinar. Sve vreme. I dok sam obavljala neke druge funkcije, poput savetnika za kulturu, sve vreme sam pisala. Pisanje – to je način života! Iako i dalje pišem za novine, prvenstveno sam pisac, ne mogu da ne budem, ne mogu da gledam drugačije. Skoro svake dve godine izdam novu knjigu, ali nisam opterećena – kada napišem, onda i objavim. Do sada je bilo 14 naslova.

U „MIRKOVOJ“ KNJIŽARI - „Kada sam se vratila u Suboticu i bila otvorena i spremna da budem deo javnog života grada, to mađarsko intelektualno društvo u Subotici nikada me nije zvalo – nisam im bila interesantna. Moji prijatelji i saradnici bili su: Milovan Miković, Boško Krstić (od koga sam učila), Laslo Mađar, Geza Vaš, Mirko Grlica, Viktorija Aladžić... To su bili ljudi sa kojima sam bila u dobrim odnosima, moje društvo. Zato sam odlazila u „Mirkovu“ knjižaru...“.

Pisanje je više od poziva. Ono je i način da uzvrati kada joj je dato.

- Moraš okruženju, ljudima, da vratiš od onog što si dobila i od koga si dobila - da li iz porodice ili je to neki talent, to je drugo pitanje, ali u svakom slučaju nešto moraš da vratiš! Primetila sam da ti se nikad ili retko vraća od onih kojima si ti dao, a najlepše je kada ti zatreba pomoć (ili i ne znaš da ti treba), pa dođe neko, kaže ti dve rečenice i ulepša dan! I ne znaš da je to bila pomoć, a jeste. To nije na nekoj vagi, to je način na koji možemo živeti da bismo imali neku unutrašnju ravnotežu, barem ja tako mislim. U nekim teškim trenucima, okolnostima, u nekom periodu koji nije baš bio dobar za mene, jedino tako sam mogla da opstanem. Ili ćeš biti dole (zapravo, već si dole i niko te ništa ne pita, nikome ništa ne možeš, pa kad počneš objašnjavati, kao da si u živom blatu!) ili ćeš pustiti vreme da potvrdi da li si bio u pravu ili ne. I da ne nosiš gnev u sebi - to je najbitnije za sopstveni duševni oporavak. U teškim trenucima najvažnije je da nađeš tu životnu ravnotežu i jednostavno pustiš vreme da teče i da se baviš stvarima koje su ti važne, a među njima svakako je i pisanje – to nije kao lečenje, nego način života jer pišem i onda kada ne pišem!

Subotičanka poreklom, voli svoj grad čak i onda kada on (tačnije neki ljudi u njemu) ne vole – nju.

- Nikada nisam poželela da odem iz Subotice, iako sam imala više mogućnosti za to. Ali sam uvek želela da na neki način donesem svet u Suboticu – kada su kulturna dešavanja u pitanju. U tom smisli puno mi je pomoglo to što sam deset godina bila član međunarodnog žirija Filmskog festivala „Mediawave“ u Đeru, tamo sam puno naučila i stekla neko iskustvo kako treba raditi. Bila sam aktivna i u književnom životu grada, u knjižari „Kod Mirka“ („Danilo Kiš“) godinama vodila književne večeri, a nisam ni primetila da mene nema nigde, da nisam prisutna u javnom kulturnom životu grada! Možda mi je to promaklo i zbog toga što sam radila kao novinar - onda si sa druge strane, niko te ne zove da pita šta misliš i kako bi trebalo... Kao novinar, imala sam i neke sukobe, na primer 1996. kada smo u centru dobili Jovana Nenada, pa su hteli da imamo i Čudesnog Jelena iz mađarskog mita, a ja sam kao novinar zamolila pokojnog Belu Durancija da kaže šta o tome misli, da li je to u redu, da li je to dobar odgovor... A on mi kaže - draga moja, imaćeš puno problema! Kažem - Bela bači, neću imati, ali imala sam - bila suspendovana na tri meseca, tako je počelo... I kada je bilo inicijativa da se neki simboli prošlosti vrate u centar grada, ja sam bila protiv zato što vreme ne možete da vratite, vreme ne može da ide unazad, to nije dobro. Ja nemam drugu perspektivu i nemam rezervnu varijantu razmišljanja. I nikada nisam ni imala. Ni kada su me suspendovali i rekli - ako je Jovan Nenad tamo, neka i mi imamo nešto! Ne, to nije u redu, nije trebalo ni njega vraćati, ali ako je već tamo - dobro. Kada gledam, ja vidim samo zaljubljene parove kako sede i ljube se...

