SUgrađani: Jasmina Vidaković - Pobednici pričaju priče, ali uvek treba čuti i drugu stranu!

Nakon tačno sto intervjua objavljenih u rubrici „SUgrađani“, i objedinjenih u knjizi „SUgrađani – prvih 100“, objavljenoj u decembru prošle godine, portal „subotica.com“ nastavlja sa serijalom čiji je cilj da čitaoce bliže upozna sa SUgrađanima - Subotičanima koji su ostavljali i ostavljaju trag u porama ovog grada. Varoš možda i nije velika, ali ima velike ljude. I ponosni smo na to.

* * * * *

Svakodnevnu maršrutu od Palića (gde živi) i Subotice (gde radi) nekada će preći i autom, ali danas je petak, tri sata popodne, i “kako u ovo doba naći parking u blizini?!” – pita se. No way! – dodaće na tečnom engleskom i objasniti na maternjem: “Jer u Đure Đakovića uvek je haos, i pomislim - brže ću stići autobusom, sve sa čekanjem, kolima jednostavno ne vredi...”.  Tako je, spontano, razgovor sa akademskom grafičarkom Jasminom Vidaković, višim kustosom Savremene galerije Subotica, umesto u pravcu umetnosti, potekao u sasvim drugom smeru, apostrofirajući aktuelnu problematiku parkiranja sa kojom se poslednjih godina, manje-više susreću svi vozači u gradu... Ali zanemarićemo zvuk automobilskih sirena, okrenuti se umetnosti, i na vratima Galerije pročitati naziv izložbe (jedne od bezbroj!) koju naša sagovornica danas otvara. I odati joj priznanje na govorima koje nikada ne čita, biranim rečima koje iz nje poteku kao reka...   

- Da li unapred znam šta ću govoriti? Nikada! Imam osnovne crtice, tačke od kojih bih pošla, ali do samog čina otvaranja uopšte ne znam kako će govor izgledati! Desi se nekada da pokušam da izvedem taj govor u glavi dan pre, međutim, na kraju on nikada nije ni sličan onome što sam probala! Zato najviše volim da improvizujem na licu mesta. I nemam tremu, osim kada sam imala čast i privilegiju otvoriti izložbe svom profesoru i asistentu koji je preuzeo našu klasu, izvanrednim umetnicima. Pitala sam se - jao, šta će oni da kažu, da li sam to dobro rekla ili ne. I nemam predstavu o tome na koliko sam izložbi govorila, ali sada imam mogućnost to da otkrijem zato što ove godine Galerija slavi 60 godina, i na osnovu pozivnica i naše arhive pravimo spisak svih programa koji su se desili u “Likovnom susretu”, sada Savremenoj galeriji Subotica, od 1962. kada smo osnovani. Sada mogu da listam taj spisak i sebi udaram „recke“...

ONI SU PODRŽALI MOJ SAN - “U porodici niko nije bio umetnik - otac diplomirani ekonomista, majka ekonomski tehničar, oboje ekonomisti, nikad u umetničkim vodama, nikada nisu imali prijatelje iz sfere umetnosti, ali su toliko podržavali moj san!”.

Iako je najduži deo njene karijere vezan za radno mesto na kojem je i danas, prve profesionalne korake napravila je u prosveti, radeći kao nastavnik likovne kulture u Ekonomskoj školi i Osnovnoj školi “Majšanski put” (tada “Osma vojvođanska udarna brigada”), vešto spajajući mahom praktični rad u osnovnoj, sa predavanjima iz istorije umetnosti u srednjoj školi. Iskustva koja je tu stekla, kasnije su je preporučila za mesto člana žirija na brojnim likovnim konkursima za školarce. Žirirajući radove, posebno je upamtila crtež koji prikazuje dete i - voz. Ne bez razloga.

