SUgrađani: Jovo Katić - "Dolazak ovde - kao da sam ušao u bajku!"

Iz ratom zahvaćenog područja, od „oružja“ poneo je samo diplomu, znanje i beskrajnu ljubav prema porodici. Sa suprugom i troje male dece otišao je iz Bosne u tada nepoznatu Suboticu, gde su mu se, po sopstvenom priznanju, otvorila vrata raja... U njegovim očima i stara bolnička zgrada plućnog odeljenja, neokrečeni zidovi i oštećena stolarija bili su ravni najopremljenijoj ordinaciji! Jer ovde je našao – mir. A on nema cenu. Zna to i ceni dr Jovo Katić, specijalista pneumoftiziolog, čovek koji je punih 25 godina proveo radeći u subotičkoj Bolnici, da bi se po penzionisanju otisnuo u privatnu praksu, otvaranjem Specijalističke ordinacije za pneumoftiziologiju. Naziv „Inspirium“ krije simboliku: „Život počinje udahom, a završava se izdahom. Punim plućima, samo napred!“ – objašnjava i poručuje, dok uzimamo duboki udah i počinjemo njegovu priču...

- Rodom sam iz Glamoča, Bosanska Krajina. Imao sam divno detinjstvo - boravak van kuće, seoski život, seoska idila, pomoć roditeljima oko letnjih radova… Nakon osmogodišnje škole i gimnazije, upisujem Medicinski fakultet u Sarajevu i završavam ga u septembu 1980. Kao stipendistu Doma zdravlja Bosanke Dubice, tamo me je čekalo i prvo radno mesto, da bih ubrzo prešao u Glamoč, pa u Travnik - veći grad, veća šansa za specijalizaciju. Moje zvanje je pneumoftiziolog - grana medicine koja se danas zove pulmologija, plućne bolesti. Pneumoftiziolog i pulmolog su faktički izjednačeni kao struka, kao specijalizacija. Niko u porodici nije se bavio medicinom; radnička, seoska porodica, otac radio u drvnoj industriji, majka domaćica. Bio sam odličan učenik i danas pamtim reči profesora koji je govorio da sam bio najbolji matematičar kojem su predavali; prednjačio u generaciji… Razmišljao sam o budućnosti, o tome šta bih i kako. U to vreme lekari su bili izuzetno cenjeni, lekar je bio - neko! Poželeo sam to, da pomažem ljudima…

Na pitanje da li i danas o lekarima vlada isto mišljenje, odgovara da su manje cenjeni, ali da je tome sigurno doprinelo i sledeće: “Nije zgodno kada imate 50 ljudi u čekaonici, nepovoljni termini za zakazivanje, nema se vremena, zbog brzog tempa možda dolazi do površnosti…”. Ipak, svoj izbor (zanimanja) nikada ne bi menjao. A izbor je morao da napravi i kada je mesto življenja u pitanju.

- U Travniku sam radio od ’83. do ’92. godine. U jesen ’91. već je počelo puškaranje, naoružavanje, ulične barikade… Osećala se nesigurnost… Sa troje male dece normalno da sam osećao veliku roditeljsku obavezu da izađem iz takvog okruženja. Sećam se, sekretar SUP-a me pita – čujem, doktore, da idete iz Travnika! Bio je iznenađen, kao odlazim, a imam posao, a meni je bilo čudno da on koji odozgo vidi dešavanja, postavlja to pitanje! Dobio sam posao u Banjaluci, ali - nema struje, nema vode, mi sa troje male dece, bez ušteđevine. Žena sa decom, ja u sanitetu - dodatni stres... Ratno stanje, izbor – ili uniforma ili radna obaveza! U okviru radne obaveze, odlazim u Prijedor, u Dom zdravlja, supruga dobija posao u banci. Tu smo bili godinu dana i kada se desila “Oluja”, niko od naših na sreću nije stradao, ali roditelji proterani sa ognjišta… Bili smo im pri ruci u nastavku tako iščašenog života...

Bilo je to vreme za velike odluke. One koje će život usmeriti u nekom drugom pravcu…

- Radi porodice i dalje karijere, ali pre svega života, opstanka, odlučio sam da dođem u Srbiju. U Subotici je živela moja svastika, ženina rođena sestra Nada Đorđević, pedijatar, koja mi je javila da na pulmologiji ima upražnjeno radno mesto jer je jedna koleginica otišla u Mađarsku. Primljen sam u Opštu bolnicu, i to je za mene i porodicu bilo spasonosno! Dolazak ovde, u odnosu na ta ratna dešavanja, ratno okruženje, bio je kao da sam došao u bajku! Sećam se marta 1995. godine, verujte, proleće mi granulo u svakom smislu! Prvi utisak? Ja došao iz tog sivila, a ovde uređene ulice, lepa fontana, zgrade, funkcionisanje, neposrednost… sve me je to oduševilo!

I novo radno mesto bilo je kao nagrada.

