SUgrađani: Iso Planić - "Jedno je staviti ruke iznad glave i maštati, a drugo zaista to pokušati"

Imao je svet na dlanu. I gledao na njega sa distance znane možda samo bogovima. Dobar osećaj – pomislimo, ne razmišljajući o danima i godinama priprema, usponima i padovima, razočaranjima i nadanjima. Dobar osećaj – složi se i on, uz uzdah. Ali i nova spoznaja. Svaki put, sa svakom ekspedicijom, sa svakim osvojenim vrhom. Iso Planić, profesor geografije po struci, planinar, alpinista po vokaciji, na mestu direktora Politenhičke škole, sinonim je za sto i jednu priču. Kako izabrati jednu? Težak zadatak za novinara. Ali ni njemu nije bilo lako...

- U Suboticu dolazim ’91, kada sam završio Prirodno-matematički fakultet. Sada sam već duže u Subotici nego u Novom Sadu i za sebe kažem da sam Subotičanin! Ovaj grad me je prihvatio i ja njega. I zavoleo sam ga. U Novom Sadu sam nekoliko meseci tražio posao i već pomišljao da treba da radim van struke. Nekako pošaljem molbu u Suboticu, naivno, oni me prime i ja dođem, čitajući u vozu “Politiku” u kojoj je pisalo kako će biti izgrađene brze pruge između Beograda i Subotice! Računao sam da ću biti na poslu za sat vremena! Može to da se organizuje, šta je to! Ja sam učio geografiju i znam da nije ništa neobično da neko u Nemačkoj, Francuskoj, Americi... živi sto kilometara daleko od mesta gde radi. I ja dođem i počnem da radim i tu je bio neki kraj kuršlusa.

HOD PO IVICI - “Tragedija - ne znam kako bih rekao, koju reč bih upotrebio - Dren je poginuo... Na svim ekspedicijama na 8.000 metara, gledao sam pokojnike – neki se nisu sklanjali mnogo od staze, ostajali tu gde jesu... Mnogo ljudi koje poznajem ostalo je gore na planinama. To je deo toga, svi smo tamo krenuli sa saznanjem, svesni činjenice da se možda od gore nećemo vratiti. Bio je neki nepisani kodeks među nama – nismo o tome razgovarali. Bar ne mnogo. Svi smo bili svesni toga da nam se nešto može desiti i bezveze je praviti dramu kada si svesno krenuo da uradiš nešto što je na ivici. Ti si na ivici. Hodati ivicom je naravno rizično. Na kraju krajeva, vodili smo život kakav smo želeli i zbog toga bili srećni”.

U to vreme odlazio je na fruškogorske planinarske maratone, sve duže od sto kilometara, pa je bio kadar i peške da pređe razdaljinu između dva grada! Ali ne baš svakodnevno.

- Radio sam u nekoliko osnovnih škola u gradu, deo norme čak i u selima okolo, promenio osam škola dok se nisam manje-više skrasio u Hemijsko-tehnološkoj i Politehničkoj. Pomislio sam - super, ti si nastavnik geografije, šta sad? Da mi to bude sve?! Hajde da taj posao sebi učinim malo interesantnijim. I onda sam počeo... Ako ne koristiš te konfekcijske načine putovanja kroz turističke agencije, mnogo više saznaš – hodanjem mnogo bolje upoznaš prostor. Geografija se uči peške – to je izreka. I mislio sam da na takav način mogu da spoznam prostor (kojeg inače izučavam) mnogo kvalitetnije nego kroz neki drugi oblik. I otuda sam počeo da se družim sa planinarima i da se planinarenjem bavim. A kada sam se zaposlio, shvatio sam da je to način da povežem ono što radim i nešto što volim i da svoj posao učinim interesantnijim. Deca su to rado prihvatala, uspostavi se neka konekcija sa učenicima – zbližiš se sa njima. A onda ih možeš mnogo toga naučiti! I putujući se puno uči - to je i za njih bilo korisno i danas su mi ta deca koja su godinama išla sa mnom na planinarenje (a neki od njih postali i vrhunski sportisti, treneri) zapravo dragi prijatelji. Neki su sa mnom išli čak i na ekspedicije, na vrhove od 8.000 metara! Ponosan sam na njih! I ako sam nešto postigao u životu, to je da su ta deca, baveći se planinarenjem, postali možda bolji ljudi.

