SUgrađani: Ištvan Priboj - "Mene godine ne pritiskaju - ja pritiskam njih!"

Za njega kažu da je najstariji aktivan srpski plivač - on veruje, ne samo plivač, nego sportista uopšte. Ali sigurno da je jedini pradeda koji se (još) takmiči! I čestitamo mu na tome. Iako su tu i rezultati kojima se diči (sa razlogom), priznanje zaslužuje njegov pre svega mladi duh, ali i neverovatna fizička forma jer od penzionera koji je napunio osamdeset leta očekujemo da u najboljem slučaju igra šah, a ne da skoro svakodnevno prepliva dva kilometra u bazenu! A upravo to čini svestrani sportista, ali pre svega plivač - Ištvan Priboj, osvajač zlatne i srebrne medalje na prošlogodišnjem svetskom prvenstvu u Rimu (u kategoriji veterana), koji se nada (i veruje) da sličan uspeh može da ponovi i ove godine u Japanu. Dilema je samo kategorija – 50 i 100 metara delfin ili – plivački maraton (gde je prošle godine zauzeo visoku petu poziciju).

- Svetsko prvenstvo održaće se u avgustu, već sam kupio avio-kartu! Pošto sam penzioner, a ni klub ne može da mi pomogne, morao sam se obratiti za pomoć gradu, i od Sportskog saveza dobio deo sredstava. Drago mi je što sam prošle godine prevazišao očekivanja svih koji su me na bilo koji način sponzorisali - i moralno i materijalno.

Kao rođeni Subotičanin veran je Plivačkom klubu “Spartak”, ali i svom gradu.

- Od rođenja živim u Subotici i tu ću biti i sahranjen jednog dana. Interesantno, ne mičući se odavde, promenio sam nekoliko zemalja! Kada sam rođen, ovo je bila zajednička država, pa Titova Jugoslavija, onda Srbija i Crna Gora (SCG) pa Srbija. Ali uvek sam nastupao za “Spartak”...

MOŽE MATORIJI, ALI NE I AKTIVNIJI - “Predsednik Sportskog saveza Srbije, ministar sporta... niko se nije setio da mi imamo jednog matorog, jednog starog, koji se još uvek aktivno bavi sportom! Jer nije neshvatljivo da se pojavi neko stariji od mene, ali da je aktivan, to ne verujem! Osim ako je šah sport, ili pikado... Ali osamdesetogodišnjak koji aktivno učestvuje na takmičenjima (između 20 i 25 svake godine), toga nema!”.

Na konstataciju novinara da izgleda mlađe u odnosu na svoje godine, mudro će reći:

- Godine su samo broj, tačno tako. Pitanje je ko se kako odnosi prema svojim godinama. Neko sa 50, 60 godina izgleda kao starac i tako se i nosi, a pošto sam ja ceo život u sportu, osećam se mlad. Mene (moje) godine ne pritiskaju – ja pritiskam njih! Imam sreću da sam od roditelja dobio i dobre gene, plus othranjen sam na kozjem mleku, a mama je, dok je bila trudna sa mnom, pojela 50 kila meda!

I sam svoj dolazak na svet smatra srećnim slučajem...

- Kada sam se rodio, moji roditelji su već imali troje dece, uzrasta 10, 12 i 15 godina – tako da sam ja rođen “slučajno”, posle deset godina pauze. Zato smatram da sam nekom srećom dobio svoj život. Živeo sam u porodici gde su se svi bavili sportom (osim mame), pa su uveli i mene. Od malih nogu braća i sestra učili su me da teram biciklu, jedrim, plivam i sve ostalo. Rođen sam u takvom okruženju gde drugo nisam ni mogao! Otac – savezni fudbalski sudija. Imam takvu legitimaciju koju bi sigurno rado primio i Fudbalski savez Srbije jer na njoj piše, ne Fudbalski, nego Loptački savez! To je iz 1920. i neke... Oba brata i ja, sva trojica bili smo - profesori fizičkog. Bilo je vreme kada smo i zajedno radili, svako u svojoj školi ili na fakultetu. Zanimljivo je da je meni u gimnaziji brat bio profesor, a posle sam ja bio profesor svom sinu i snaji. I kao učenik svom bratu morao sam biti veoma disciplinovan - isto tako sam i ja vaspitavao moju decu.

