SUgrađani: Jasna Vojnić Hajduk - "Ne možeš samo da izneseš hranu i kažeš - izvolite, prijatno!"

Ona je sinonim za lepu reč i iskren osmeh. Za leto. Mir i opuštanje. Popodnevni zen. Ušuškanost koju Palić (još uvek) nudi, uz čašu vina i riblju čorbu... I tako već punih 15 godina! Jasna Vojnić Hajduk, zaštitno lice “Paprika čarde”, jedna je od onih nenametljivih, tihih, a  beskrajno prijatnih ljudi koji pozitivnu energiju kao auru nose sa sobom. I zato, iako je ona sama bila iznenađena našim pozivom, čitaoci sigurni nisu. A i mi, novinari, jedva smo čekali da se uputimo u njenom pravcu. U pravcu Palića i “Paprika čarde”. Gde je, uz pun stomak, zagarantovan i desert - antistres porcija. Danas neophodna.    

-    “Paprika čarda” je moje drugo radno mesto. Prvo je bilo trgovina – radila sam kao trgovac deset godina u Starom Žedniku, odakle sam. Tamo sam završila i osnovnu školu, potom Hemijsko-tehnološku srednju. Po struci sam krojač – konfekcionar. Udala sam se pa se iz Starog Žednika preselila u Suboticu - dobila dete, nakon godinu i po dana i drugo. Zaova je radila ovde, ja sam preko nje došla, da joj pomognem, perem posuđe... Tako je sve krenulo.

A od te 2007, kada je počela da radi u “Paprika čardi”, do danas, izuzev predaha koji je morala da uzme zbog operacije na koju je išla, pauze nije bilo. Sem kolektivnog godišnjeg odmora, ali isključivo – zimi.

-    Na godišnji idemo u januaru. Da, celo leto smo tu. More? Ne. Kada su deca bila manja, naravno da je falilo to letovanje, da idemo sa njima, ali, dobro, sad su već 16 i 17 godina, srednja škola, veliki su.

NIJE (BILO) LAKO - “Moj mlađi sin imao je šest meseci kada sam počela da radim ovde.  Nije bilo lako. Mnogo je odricanja, ali svaki posao je takav, traži žrtve. Izgurali smo to, sada su već veliki, bilo je škakljivo dok su bili mali, škola... U januaru odmaram, psihički fizički. Kod kuće sam sa njima, jutarnja kafa, nema tereta, ne moram da žurim na posao, da skuvam... Opuštena varijanta. Treba čovek malo da napuni baterije”.

I dok s ponosom u glasu priča o svoja dva sina, učenika Ekonomske i Tehničke škole, koji i sami preko raspusta dolaze u “Paprika čardu” da pomognu mami i zarade svoj dinar, seća se kako su i nju roditelji od malih nogu navikavali na posao. Na život.   

-    Mi, deca sa sela, navikli smo na posao, da radimo. Roditelji su nas tako učili, da imamo radne obaveze. I kada sam došla ovde, trudila sam se da sve naučim, ali nije bilo moguće odmah - trebalo je vreme. Upoznavala sam posao, u kuhinji pre svega, gde sam radila prve dve godine. Kasnije počela i kao konobar – paralelno i kuvala, pripremala hranu... Sada ne radim to, tu su koleginice, a ja sam zadužena za deo posla sa gostima. Naravno, ako je gužva, uskačem i ja.

Na pitanje kako je uspevala da u isto vreme obavlja više različitih poslova, odgovoriće:

-    U početku i nije bio toliki obim posla, pa sam istovremeno radila sa gostima i kuvala. To postane rutina. Važna je dobra organizacija, dobra priprema –to je pola posla! Moraš biti organizovan i znati šta je prioritet – ako ne znaš, onda dolazi do kolapsa.

A prioritet je da se gostu prvo iznese piće, poruči se hrana – kako se poručuje, tako gosti dobijaju.

-    Iz kuhinje mi jave koliko se čeka. Ako je gužva, čeka se i po pola sata, 40 minuta. Zna se, za paprikaš treba 45 minuta, pošto se na licu mesta pravi – za svakoga se zasebno kuva. Koji je recept? To je poslovna tajna! Začini, ništa specijalno - so, paprika, vegeta, luk i to je to. Crvena paprika mora da bude izuzetno dobra zato što je ona glavni sastojak. Tajna je u paprici! Ne sme da ima gorčinu, to je jako bitno.

IZUZETNI GOSTI - “Pokojna Marina Tucaković je jako volela ovde da dolazi, Svetlana Bojković je prošle godine bila, Mili iz “Miligrama” je čest gost... A Subotičani, naši stalni gosti, su izuzetni! I to od 5 do 85! Dolaze i stariji i mladi, stvarno vole. Nekad se desi da nema mesta, pa kažu – jao, Jasna, šta je ovo, od onog mirnog mesta, moraćemo da rezervišemo stolove kao da idemo u “Bos”! Jeste da bude gužva vikendima i potrebno je da ljudi rezervišu ako žele slobodno mesto...”.

Da li se i tajna “Paprika čarde” krije upravo u - paprici?

-    Nekada dođu ljudi pa pitaju da li prodajemo papriku! Na šlepere! (smeh). Ipak, tajna nije u paprici, već u kućnoj varijanti koju nudimo, ljudi vole kada se osećaju opušteno, nije zategnuta atmosfera... I sam pristup gostima nije klasičan - malo porazgovaram sa njima... Rekli su mi da to nije profesionalno, ali mislim da je ljudima to potrebno, u smislu da ne možeš samo da izneseš hranu i kažeš – izvolite prijatno! Mislim da je pogotovo sada, u ovoj situaciji, ljudima bitna ta neka komunikacija, konverzacija. Naravno, pored toga vraćaju se i zbog hrane – svih ovih godina trudimo se da taj kvalitet ostane isti, da se ne menja.