ŠTA STOJITE, PREĐI ULICU! - “Pamtim svoj prvi susret sa Suboticom - pešački prelaz u uskoj ulici, kod “Venera bajka”. Stojim tamo na semaforu i nigde nikog, nema automobila. Na semaforu crveno svetlo, pešaci stoje. Gledam, šta stojite, pređi ulicu! Ja sam iz Novog Sada, ako je prazna ulica, idemo svi preko! A ovde svi stoje, a možeš preskočiti ulicu! To mi je upalo u oči i shvatio sam da je ovo grad u kome se nešto više poštuje red nego u drugim sredinama”.

I tu stižemo do one spoznaje sa početka priče.

- Planinarenje te uči da budeš sveden, skroman, to su neke elementarne stvari. Kada se vratiš sa ekspedicije, ti odvrneš česmu i počne da curi voda! I ti se tome čudiš jer tekuća voda je jedno civilizacijsko dostignuće kog nismo svesni. Postaneš malo skromniji ili bar svesniji – svesniji značaja svog okruženja, svog života. Kada se popneš gore, na planinu, ti svet sagledaš sa distance. I metaforički. Imaš jednu distancu u odnosu na život i onda ga lakše obuhvatiš, sagledaš, svedeš... To je osećaj koji čoveka ispunjava... Možda je to trebalo da utiče na mene da budem bolji čovek. Svakako bih voleo da je tako. Svako od nas se negde u dubini duše trudi da postane bolji i da takav ostane. Možda takva iskušenja čoveku daju spoznaju o ličnim limitima. Jer jedno je leći u krevet, staviti ruke iznad glave i maštati o tome šta sam sve mogao da postignem u životu... A drugo je zaista to pokušati. I kada dostigneš svoje limite, kada postaneš svestan šta možeš, stekneš jedno samopouzdanje. Jer svako može da kaže za sebe – ja mislim da mogu da pretrčim sto kilometara, ali ja ZNAM da mogu da pretrčim sto kilometara! Znam da mogu da se popnem, da spavam dva meseca u snegu i ledu, da mogu da trpim ovo ili ono i znam šta mogu da uradim – to je jedna spoznanja koja čoveku daje samoupozdanje – možda je to neki benefit od svega.

ŽIVOTNO DOSTIGNUĆE - “Moj sin Aleksandar Planić (24) je moje najveće životno dostignuće! Danas na masteru iz istorije, vukovac, učenik generacije, sjajan đak, divan sin. Na njega sam ponosan. Sportski je vodič, ide sa mnom na planinarenje, ali ne očekujem od njega da hoda mojim stopama. On je bolji đak od mene, pametniji od mene, viši od mene, lepši od mene i pretpostavljam da će se baviti nečim drugim u životu”.

Iza njega su godine odlazaka na ekspedicije, sa kojih se vraćao sa satima video-materijala od kojih su pravili filmove. Život koji je izabrao i sam podseća na film. Uvodna špica satkana od planova za prvu ekspediciju na Monblan ’99. godine - izostala zbog bombardovanja. Pa srećna okolnost da 2000. godine dobija poziv od Planinarskog saveza Srbije (na čijem je danas čelu) da učestvuje u međunarodnoj ekspediciji na Ararat u Turskoj, vrh visok preko 5.100 metara. Na osnovu tog rezultata dobija stipendiju Ministarstva omladine i sporta.

- Imao sam sreće jer poslednjih godina na Ararat se penje po 20, 30, 40 ljudi godišnje samo iz Srbije, a tada - nije niko! Ararat je prelepa planina, vulkan, potpuno bezvodan! Pamtim da smo morali da nosimo sve te dane sa sobom vodu. I prolazili smo kroz kurdska sela – tamo je uvek napeto stanje između Turaka i Kurda. Ide konvoj planinara na kamionu, međunarodna ekspedicija – tu su Nemci, Francuzi, Italijani, Slovenci i mi, nas četvorica iz Srbije, i ispred kamiona, jedna kampanjola sa mitraljezom! Ekspedicija je interesantan doživljaj koji ostavi trajan trag – tu su dani provedeni van uobičajenog ambijenta i uobičajenih rutina, gde se suočavaš sa situacijama koje su krajnje neobične i to je sve na mene ostavilo dubok trag...