- Povezala sam se sa tim radom jer sam i sama radila ciklus o vozovima i posebno sam vezana za vozove. U nekim bitnim momentima mog života oni su imali veliku ulogu, a ta povezanost počinje od ranog detinjstva – moji roditelji su se razveli kada sam imala pet godina. U tim prvim momentima, kada su oboje pokušavali da izgrade neke zasebne, nove živote, tata je često sestru i mene vozio motorom do Majšanskog mosta. Znali smo i po sat-dva da stojimo i gledamo vozove koji su prolazili, a tata je objašnjavao – ovaj ide za Beograd ili Novi Sad... Jao, pa gde je to, šta je to! – pitala sam se, a on nam priča o tim gradovima. A posebno nam je bilo važno ako voz ide za Budimpeštu jer tamo je živeo njegov otac, moj deda. I pitale smo se kakav je... Kasnije sam ga upoznala i svaki raspust, zimski i letnji, išla kod njega. Jako lepo smo se družili i bila sam jako vezana za dedu. I dok nisam upoznala Budimpeštu, znala sam samo da je to nešto divno, ogromno, čarobno, i pitala se da li ću ikada videti taj grad, koliko treba vozom da se stigne tamo... To su prve uspomene na voz. Onda su došla putovanja šinobusom na neke kraće relacije za Horgoš i Segedin, a posle, kada sam studirala, stalno sam išla vozom - putovanje na prijemni pa ta strepnja, studije... Stručni ispit kada sam polagala, opet sam bila u vozu!  Čak sam i zaprošena u vozu po povratku sa prijemnog! Eto... Tako je na jako mnogo nivoa voz odigrao važnu ulogu u mom životu.

A kada bi postojao neki voz koji može da je vrati nazad, kroz vreme, umetnica u njoj izabrala bi Italiju i – renesansu.

- Sve bih dala da mogu da budem vizavi (licem u lice) sa Botičelijem. Uživo! Ako govorim o omiljenim uzorima iz istorije umetnosti, to je definitivno pozno gotičko slikarstvo, slikarstvo starog Rima - freske u vila Liviji i Pompeji, to je nešto božanstveno! Pa renesansa, kasnije El Greko, postimpresionisti Gogen, Van Gog (oni su mi vrh!) i, naravno, iz novije umetničke prakse ima dosta imena. Što se neke naše scene tiče, umetnici sa kojima smo radili i sarađivali, mogla bih jako mnogo da nabrajam, ali ne želim da bilo koga izdvajam jer bih učinila nepravdu prema drugima koje jednako cenim.

NISI SAVRŠEN! - “Nikada ne treba biti prepotentan jer nisi savršen! Uvek treba učiti jer ima onih koji su bolji od tebe, pametniji, mudriji, i ne treba se stideti jer nikada ne znaš sve i uvek neko zna bolje! Ali treba biti otvoren i učiti dok si živ”.

Okrenuta drugima i njihovoj umetnosti, svoju je pomalo i ostavila po strani. Poslednja samostalna izložna, serija grafika pod nazivom “Putovanje”, otvorena je 2006. godine, za Dan grada.

- Ali sada imam planove i krećem sa prvim korakom, a to je beleženje svega onoga što sam želela, što sam počela, ali nisam završila! Onoga o čemu sam maštala i razmišljala. Sve te aspekte rada ovde, u Galeriji, da iskoristim kao građanje sebe same i kao otvaranje nekih novih vidika. Stekla sam jako dragocena iskustva, i zapisivala neke crtice u glavi, ali ih nikad nisam stavila na papir! Zato je sada prvi korak da napravim projekat koji sam nazvala “brainstorming” –  jer prosto to jeste - razmišljanje o svemu onome što sam radila, kako sam radila, kako sam mogla... A jedan od glavnih razloga što mnogo toga i nisam uradila, je taj što nikada nisam imala svoj atelje, svoj prostor za rad. U Galeriji imamo grafički atelje i imam privilegiju da ovde radim (i uvek ističem da sam najsrećnija osoba na svetu jer radim posao koji je najlepši na svetu, u gradu koji volim najviše na svetu, u zgradi koja je za mene najlepša na svetu!) i tu je atelje koji mogu da koristim, ali to nije to, to ipak nije moj kutak. Zato bih volela da u kući imam kutak koji je samo moj. Nažalost, zbog mnogih faktora, prvenstveno finansijskih, to nisam mogla da ostvarim, ali kada se otvore mogućnosti, nadam se da hoću jer jako mi je važno.

