SUgrađani: Jasna Jovićević - "Muzika je moje najveće putovanje!"

Muzika ju je svuda vodila. Odvela, ali i vratila. I tako ukrug. Iz male Subotice u veliki Brazil, Indiju, Ameriku i Kanadu, sa „usputnim stanicama“ u desetak drugih zemalja... Svet u pasošu, a (trenutna) baza - na Paliću. Mnogo je učila i naučila, a još više videla, doživela, upijala i mirisala. I postigla. Ali, iako su iza nje nagrade i priznanja, a ispred (i to vrlo blizu!) doktorat koji trenutno piše, Jasna Jovićević, profesorka muzike, saksofonistkinja i kompozitorka, daleko je od toga da podvuče crtu. I kroz razgovor sa njom ne možemo da se otmemo utisku da najbolje tek dolazi...

- Ako me pitate šta trenutno radim, sve se dešava paralelno, nikada se ne bavim samo jednom temom ili aktivnošću. Volim svestranost, snalazim se u vertikalnom nizu aktivnosti, tema i različitih učenja koja se na kraju spoje, umreže i manifestuju kao jedno polje mog delovanja. U poslednje vreme uspevam polako spojiti muziku, jogu i istraživanje kao veliki poligon stvaralaštva.

Foto: Sabina Kojić

PLANOVI – KORONI U INAT - „Svim izvođačkim umetnicima posao je stao zbog korone, ali polako će se to stabilizovati, nadam se. Krećemo sa “Jovicevic/Miklos/Wojcinski” triom na turneju na jesen, a sviraćemo između ostalog i na Džez festivalu u Beogradu. Za mesec dana izlazi novi album “Sounding Solitude” sa kvintetom “Jasna Jovicevic Quinary”, a objavljuje ga izdavačka kuća iz Engleske („The State51 Conspiracy“), a zastupa “Mascom Records” u Srbiji. Uz novi album izlazi i spot za pesmu “Walking Meditation” – režirao ga je Sabolč Tolnai. U maju bi trebalo da sam na turneji u Nemačkoj. U junu putujem u Vašington u “Smithsonian Institut”, na naučno putovanje koje sam dobila kao nagradu. Pre dve godine bila sam nacionalna pobednica na EU „Al Lab“ programu, sa projektom „Sedim i brinem za nju“.

A jedna od komponenti tog njenog „sada“ jeste posao na Visokoj školi strukovnih studija u Subotici, gde budućim vaspitačima predaje muzičke predmete. Takođe drži onlajn predavanja studentima muzike na univerzitetu u Beču, radi i za jednu američku kompaniju kao trener joge i meditacije, a razvija i nove metode improvizacije kroz meditaciju. Muzika i joga glavna su učenja u njenom životu, discipline iskustvene, efektne kroz samu praksu. I dok izgovara rečenicu u kojoj otkriva da je veliki praktičar, klimamo glavom. Zaključili smo to već pri prvom telefonskom razgovoru, dogovarajući se za vreme i mesto susreta („ne mnogo rano da ne bude hladno“ i „šta ćemo ako padne kiša“), a prvi utisak samo učvrstili pri našem susretu, kada je u bez mnogo razmišljanja predložila da sto za kojim sedimo, iz hlada – premestimo na sunce. I nekako se nismo začudili saznavši da je oduvek znala čime će da se bavi.

- Odmalena sam znala da ću biti saksofonistkinja, iako mnogi nisu verovali u mene, najpre moja nastavnica u Nižoj muzičkoj školi - iz toga sam i naučila važnost uzora i učitelja/ice muzike. Ta velika strast i odlučnost da se bavim džez muzikom, uprkos neprihvatanju okoline iz mladosti, bila je veliki pokretač, i dan danas odlična strategija za probijanje novih granica i rušenje stereotipa.

I tako buntovna, (noseći svoj karakter sa sobom), odlazi iz Subotice, ne krijući da je upravo odlazak iz ove sredine možda i najjači element koji je doprineo njenom razvoju – onom koji nije tipičan za ovo podneblje.

- Ja nisam ovde odrasla i kada me pitaju da li sam Subotičanka, kažem da sebe smatram Polusubotičankom – sa 16 godina sam otišla, a vratila se pre sedam. Nisam tu odrasla, nisam se tu školovala, nisam ovde napravila karijeru, porodični život... – sve velike životne odluke donela sam negde drugde, mada je i dolazak u Suboticu bila jedna od većih. Tako da ja razumem da mene u Subotici ne znaju toliko zbog mojih uspeha, nego možda zbog porodice (kao Vlatkovu sestru) i nekog bekgraunda iz detinjstva.