U jednoj od poslednjih knjiga („Duša grada ili znaci identiteta“), ona se upravo bavi ovom temom. I pita i sebe i nas, Subotičane, da li smo primetili kako je ispred Dispanzera nestala skulptura „Majka i dete“ rođene Bajmočanke - Ane Bešlić.

- Ono što je naše, subotičko, panonsko, ne smemo da ispustimo! Ovo je naša zemlja, ravnica, majka, sve što imamo. O tome između ostalog, pišem. Ja sam dovoljno iskrena, dovoljno oštra, ono što mislim, to i kažem, ali nisam zlonamerna. Pričam o onome što je vezano za javni kulturni život Subotice, ne o tračevima - to me ne interesuje. I kada su me u poslednje vreme napadali, mislim da nisam bila cilj ja, nego neko drugi. Ima ona priča: mladić se oženi i kaže ženi - ovo da bude gotovo dok ne dođem! A žena ne uradi ništa: ne kuva, ne sprema. Trećeg dana kaže joj muž - slušaj ti, MAČKO, ako ja dođem kući i ne bude ništa urađeno, neće biti dobro! Sluša ga žena, smeje se, ha ha, ovaj bezveze priča! Dođe muž kući i kako opet ništa nije bilo urađeno, stavi mačku na ženina leđa i počne da je udara, a mačka, da bi se odbranila, počne kandžama da grebe – ženu! Onda ona shvati šta to znači... U suštini, mislim da sam ja bila ta mačka. Ali preživeli smo.

JEZIK NA KOJEM SANJAM - „Svi moji romani do 2012. godine prevedeni su na srpski jezik. Posle toga dugo, do 2020. nisam dobila sredstva za prevod. Mislim da umetnost, u mom slučaju pisanje, nije samo jezik i poznavanje jezika, nego mnogo više - umetnost je i tvoj senzibilitet i način razmišljanja. Ne kažem da ne možeš da razmišljaš na drugom jeziku, ne kažem da ne bih mogla da razmišljam na srpskom i pišem na srpskom, ali zašto ono najdublje ne bih radila na jeziku koji mi je maternji - na jeziku na kojem sanjam?!“.

I iako o poreklu, roditeljima, sinu koji ima (koji je lekar) i unuci koju je nedavno dobila, ne želi mnogo da priča, odbijajući zadiranje u privatni život, ne krije da je u dugogodišnjoj vezi sa Ištvanom Pastorom, aktuelnim predsednikom Skupštine AP Vojvodine, predsednikom Saveza vojvođanskih Mađara. Danas, kada je bura prošla i ona pliva u mirnijim vodama, priseća se vremena kada je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – na katedri za mađarski jezik i književnost, što je u korelaciji sa njenim sadašnjim poslom, u Gradskoj biblioteci, na mestu urednika–lektora na mađarskom jeziku. U Centru za obrazovanje, istraživanje i kulturu vojvođanskih Mađara (VM4K) koordinator je za kulturna dešavanja. Ne krije da je funkcija gradskog savetnika za kulturu, koju je obavljala, politička – kao i svaka javna funkcija. Ali je ponosna što je u to vreme u Subotici osnovan Bioskop „Aleksandar Lifka“, Pozorište „Deže Kostolanji“ dobilo zgradu, postavljene biste Ferenca Rajhla, skulptura Lajoša Vermeša, a časopis „Luča“ bio finansiran iz gradskog budžeta, kao i ,,Rukovet“ i ,,Üzenet“. Dosta toga urađeno je u Sinagogi, ređali su se koncerti, proslava Dana grada trajala je nedelju dana... Danas je poslanica u Skupštini grada, ali kaže da se politkom ne bavi aktivno.

- To su dve stvari – možeš biti politički aktivan, a da ne budeš član stranke (to sam bila ja), ili da budeš član stranke, a ne budeš politički aktivan. To sam ja sada. Nisam ušla u stranku samo zato da bih napravila karijeru pošto sam karijeru već imala. Više sam dobila negativnog nego pozitivnog otkako sam ušla u stranku i počela da se bavim politikom… I zato kažem da se ne bavim politkom! Prihvatila sam da budem na listi jer volim Suboticu. I da se vratim na početak – mislim da ako imaš nekog dara, talenta, imaš neko znanje, imaš nešto, onda to treba i da vratiš. Mislim da je to ono što ja ovom gradu mogu da vratim. Više nisam mlada, ali to mogu i zato sedim tamo.