U GODINI JUBILEJA - “Punih 60 godina prošlo je od osnivanja “Likovnog susreta”. Imamo fond koji broji preko 1.400 eksponata ( i uvek se iznova obnavlja), i sada treba napraviti jednu rođendansku selekciju. Imamo jako ozbiljne i važne programe u ovoj jubilarnoj godini, sa idejom da objavimo i jednu publikaciju - svi mi iz kustoskog tima, izabralii smo jednu deceniju da pišemo o njoj, s tim da smo našu dragu Olgu Šram, dugogodišnju direktoricu “Likovnog susreta”, koja je zaista bila borac u najtežim vremenima otkako je osnovana ova Galerija i jedan od stubova ove institucija, zamolili da piše o tim teškim vremenima... Takav je plan”.

Iako mala, jedna sasvim posebna kuća (poklon od oca), udobno ušuškana u ulici Jožefa Hegediša na Paliću, osim prostora za budući atelje, čuva i brojne uspomene - vezane za bračni život, odrastanje dece...  Zanimljivo je da su se Jasmina i njen bivši suprug, umetnik Miroslav Jovančić, zvanično venčali već prvog meseca studija, a kao mladi bračni par kuću dobili  kada su završavali poslednji semestar na četvrtoj godini. Završili su Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, da bi zajedno upisali Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde su na trećoj godini, otišli svako na svoje usmerenje – on na slikarstvo, ona na grafiku. I, naravno, diplomirali u isto vreme! I ćerke, Iva i Ena, krenule su stopama roditelja. Starija je diplomirala klasični saksofon, završila master iz umetnosti i medija, i radi u kulturnoj redakciji RTV-a, dok  je mlađa izabrala nove likovne medije i sprema se za master studije.

- Jako sam volela da budem sa svojom decom, da se igram sa njima, provodim vreme sa njima. Gledala sam sve što i one, svaki crtani film, i najkraći, najbezvezniji, ali mi smo uvek posle razgovarale - šta mislite, da li je ovaj lik baš tako dobar kako ga predstavljaju ili zašto je pogrešio... Da li je tu baš sve tako crno-belo kao što oni hoće da vi to doživite?! I uvek sam se trudila da im čak i kroz te najbezazlenije stvari, pokrenem kritičko razmišljanje, da ne uzimaju stvari zdravo za gotovo - da uvek pobednici pričaju priče, ali treba čuti i drugu stranu! Da je istina uvek negde na sredini i da je tako u životu - nikada nemoj poverovati samo jednoj strani! To je velika istina i zato mislim da je bavljenje umetnošću jako odgovoran poziv, na jako mnogo nivoa, jer se bavi univerzalnim temama koje nas sve dotiču. Umetnici ne treba da budu (samo) zanatlije, umetnici treba da budu mislioci!

Danas, kada su deca velika, a od trenutka kada se zaposlila u tadašnjem “Likovnom susretu”, prošlo punih 20 godina, ukupno 30 godina od diplomiranja i prvog posla – pravo je vreme za sopstvenu umentost! I svesna je toga. Iako “doba korone” možda i nije trenutak za nove početke, zaključak je da sve - u glavi.

- Korona je donela  polarizovanu situaciju na polju umetnosti - neki su bili potpuno deprimirani i stali sa radom, izgubili svu energiju, a drugi našli izlaz upravo u tome da intenzivno stvaraju, otkrivaju stvari za koje nisu imali vremena. Oni su izvukli maksimalno za sebe i za ono čime se bave! I sada,  kada se stvari recimo vraćaju u normalu (iako nisu ni blizu), nastavili su dalje u tom intenzivnom tempu, a ovi drugi teško se vraćaju. Tako da su tu definitivno dve jako različite strane iste priče.