SUgrađani: Ismail Nezirović - "Treba pratiti puteve svoje dece, a ne predaka!"

Iznad radnje na adresi Trg republike 4, stoji tabla na kojoj piše - vlasnik B. Nezirović. Ime pokojnog oca (Bajram) ostavio je iz poštovanja. I ljubavi. Na ovim vrednostima, kao stožerima, uz „začin“ talenta, rada i želje za nadogradnjom, leži skoro stogodišnji „biznis“ porodice Nezirović – sladoledžinica „Pelivan“. Ponosan vlasnik Ismail Nezirović, poput svog oca i dede nekada, danas je njen zaštitni znak. I priču o njenom „rođenju“ drži u malom prstu!

- Moj deda Himet Nezirović 1923. godine iz Beograda dolazi u Suboticu, gde je iznajmio lokal u Nićin palati, i tako radivši, otkupljuje polovinu tog prostora. Počeo je sa orijentalnim poslasticama, međutim, ovo podneblje je specifično pa je 1931. otišao u Budimpeštu i radio kao kalfa u čuvenoj poslastičarnici „Žerbo“, gde je naučio da pravi poslastice ovog podneblja. On je došao sa juga, gde se prave urmašice, baklave, šampite... i sačuvao je i tu orijentalnu poslasticu, ali je obogatio ponudu. U tom „Pelivanu“ radi od '23. do '48, u vreme kada se sve ručno radilo, nije bilo elektromotora, a mešalice za sladoled bile su izuzetno teške! U gradu je bila ledara odakle su donosili led, stavljali ga oko kazana i ručno okretali... Otac je ustajao u tri ujutru, ulazio u radioniocu, do šest spremio robu i onda mi preuzimamo radnju, a on kaže: „E, deco moja, ovo što smo napravili, sad lepo prodajte!“.

NE MOGU BEZ SLATKIŠA! - „Apsolutno ne mogu bez slatkiša! Bez baklave zimi, leti bez sladoleda. Moj favorit je čokolada, ali i karamela kakvu do sada niko nije napravio, to tvrdim! Ali nikada niko u porodici nije imao problema sa viškom kilograma, svi smo šlank. To je genetika...“.

Došla je 1948, nacionalizacija, konfiskacija... Kako kaže, „gradskim vlastima bila je to velika radnja za jednu porodicu“...

- Imali smo i stan iznad te radnje i onda je, po tadašnjim zakonima, jednog ponedeljka došla naredba da se u utorak preselimo ovde! I tako je i bilo! Od tada smo ovde, na „Malom Korzou“. Od '48. do danas - bez prekida u radu! To je vek u jednoj porodici! I u skladu sa tradicijom Goranaca, da se posao prenosi s kolena na koleno.

Poreklom iz sela Zli Potok, koje se nalazi 40 kilometara od Prizrena, na  nadmorskoj visini od 1.200 metara, na Šar-planini, visine je zamenio nizijom, planine ravnicom. I nije se pokajao.

- Velika je sreća što su naši preci došli i odabrali ovaj grad zbog te šarolikosti i multietničnosti, gde se nikada nije postavljalo pitanje pripadnosti nekoj naciji, čak i u onim nevremenima koja su bila. Sebe osećam pravim Subotičaninom, tu sam završio osnovnu školu, gimnaziju, svo moje društvo, svi moji prijatelji su tu. Subotica je moj grad, gde god da odem, bez tornja Gradske kuće ne mogu! Iz ljubavi prema mojima, obiđem rodni kraj, ali nisam u toj priči, treba pratiti puteve svoje dece, a ne svojih predaka!

Iz braka dugog 33 godine, sa ženom poreklom iz njegovog sela (bila je to ljubav na prvi pogled!), „mojom desnom rukom“, ima dvoje dece. Ćerka radi sa ocem, kao menadžer radnje, dok je sin trenutno u Barseloni, gde je magistrirao ekonomske nauke, i radi za „Gugl“. Osim oca, ćerka je jedina koja zna porodičnu tajnu proizvodnje sladoleda, koju mu je u amanet ostavio otac.

- Svaki zanat ima svoje tajne. Otvoriti radnju nije samo imati para i uložiti! Pre nego neko počne da se bavi zanatom, specifičnim poput ovoga, treba da odradi izvesno vreme. Prosto rečeno, nije dovoljno samo imati para i ja ću biti poslastičar! Poslastičarstvo je umetnost, treba biti maštovit. Treba znati osnovu, fundament, i onda - nadogradnja! Tako sam ja, na tradicionalan način, napravio sladoled od krempite i oduševio ljude na sajmu u inostranstvu! Često kažem da je naš zanat danas devalviran raznim pastama, brzim načinom proizvodnje, jefitinijim repromaterijalom itd. Ali mi se držimo te tradicionalne recepture koja se sto godina ne menja! I otac mi je rekao: „Sve možeš da radiš, ali recept za sladoled nikada ne smeš da menjaš!“.

DOBAR SLADOLED JE SVEŽ SLADOLED -  „Startujemo u sedam sati i svakodnevno pravimo sladoled. Sladoled je dnevna poslastica. Dobar sladoled je svež sladoled, znači pripremljen toga dana. A to što preostane, baca se ili podelimo – najviše ovoj populaciji koja stoji ispred radnje i čeka fajront“.