Njegova fotografija sa zastavom grada Subotice na Mont Everestu danas stoji u kabinetu gradonačelnika. Najviši planinski vrh na Zemlji - san je svakog planinara. Ali i simbol, metafora.

- Kada sam se popeo na Mont Everest 2005. godine, toga dana na vrhu nas je bilo osam ili devet. U baznom kampu čekaš određeni dan da se možeš popeti – prozor u vremenu kada gore na vrhu ne duva nenormalan vetar i kada nije nenormalno vreme. Poslednjih godina sve je komercijalizovano, pravi se gužva, tako da ljudi danas na Mont Everestu uglavnom umiru zbog čekanja u redu, ređe od toga što padnu! To je i nezgodan vrh, ima vertikala, nije se uopšte jednostavno popeti, ali činjenica je da nije najteži uspon. Mislim da je najteži Gašerbrum I, “skriveni vrh” na Karakorumu. Uspon na Himalajima je zahvaljući šerpasima jednostavniji, a vrhovi Karakoruma su manje posećeni. Ja sam na Mont Everestu bio preko 1000-ti, možda i 2000-ti čovek koji se popeo (vodi se statistika), a na Gašerbrumu I bio sam 130-ti ili 140-ti. To je znatno veći izazov. Naravno da je i Alpamajo uspon koji ću pamtiti – led pod nagibom od 80 stepeni, najteži uspon u tehničkom smislu, ali istovremeno i najlepša planina na svetu! To je onaj vrh u uvodnoj špici “Paramaunt” filmova, teško mu je prići, jako je teško popeti se, sav je kao sladoled...

SUBOTIČANI, NEMOJTE SE STIDETI! - “Subotičani su skloni tome da kažu šta sve ne valja. Činjenica je da ništa nije idealno i kada kažu da ne valja, uglavnom su sve u pravu. Ali je isto tako tačno da ovaj grad ima Sinagogu, Gradsku kuću, Palatu Ferenca Rajhla, ambijent parka na Paliću, ZOO vrt, “Bos”, Vinariju Zvonka Bogdana, salaše, peščaru, arheološka nalazišta iz paleolita, Ludaško jezero, ostrvo u Palićkom jezeru gde je najveća kolonija galebova u ovom delu Evrope, da ima perunike, taj šumski pojas, nedaleko odavde Tisu, njeno cvetanje, Selevenjsku šumu, pustare, slatine sa barskim pticama, da ima tri naroda koji ovde žive u relativnoj slozi... – ne treba ništa idealizovati, ali je činjenica da to mora da bude predstavljeno kao bogatstvo i kao prednost”.

Ipak, najinteresantnije iskustvo nije vezano za planinu, nego za – reku.

- Kada smo se popeli na Alpamajo, kupili smo avionsku kartu i otišli u Ikitos u Amazoniji! Tu je Amazon širok dva kilometra i tu sam video delfine, tu su pirane koje sam pecao, a nekoliko stotina metara odatle se kupao! Tu su anakonde koje sam nosio oko vrata, tu su papagaji koji su me grizli, komarci, insekti... Šamani, njihova sela... Amazon je nešto što je ostavilo traga na mene.

A on je ostavio trag u svom gradu. Inicirao izgradnju četiri veštačke stene - nacrtao, osmislio, planirao, učestvovao u izgradnji. I uveo akciju “Subotica šeta” - pešačenje okolinom grada.

- Kada sam pre dvadesetak godina rekao da sam planirar, ljudi su mi govorili – šta, planinar u Subotici, ti nisi normalan! Hajde, popni se na Gradsku kuću pa pogledaj gde si! Ali pokušali smo da nešto izvučemo i napravili veštačke stene i doneli jedan sport koji je sada olimpijski. Isto je i sa pešačenjem u okruženju grada – mi ne možemo da organizujemo planinarenje, ali možemo da uradimo to što smo uradili, da građanstvu Subotice pružimo mogućnost – probudiš se u subotu ujutru i kažeš - ne moram roštilj ovog jutra, ne moram da gledam televiziju i da se svađam sa ekranom, mogu da uradim nešto za svoje zdravlje, za svoju mentalnu higijenu, mogu da se upoznam sa drugim ljudima. U Planinarskom klubu “Spartak” su ljudi svih profesija - uključiš se, hodaš, porazgovaraš, i kada ti dosadi, sagneš se da vežeš pertlu...