NEMA GRANICE - “Tri godine unazad proglašavaju me za sportistu godine među veteranima. Pitate me gde je granica. Nema granice! Dok zdravlje dopušta. Zato redovito svaki dan, na neki način, vodim računa o svom zdravlju - volim bicikl, da hodam, plivam... Moj moto je – ako ne preplivam bar dva kilometra, bolje da se ni ne pokvasim! Đoković ima svoj režim ishrane, ja ne; imam svog trenera - sam sebe. Čovek treba da poznaje svoj organizam, pogotovo u ovim poodmaklim godinama. Ja određujem koliko ću plivati, kako, kojim stilom i kojom dužinom”.

Danas nije (samo) otac. Ni (samo) deda.

- I deda i pradeda! Imam dvoje dece: ćerku Lauru i sina Igora. Od ćerke imam troje unučadi, od sina dva unuka. A preko Milice, prve unuke koju je rodila moja ćerka, postao sam i pradeda. Udovac sam četiri godine, supruga mi je bila Subotičanka, zajedno smo išli u gimnaziju, tamo se rodila ljubav... Po struci je zubni lekar specijalista, ali u mladosti i sama se bavila sportom – bila veslačica, imala srebrnu medalju sa državnog prvenstva. Posle je došao fakultet, porodica, obaveze, i nije se dalje time bavila. Deca nažalost nisu u sportu, iako se dobro snalaze, upoznao sam ih sa svim i svačim. I unuku sam vodio na skijanje, ona lepo skija, posle su došla takva vremena, kriza... Pošto imam sve vozačke kategorije (vozio sam i šlepere i kamione i autobuse), sin isto, i njegova nada je bila da jednog dana on i ja imamo svoj autobus, da ćemo voziti zajedno. To se nažalost nije ostvarilo. On je profesionalni vozač, a ćerka zubni tehničar.

PALIĆ? NE KUPAM SE, PLIVAM! - “Što se Palića tiče, ja se ne kupam u Paliću, ja plivam u Paliću, a kupaju se oni koji se brčkaju... Palićka voda, kakva je - takva je, ulazi i kroz usta i nos, ali nikada mi se ništa nije desilo, a svake godine nekoliko puta preplivam jezero od Muškog štranda do jedriličara, ili od Peščane plaže do Tri jablana i nazad”.

U Beogradu završava Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, gde je polagao i za hokejaškog sudiju. Internacionalni rang koji poseduje kvalifikovao ga je za Zimsku olimpijadu u Sarajevu ‘84.

- Bio sam tamo dve nedelje - lepa priča i lepo sećanje. Mnogima se tako nešto neće desiti u životu, i jedan sam od retkih koji je uživo doživeo početak i kraj jedne olimpijade. Pošto sam bio vezan za hokej, išao sam po tim halama, ali bio i na skijaškim terenima, bob stazi, pratio umetničko klizanje... Biti na licu mesta ili gledati preko televizije - velika je razlika. Kada skijaš stane skijama na tlo posle onog leta, kada skije dotaknu tlo, to je takav udarac, kao kad puška opali! Ili kod umetničkog klizanja kad on baci onu gospođu, a ona posle zapara klizaljkom led, mi mislimo divan okret, aplauz, ali kako se čuje kada njene klizaljke paraju led, čoveka jeza uhvati pa kaže - u ovoj lepoti ima i puno opasnosti...