“Paprika čarda” zvanično je otvorena 2006. godine. Vlasnik je Boris Strinić, čovek iz senke. Pored Jasne, tu su još dve žene i kuvarica Seka.

-    Gosti hvale ručak, kažu - pozdravite kuvara! A ja im kažem - nije kuvar, kuvarica je! Znamo da važi da su muškarci bolji kuvari od žena, ali ovde je ipak žena u pitanju (smeh).

Najviše posla ima vikendom, kada je lepo vreme.

-    Onda ljudi šetaju, mnogo više ih ima. Vreme ručkova krene negde oko jedan, dva, ili čak tri, četiri, a nekada bude i ceo dan! Onda već dolazi vreme večere... Tu smo do deset uveče. Da li sam umorna na kraju dana? Naravno da jesam, ali čovek bude zadovoljan jer je sve super prošlo, gosti zadovoljni. A kada se desi da ima previše posla, pomislim – jao, ne mogu, ali čovek ide, radi...

Kada je pitamo šta joj je do sada najteže palo, ništa konkretno ne može da izdvoji. Pamti lepe stvari, lepe trenutke. Ipak, nešto ni danas ne voli.

-    Ribu mogu da pojedem, ali nisam ljubitelj! I kada sam počela da radim, pošto pre toga apsolutno nikakve veze nisam imala sa ribom, sve sam morala da naučim - čišćenje, filiranje... Bio je to izazov. Čišćenje je najgori deo – dosta se napravi cirkusa. Filiranje je mnogo kraće. Sećam se, bila sam sretna kao dete - dobiješ veliku ribu pa napraviš filete! Kasnije smo počeli da pravimo i hleb. Domaći. Gazdina ideja, a moja mama je nekada na selu mesila hleb. Pitam za recept i tako je krenulo...

I kod kuće Jasna je vrsna kuvarica. Sve zna da spremi.

-    Postala sam, što bi moja drugarica rekla – umetnica za hranu. Volim da kuvam. Deca naravno najviše vole ćevape, a ja preferiram domaću kuhinju kao što moja majka i dan danas sprema.

A da se nije oprostila ni od struke za koju se u srednjoj školi opredelila, dokaz je i zanimljiv posao kojem se posvetila u vreme korone.  

-    Pred novogodišnje praznike pravila sam neke patuljke, ali ih nisam namenila za prodaju,  podelila sam ih. I nisam šila na mašini, nego je baš moj ručni rad. Ručno sam sve radila! To je nešto za šta imam smisla, nikad se ne zna šta nosi život. Mislim da bih se i u tome snašla, iako ne mogu da kažem da baš preterano volim krojenje, šivenje...  

RAD NA NOGAMA, A GODINE IDU - “Gosti mi kažu – 15 godina pa do penzije! Rekoh - ne znam! Nije da ne vidim sebe u ovom poslu, ali ovo je ipak rad na nogama, a godine idu. Ja jesam u kondiciji, ali mogle bi da dođu i neke mlađe generacije... A u poslu mi je svakako pomoglo i to što sam se bavila sportom – košarku igrala u osnovnoj i srednjoj školi, i bilo mi je žao što sam napustila, bilo je to i više od školskog nivoa, možda sam mogla da napredujem, ali ko zna...”

Dok sedimo u poznatom ambijentu “Paprika čarde”, gosti ulaze i pozdravljaju je kao staru prijateljicu, domaćicu kuće. Niko ne gleda ko sedi za susednim stolom, ko je kako obučen, kakvu torbu nosi... Ispred vrata mačka i pas. Prijatelji, ne neprijatelji.

-    Neko ih ostavi, onda ih mi hranimo, pa budu tu, čuvaju. Deca ih vole. Ovaj crni pas se zove Capo, imali smo i Martinu, kao zlatni retriver, tri godine. Bila je prelepa i jako dobra, ali prošle godine je nestala i nismo je pronašli. Zvali smo i azil, rekli su da nije tamo.  

NIJE TI DOSTA PALIĆA?! - “Retko izlazim, a ako izađem, onda suprug i ja dođemo na Palić, kao u vreme kada smo se zabavljali. Izlazili smo u piceriju “Don Karleone”, to je bilo naše mesto. Ljudi kada me vide, pitaju - nije ti dosta Palića?! Nije! I kada sam počela da radim ovde, želela sam da živim na Paliću. Posle sam ipak promenila mišljenje, kupili smo kuću u gradu, u Gajevoj. Na poslu sam za 15 minuta, kolima. Ipak bi to bilo previše Palića, ovo je sasvim dovoljno”.

Mir “Paprika čarde” nedavno je pretio da naruši “Avantura park”, čiji su stubovi već bili postavljeni tačno ispred, prema jezeru, ali na sreću i – uklonjeni.  

-    Više od 90 posto gostiju potpisalo je peticiju, tražeći da se da se to ukloni. Gosti ovde dolaze da nađu svoj mir, provedu vreme gde je tišina, popiju kafu, ručaju, popričaju, uživaju u zalasku sunca, a to bi sa “Avantura parkom” bilo nemoguće. Nije ovo pravo mesto za to. Sada je, kako su ga preselili u Zoološki vrt, savršeno.