SUgrađani: Ivan Gurinović - „Još imam tavankutskog piska u cipelama..."

Sedimo u dvorištu Gostione „Gurinović“. Skrivenom od pogleda sa ulice, ušuškanom u žutu boju poslednjih dana jednog toplog oktobra. Samom sebi dovoljnom. U ovom „svetu u svetu“ na adresi Bajski put broj 32, u koji se dolazi zbog ukusa slanine iz prisolja, skorupače i domaće šunke, ugostitelj Ivan (Ivica) Gurinović proveo je više od dvadeset godina – kao vlasnik, domaćin, konobar i kolega; karika koja povezuje članove male porodice Gostione „Gurinović“. Kako se drži tacna – naučio je u školi. Kako se vodi posao – naučilo ga je iskustvo. Kako se ophodi prema ljudima – nije morao da uči.

 - Gostionu sam otvorio 15. septembra 2003. godine, na svoj rođendan. Tako je ispalo. U to vreme, 2000-tih, kategorizovani su ugostiteljski objekti - morali su ispunjavati uslove za dobijanje određenog broja zvezdica. Usvojio sam predlog pokojnog Milana Mileusnića, načelnika sanitarne inspekcije, i nisam otvorio restoran, već – gostionu.  Za to postoji još jedan razlog – nalazi se na Bajskom putu koji povezuje Baju i Suboticu, i u ona stara vremena trgovci koji su tuda prolazili, navraćali su u gostionice; i zato je gostiona.

LUFTIRANJE GLAVE - „Nedeljom ne radimo. Palić, šetnja – luftiranje glave. Krećem čim padne mrak, nema gužve. Ovde sam stalno u gužvi. Natrči se čovek. Ovako izluftiram glavu, ne razmišljam ni o čemu“.

Da li slučajno ili namerno, objekat je smešten na putu koji vodi (i) prema Tavankutu. Noseći tavankutske korene duboko u sebi, naš sagovornik će reći:

 - Srce vuče... Ispalo je ovako! I ispalo odlično. Pitaju me da li sam Subotičanin po rođenju. Kažem – ne. Tavankućanin! Još i sad imam tavankutskog piska u cipelama... U Tavankutu nemam imanje, ali imam dosta rodbine, gotovo sva rodbina mi je tamo. Sada ređe odlazim, ali dok je majka bila živa, išao sam često. Volela je da ode. Ima godinu dana kako je umrla, sam – gde ćeš, šta ćeš, siroma' čovek koji ni ženu nema... Porodica je bila takva kakva je, nije se moglo mnogo, skromno se živelo. Majka domaćica, otac radio na željeznici, iz Tavankuta su dolazili biciklom kada su ovde gradili kuću. Imao sam tri, četiri godine kada smo iz Tavankuta došli u Suboticu. Nemam ni brata ni sestru, jedinac sam. Tata bio ložač na lokomotivi, (na)pravio jednog al' vrednog! (smeh)

Otac je po svaku cenu želeo da sina upiše u ŽIŠ (Željezničko industrijsku školu). Već je obavio i sistematski pregled za upis, kada su ŽIŠ u Subotici – zatvorili.

 - Roditelji nisu imali mogućnost da mi omoguće da idem iz grada, tako da sam ostao. Otac me na brzinu, pošto je školska godina već počela, upiše za vodoinstalatera, na zanat. Ali ja sam imao dosta kolega iz razreda koji su krenuli za ugostitelja, pa se upišem i ja – srednja trogodišnja škola, na tada Radničkom univerzitetu. Kao mali nisam imao pojma o tome šta je kafana, restoran, niti znao išta o ugostiteljstvu. Prvi susret desio se pre nego što sam pošao u srednju školu, kada smo išli kod brata od tetke u Pulu - pošto je tamo bio vojnik. Onda sam bio prvi put u restoranu. Ne pamtim šta sam jeo, bilo je jako davno, ali za mene - događaj.

UMESTO TACNE – TENK! „Vojsku sam služio u Banjaluci, posle u Kumanovu. Bio vozač tenka! Lepe uspomene... Prvi put sam se sreo sa tako nečim. Obuku sam imao na ruskom tenku T-34, a posle išao na doobuku za T-55 koji je bio savremeniji.“

U restoranu „Fontana“ na Paliću, 23. septembra 1971. prvi put je, i zvanično u ulozi konobara, uzeo tacnu u ruku.

- Dobro pamtim taj datum, gosti su bili neki sportisti iz Poljske, a ja bio učenik prvog razreda srednje škole, na praksi. Kolega koji je već nešto znao (stric mu je bio poslovođa u „Patriji“), delio je hranu i piće, a ja samo nosio. Nisam imao tremu. Jer do tog trenutka smo se već malo opustili, zahvaljujući poslovođi Peri Dabiću (nekadašnji reprezentativac Jugoslavije) koji je znao da komunicira sa ljudima, znao i nas da opusti. Nas dvojica smo dugo bili u „Fontani“... Tamo sam napravio prve korake, zavoleo ovaj posao i ostao u njemu. A tome su doprineli pomenuti Dabić i pokojni Ferenc Rac, koji mi je predavao usluživanje. Obojica su ostavili trag, i usmerili nas još kao đake, gde smo već na prvoj godini išli na takmičenje – moj najbolji drug Perica Šarčević i ja.