A osim recepture, ne menja se ni ime lokala. Iako je Subotičanima naziv „Pelivan“ sinonim za dobar sladoled, malo njih zna da se sama reč odnosi na jednu rvačku disciplinu.

- „Pelivan“ je došao iz Persije, i odnosi se na rvače koji „nastupaju“ u kožnim bermudama i mažu se uljem zbog težeg zahvata. U našim krajevima, na jugu, ni jedno veselje nije prošlo bez „pelivana“, a pobednik je bio bogato nagrađivan. Jedan borac iz našeg sela prošao je kvalifikacije i stigao čak do Carigrada, gde je pobedio njihovog najvećeg borca i postao izuzetno poznat u to vreme. Naziv je njemu u slavu. Ranije je „Pelivana“ bilo u svakom gradu Srbiji, sada su, nažalost, ostali samo u Nišu, Beogradu, Jagodini, Somboru i Subotici. I sve ih drže Goranci, naše pleme – nacionalna zajednica, poznata po marljivosti i tradicionalnom načinu rada, porodični ljudi.

I sam porodičan čovek, svojom velikom porodicom smatra i svoje sugrađane, stalne mušterije sa kojima se zna poimence!

- Imamo puno stalnih mušterija, Subotičani dolaze u „Pelivan“, tako je bilo nekada i sada. Sa njima smo više nego u prijateljskim odnosima. Mnoga poznanstva su sklopljena u ovoj radnji, kasnije i brakovi! Dolazili su kao srednjoškolci pa ih to podseća na mladalačke dane. I svi smo mi kao jedna porodica! Ovo je domaćinska kuća. Znam čak i koji sladoled treba da im stavim! Kada su svadbe i maturske proslave, stolovi se često rezervišu i mesec dana unapred jer povorka prolazi pored „Pelivana“...

ONO JE „FIĆA“, OVO „MERCEDES“ - „Mi smo isključivo sladoledžije – tu poslasticu doveli smo do savršenstva. Stojim iza te reči koja je malo bombastična, možda krupno zvuči, ali činjenica je! Posećujući sajmove u inostranstvu, video sam da oni pripremaju tržište za taj evropski način proizvodnje sladoleda, gde se isključuju jaja i sve životinjskog porekla, polako prelaze na vegan... Imam i ja to u rezervi ako se desi i pravim određene vrste tih sladoleda, sve na vodenoj bazi! Takođe i dijet sladoled. Oni stoje u manjoj vitrini, a ovi naši, tradicionalni, su u velikoj. Znate, ono je fića, ovo mercedes!“.

A među gostima bilo je i poznatih ličnosti, glumaca, muzičara, političara...

- Gradonačelnik je nedavno bio sa novim ambasadorom SAD u Srbiji Entonijem Godrfijem koji je bio oduševljen najpre sladoledom koji je dobio, a potom i vekom našeg bitisanja na ovim prostorima. Kažu da u Americi, u nekom lokalu od 30, 40 godina, naplaćuju ulaznicu od 5 dolara samo da vide tu starinu – za njih je to staro. A mi smo tu od 1923! Gosti su nam bili i predsednici: od Tadića, Tome Nikolića... Bio je i Vučić, ali tada još ne u svojstvu prvog čoveka države. Braća Levai ne mogu bez „Pelivana“- njima izbacim „astal“ u martu i družimo se. Gošća nam je bila i Nada Kolundžija, pa braća Kovač... Kada je snimana serija „Santa Maria della Salute“, ekipa je bila stacionirana u blizini, i režiser Zdravko  Šotra mi je rekao da mu svakih pola sata donosim porciju sladoleda!

Dokaz da „sladak“ život ima i svoje gorke momente, jeste jedan letnji mesec, pre 11 godina.

- Za jednu limunadu u toj gužvi nismo dali fiskalni račun nekom gostu, a zapravo je dotični bio inspektor! Period tranzicije, umesto da su ljudima dali malo vremena da se adaptiraju... Ne ponovilo se! U sred leta 2009. godine, pred Etnofestival i Dužijancu, nas zatvore! A mi bukvalno živimo leti, zimi samo izdržavamo radnju. To je trajalo mesec dana, nikad neću zaboraviti, mom ocu je tih mesec dana skratilo deset godina života! On je umro u 80-toj godini, nalazi su mu bili neverovatno dobri, ali ga je to koštalo... Stalno je ponavljao: „70 godina sam u ovom poslu (jer on je od desete godine u ovoj radnji), nikada niko to nije uradio!“. A zašto?! Znate, nema apsolutno ispravnih, samo je pitanje ko je više kriv. I ti se uhvatiš za jednog zanatliju...

I dok naglašava kako za 2023. priprema obeležavanje stogodišnjice, u želji da se, u ime predaka, zahvali ovom gradu, napolju je još uvek hladno i sipi neka dosadna kiša... I složili smo se - čekamo proleće! Zbog sunca, zbog bašta, zbog sladoleda, zbog „Pelivana“! Samo dve nedelje kasnije pred nama je jedno proleće koje nosi neizvesnost i strah sa sobom. Uplašeni smo – priznajemo. I nije bez razloga. Ali, ako okrenemo stranice unazad, od, recimo 1923. do danas, setimo se da nije (uvek) bilo lako. Proći će i ovo proleće. Leto će doneti neke pozitivnije misli, neke lepše ukuse - one koje Subotičani najviše vole: čokolade, vanile, jagode...