UČIO GADAFIJA DA PLIVA - “Kao civilno lice u službi armije, ’79. poslat sam u Libiju gde nisu imali stručnjaka za sport, a trebao im je neko da obučava decu. Bio sam u jednom vojnom rekreacionom centru, u Bengaziju, gde su boravili oficiri i članovi porodice, a moj zadatak je bio da decu tih oficira učim plivati. Tamo se pojavio i gospodin Muamer Gadafi. Došao je u beloj “Adidas” trenerci, sa šeširom, i svi članovi njegovog obezbeđenja su morali napustiti bazene, ostao sam samo ja. Upoznali smo se, rukovali. On meni engleski, ja njemu arapski - Selam alejkum! Pita me otkud to znam, reko’ – naučio sam od dece! I ne samo to... Zamolio me je da pokažem kako plivam, a on je dobio spasilački prsluk, ušao u vodu, ja mu držao ruke, noge, pokazivao šta treba da radi... Tito i Gadafi su bili veliki prijatelji i ja sam u Libiji doživeo i Titovu smrt. Već smo imali crna odela i kravate, bili spremni, i kad je umro, sve medijske kuće i Libijci lepo su se oprostili od njega. Nažalost, nisam imao prilike još jedanput da odem u Libiju...”.

A i sam se našao u lepim, ali i opasnim situacijama – prvenstveno u vodi.

- Baš juče sam bio u Morahalomu, odlazim dva puta nedeljno, nekad i više - mislim da sam tamo najviše kilometara preplivao! Idem i na Prozivku, kombinujem. Dolazi u obzir i Palić i ostala jezera i reke Vojvodine. Početkom juna počinje takmičenje “Open Water”, ja sam tamo najstariji, ima nas 70, 80 koji se svake nedelje negde takmičimo. Počinjemo u Somboru, na kanalu, onda u Bačkoj Topoli, nekada i Panoniji, pa na Tisi (najinteresantniji je Kanjiški maraton). Nikada nisam bio u baš opasnoj situaciji, jedino što znam da u Beogradu ima takmičenje oko ostrva Ada Međica, što znači da ima i uzvodnog plivanja, a to je jako teško. Desilo se već da sam i odustao jer to nije za starije osobe kao što sam ja, da me srčka uhvati, jer uzvodno reka Sava brzo teče... Tisa je mirna reka, Sava već brža i opasnija, Dunav pogotovo! Na Dunavu kod Apatina sam kao ronilac sa drugarom tražio neki motor što je otpao sa čamca, a ništa se ne vidi, reka menja dno, bojao sam se da se nađe neko drvo ili panj, zakači se čovek i ko će mene posle naći?! Rekao sam - sad sam ronio u reci i nikad više!

Ali ronjenje mu nije strano. Naprotiv. Pre 40 godina, sa pokojnim Đorđem Branisavljevićem, osnovao je Ronilački klub “Spartak”.

- On je bio profesionalni ronilac, čuvar Titovog broda “Galeb”... Upoznali smo se, i pošto sam ja bio zaljubljenik u vode, mi smo kao grupa građana osnovali klub čiji sam bio prvi predsednik. Par Lacika Bence i ja na moru, od 56 jugoslovenskih ekipa delili smo 12. i 13. mesto, što je odličan rezultat, pošto smo mi iz Vojvodine - panonski mornari (smeh). Još smo se takmičili sa tuđom opremom, u to vreme ništa nismo imali. Sada se taj klub jako lepo razvio.

Za sebe kaže da je zaljubljenik u vode - u svim agregatnim stanjima.

- Ja sam pod vodom i na vodi i na ledu i na snegu - moj život je bio vezan za vodu – u smrznutom ili mekanom ili tvrdom stanju. Skijanje sam naučio na fakultetu i svi kažu da imam jako lep stil - nisam ravničarski skijaš. Bio sam međunarodni instruktor skijanja, godinama sam sa kolegom Nikolom Koraćem, vlasnikom Turističke agencije “Proffis”, vodio skijaške škole. I on je profesor fizičkog, mi smo kumovi, sa njim sam pola sveta obišao!