Imao je sreću da praksu obavlja na raznim mestima i radi sa vrhunskim ugostiteljima.

- Osim Dabića, tu je bio i Milorad Voratović Muro, poslovođa u „Maloj gostioni“, pa braća Grunčić - Gigo i Babel na „Majuru“, Đula Agardi u „Nepkeru“, Golub Drašković u „Severovom“ restoranu na Paliću i Vilmoš Markuš u „Fontani“. Tih 80-tih godina bilo je dosta gostovanja – imali su poverenja u mene pa sam išao sa ekipom kuvara i muzičara, predstavljali smo Suboticu i vojvođansko-mađarsku kuhinju u Zagrebu, Tuzli, Prizrenu, Opatiji, na Zlatiboru... Nakon Titove smrti, kada su Vidoje Žarković i Sinan Hasani pisali novi ustav, prvi put sam se sreo sa ustanovom Karađorđevo kod Bačke Palanke, obišao Titov podrum... Helikopterom su išli po pekara koji je pekao lepinje! Bili smo jedan kolega – konobar iz Beograda, i ja. Verovatno ima razloga zašto su baš nas poslali, valjda sam ostavio utisak...

NEZABORAVNI PAPRIKAŠ - „Koje mi je omiljeno jelo? Moja mama je fenomenalno pravila pileći paprikaš (sa krompirom), to se ne može zaboraviti! Nedelja nije mogla da prođe bez ovog međujela na stolu. Nemam ga u ponudi restorana. Ne može se takav više napraviti...“

Odmah po završetku srednje škole počinje da radi u „Fontani“, i nastavlja po povratku iz armije. Dolazi vreme radnih akcija, 1977 - godina kada su isušili Palić. Konobari iz „Fontane“ bili su na usluzi akcijašima smeštenim u naselju „Ivo Lola Ribar“. Komandir akcije bio je Ilija Šujica, koji je zajedno sa rukovodiocima često dolazio u „Fontanu“. Pošto je među gostima bilo dosta stranaca, u želji da osim engleskog, savlada i nemački jezik, uzima neplaćeno i odlazi u Nemačku, nemajući dilemu oko toga da li želi da se vrati. „Fontana“, pa „Sever“, da bi se opet vratio prvom radnom mestu.

- Iz „Fontane“ su me prebacili u „Malu gostionu“ kao šefa sale. Ista firma - TUP „Palić“ (Turističko ugostiteljsko preduzeće), da bih nakon toga opet došao u „Fontanu“ kao poslovođa. Tamo ostajem do juna 1989, kada kao poslovođa prelazim u grad, u „Malu baštu“ (sada Hotel „Glorija“). U međuvremenu sam počeo predavati usluživanje u srednjoj školi, ali ne dugo jer se već marta 1991. godine objekti daju u franšizu - preuzimam „Malu baštu“ i postajem privatnik. Od poznanika iz jevrejske opštine saznajem da se „Mala bašta“ nekada zvala „Elza“ po prvoj vlasnici, i vraćam taj naziv.

U, kako kaže, nultoj tački grada, u srcu Gradske kuće, 1. septembra 1999. godine otvorio je još jednu „Elzu“, simbolično dodajući epitet – „Pod tornjem“. U međuvremenu preuzeo je i restoran u „Bunjevačkom kolu“, kojem je naziv „Dukat“ dodelio arhitekta Ante Rudinski.

 - On mi je pomogao oko sređivanja enterijera u restoranu „Pod tornjem“, i ovde , u „Gurinoviću“. Naziv „Dukat“ je dao zato što je reč o jednom vrlo starom objektu – zato to nije sjajan dukat, već onaj patinast; stariji ali vredniji. U „Elzu pod tornjem“ dolazili su ministri, ambasadori, bio čak i princ Karađorđević. Uglavnom, sve što se dešavalo u Gradskoj kući, prenosilo se i u restoran. Bili su tu i posebni jelovnici, u zavisnosti od toga iz koje zemlje gost dolazi... Zoran Đinđić i ta ekipa dolazila je u staru „Elzu“. Naši gosti bili su i: Dragoljub Mićunović, Žarko Korać, Goran Svilanović, Vuk Obradović, Vesna Pešić, Nenad Čanak, Velja Ilić...