U inostranstvu se paralelno školovala kao profesionalni muzičar (gde je prošla sve moguće škole), ali i kao instruktor joge. Iz Graca odlazi u Brazil, gde pohađa Muzički konzervatorijum za tradicionalnu muziku (gde je, između ostalog, naučila i i portugalski jezik). U Budimpešti završava Muzičku akademiju „Franc List“, i dobija zvanje diplomiranog muzičkog izvođača i profesora džez saksofona. Odlazi na studijska putovanja u Njujork i San Francisko, da bi magistrirala u Torontu, na „Jork“ univerzitetu, na smeru muzičke kompozicije.

- Sada sam na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu (smer – transdisciplinarne studije savremene umetnosti), gde pišem doktorat na temu „Reprezentacije žena instrumentalistkinja u džezu, i interakcije žena u džezu kroz praksu improvizacije“, što je umnogome promenilo moj način učenja. Puno čitam, istražujem.

Primećujemo da je uvek žedna znanja. I svoju drugu ljubav, drugu oblast svog interesovanja - jogu, takođe je detaljno izučila.

- Jogu sam izučavala u Indiji, gde sam završila školu za instruktora joge, ali godinama istraživala putujući po Evropi, da bih u Srbiji stekla i diplomu operativnog trenera joge. Prvo sam počela da se bavim muzikom, a tek kasnije se upoznala sa jogom. Upravo su te tehnike meditacije i disanja veoma kompaktne sa sviranjem saksofona, te se dobro nadopunjuju. To je bio nastavak, proširivanje muzičke discipline, i od tog momenta kada sam počela da se bavim jogom (a tome ima već skoro 20 godina), te stvari se stalno nadovezuju, pretapaju jedna u drugu, i ja ne mogu tačno proceniti da li se bavim samo jogom ili samo muzikom!

KO ĆE, AKO NE JA?! - Ona je neko ko (želi da) menja stvari. Zato se neumorno zalaže za afirmaciju žena u džezu, zato je osnovala Udruženje građana („Artrust“)... jer smatra da neko treba i time da se bavi, da postavi pitanja: „Nije mi bio plan da se bavim kulturnom politikom i ne bi mi to bio prioritet, ali neko mora da započne! Dok je samo četiri posto instrumentalistkinja na svim regionalnim džez festivalima, a 96 posto čine – muškarci, u trećoj deceniji 21. veka, izgovori polako ponestaju te je interesantno istraživati i možda menjati. Moja je sreća valjda to što sam uvek bila uporna, a i gluva za tuđe kritike i mišljenje“.

Na Paliću, u sklopu porodične kuće, otvorila je Joga centar „Iskra“ (nazvan po imenu njene ćerke) gde drži časove. Ističe da njena karijera i dalje nije tu, ali tu joj je - baza.

- Živim sa porodicom u kući sa dvorištem, radnim prostorom. Tu su i dva psa... Sve što mi je potrebno! Ne bih mogla porediti Suboticu sa Njujorkom, to ne bi bio fer-plej, ne mogu ni sa Londonom, Indijom ili Brazilom, svako mesto je zbog nečega posebno. Kada čovek puno putuje, prestane da poredi... Meni je Subotica dala Palić koji mi pruža slobodu i lepotu, komociju, manevarski prostor - kao umetnice, majke, instruktorke joge... Dobila sam dvorište sa pogledom na zalazak Sunca, jezero na desetak minuta, šumu iza kuće... To su faktori zbog kojih se osećam dobro i mirno, čine moju sredinu povoljnom i kvalitetnom za rad i porodicu.

IZMEĐU ZEMLJE I NEBA - Uz saksofon i bas klarinet, među njene instrumente spada i jedan neobičnog oblika i imena -spejsdram (space drum), mlad instrument, napravljen 2012. godine u Švajcarskoj. “Često se koristi za meditacione tehnike i tehnike opuštanja te je pogodan za istraživanja kojima se bavim...”.

Ipak, (male) sredine poput ove često nemaju razumevanja za različitosti. Originalnosti. Mnogima je upadala u oči njena obrijana glava ili pak neobična boja kose, frizura, tetovaže... A najlakše je upirati prstom.

- Meni je oduvek, možda baš zbog toga što sam iz ovako male sredine koja u stvari jeste palanačka (bez neke negativne konotacije vezane za to), bilo interesantno na koji način društvo posmatra pojedinca. Volim postavljati sebe van komforne zone, jer to iziskuje promenu. Verujem da je promena najefikasniji način učenja i upoznavanja samog sebe.