NE MOŽ' BEZ NJE! „Bilo gde da odem, posle najduže deset dana, ako ne vidim Gradsku kuću, ne mož' se izdržati! Ona nas veže. Kako sam došao, postala mi je simbol Subotice. I dan danas je.“

Smešten na možda i najboljoj lokaciji u gradu, nakon osam godina restoran „Pod tornjem“ je zatvoren. Razlog - uvođenje parking zona.

 - U centru grada moglo se parkirati samo na sat vremena, posle si morao ići iz crvene zone, a nama su najviše dolazili poslovni ljudi - da li uspeju da pojedu supu ili ne, već su morali da idu! Tadašnji gradonačelnik Geza Kučera bio je za to da ostanem i hteo da se ispred restorana obezbedi deset parking mesta kako bi se gosti mogli parkirati, ali ko će voditi računa o tome?! Bilo ko može da dođe i kaže - idem gore u restoran, i da - ostavi auto! To nije moglo da se izvede. Simbolično sam mu predao ključeve restorana - jedan od najtežih trenutaka. Savladale su me emocije.

A emocije ga obuzimaju i u trenutku dok se priseća tog događaja, snažne kao da je bilo juče. Neke stvari čovek ne zaboravlja... Ipak, život ide dalje, i donosi nove izazove.

 - Objekat u kojem se nalazi „Gurinović“, bila je kuća mog očuha. Dogovorili smo se da ću im mesečno davati rate. Jedino pod tim uslovom. Nisam želeo ništa na poklon jer ono što dobiješ, ne znaš da ceniš! Zato nikad u životu ništa nisam dobio džabe. Očuh mi je umro posle devet godina, nisam isplatio iznos do kraja, ali jesam veći deo. Za sebe kažem da nisam gazda. Ovo su sve moji saradnici jer ja kao jedinka ne vredim ništa. Da nema ekipe, šta bih ja mogao sam?! Mi smo jedna mala porodica. To je prvo i osnovno. Veliki pečat uopšte u objektima koje sam vodio, dala je jedna izuzetna kuvarica - Gordana Crnjaković, kao i Saša Šimić koji je sa mnom već dvadeset i pet godina, kao i Dragan Bohucki, Vlado Šarčević...

KONOBAR JE (KAO) AMBASADOR - „Ponoviću ono kako su nas učili – konobar je ambasador svog grada i svoje države. Kada stranac dođe, prvo će otići na benzin pumpu da natankuje i negde da jede. Znači, prvi kontakt će imati sa pumpašima i ugostiteljskim radnikom. Tako su nas učili, tako je i ostalo. Samo što sve manje ljudi zna za to...“

U ponudi gostione, koju posećuju mahom poslovni ljudi i ljudi sa strane, izdvaja se vojvođanska, mađarska kuhinja, tipična za ovo podneblje.

 - Tu je slanina iz prisolja, skorupača, domaća šunka, razne čorbe (ronđava, gomboc, disnotorska, supa od morke...), jela koja su se pripremala na salašima, počev od krompirače do raznih testa kada se postilo (sa kupusom, krompirom...). Da vam budem iskren, ne znam da l' sam dvadeset puta ručo u svom objektu za ovih trideset godina! Kako je to moguće? Pa ja sam ovaj objekat otvorio radi gostiju, ne radi sebe! To je razlika. Ja sa gostima nikad ne sedim, sa majkom rođenom nisam seo za sto ovde! Ni sest', ni popit' piće, a ne ručati sa gostima! Zamislite, ja usred sale, jedem, dolaze gosti, i punih usta ih pozdravljam! To je nekulturno. Dođem nedeljom (pošto tog dana ne radimo) - popodne provedem ovde, legnem na travu, spavam, tu je moj „sveti Antun“ gde se osvežim vodom (ovu česmu tako zovem), nađem svoj mir i uživam u ovom što imam.

A u ambijentu Gostione „Gurinović“ uživali su i mnogi viđeni(ji) gosti.

 - Nema ko nije bio ovde, počev od državnika, ministara, ambasadora... Na primer, Viktor Orban bio je već šest puta! Pokojni Pastor me nazove – Ivice, dolazimo tad i tad; vruće lepinje, ajvara, pljeskavice, ražnjića... To da bude. Premijer Mađarske voli da sedne na ovaj podest na stepeništu u dvorištu - njegova klika oko njega. Popije rakiju (dunju) i onda idu unutra da ručaju. I Vučić je jednom bio, pre ručka popio dunju sa Orbanom – prethodno su u našoj jedinstvenoj Plavoj Sali (opremljenoj tipičnom žolnai keramikom) imali sastanak. Za desert smo im poslužili testo sa rogačem i ne sećam se koji od njih dvojice nije znao šta je to rogač pa mu je ovaj drugi objasnio! Bili su i Josipović, Nikolić, Tadić, Sanader... Dođem da ih pozdravim, dočekam kao domaćin, ali uvek na distanci. I svi imaju običaj da se pozdrave i zahvale kada odlaze.