- Grudno odeljenje bilo mi je kao vrh vrhova, ostvarenje sna! Lepa zgrada, ofarbana stolarija... Tako je meni izgledalo posle tog sivila, kao da na neki način sve šljašti! Kako je vreme prolazilo, neko od pacijenata ili njihove pratnje, znao je doći, ući kod mene u lekarsku sobu sa opaskom – joj, doktore, šta je ovo, pa ovo nema ni u Zanzibaru! Jer bilo je neokrečeno, urušeno… Zapravo, tako je bilo od starta, samo ja to nisam video, u mojim očima i dalje se ništa nije menjalo, ali drugi su primećivali. Ja nisam obraćao pažnju, pa sam im znao reći da meni ne smeta. I nije. Kada smo pacijentu saopštili da mora ostati u bolnici, neki su govorili – ja da ostanem ovde?! Tačno je da su bili loši uslovi, ali nas zaposlene tešilo je to što se pričalo ili o renoviranju ili o novoj zgradi. Tako je vreme prolazilo, i tako je ostalo.

Nakon četvrt veka provedenih na pulmološkom odeljenju subotičke bolnice, i zvaničnog odlaska u penziju, otvara sopstvenu ordinaciju.

- “Inspirium” je otvoren u junu 2021. Pre toga ja sam dugo, petnaestak godina, radio u dve privatne poliklinike (“Megalab” i “Badawi”), video kako to funkcioniše i planirao, sanjao, privatnu praksu. Šah klub, druženje po kafanama ili pecanje – to me nije zanimalo, niti ne privlači. U vreme korone, bio sam na usluzi mnoštvu pacijenata koji su mi i dan danas zahvalni, faktički sam, na taj način, postao porodični lekar – vi ste lečili mog tatu, brata, dedu i baku… U vreme korone nismo svi jednako doživljavali virus i epidemiju - neko je to dramatično pa se izolovao i od porodice i od bližnjih, preduzimao sve mere zaštite… Bilo je pacijenata koji su zahtevali bolničko lečenje, klinički baš nisu bili stabilni, ali govorili – doktore, samo me nemojte slati u bolnicu! Bio je prisutan strah od respiratora, strah od izolacije, ljudi su bili uplašeni... Kako je danas? Sada je situacija pod kontrolom, kovid infekcija nalazi se u rangu ostalih virusnih infekcija. Javljaju se pacijenti zbog tegoba u sklopu takozvanog postkovid sindroma, da li kod onih koji su prebolovali ili bili inficirani, nema pravila. Nekima su ostale tegobe: vrtoglavica, nesanica, srčane aritmije, povišen pritisak… i javljaju se zbog takvih tegoba.

Otvoreno će reći da je tri puta vakcinisan i dodati da je poštovao sva pravila. Koronu nije imao, ali to, smatra, nije samo zbog prethodno navedenog.

- Verujem da sam pored te veštačke zaštite stekao i neki prirodni imunitet. U Bosni ljudi nisu imali problema poput ovih koji se tu sreću – tome doprinosi nadmorska visina jer mase tih alergena koja je ovde prisutna, nema iznad 500 metra nadmorske visine, a Glamoč i ostala mesta su većinom brdsko-planinska, pa ljudi nisu imali disajne tegobe u toj meri, manje je astmatičara, bronhitičara. Međutim, ovde su se već pojavili ti problemi - pesak, alergije, korovi, aerozagađenje...

Supruga, takođe poreklom iz Glamoča, agronom po struci, rodila mu je tri ćerke – najveće bogatstvo, i to nije fraza.

- Ja sam živeo i živim sa damama! Jovanka je doktor medicine, završila u Novom Sadu, diplomirala sa prosekom 9,5. Kažu tatinim stopama, ali, verujte, sve je njihov izbor! Sada je trudna, čeka drugo dete. Radmila je master ekonomije, radi u preduzeću “Park Palić”, ima dva sina. Jelena je takođe doktor, završila na VMA, sa prosekom deset! Ima dve ćerke, otišla sa mužem u Nemačku. Imam petoro unučadi, i šesto na putu. Jedan trenira fudbal i karate, i drugi karate, devojčica u Nemačkoj balet… Zajedno odemo na more, na planinu. I sada se spremamo za more, sa Radmilom i sinovima. Kada je supruga negovala majku koja je imala moždani udar, a dve ćerke bile van Subotice, jedna u Novom Sadu, druga u Beogradu, a ja navikao sa suprugom ići svake godine na more, a ne mogu! Išao bih na more, a ne ide mi se samom. Pitam ja - Radmila, da li bi ti išla sa tatom na more? A ona je genijalna, odmah pristala! Idemo mi u Grčku, nju zovu drugari u toku putovanja, šta ima, a ona kaže – evo, idem na more. Sa kim ideš - idem sa tatom! Svi iznenađeni. I bilo nam je lepo. Ona imala svoj sadržaj, ja svoj.

Putovanje će iskoristiti da posete i Bosnu i rodni Glamoč, iako mu tamo više niko nije ostao. Ali uspomene su žive.

- Sada je tamo ruina od imanja, planiram da to upristojim, konzerviram, spasim od daljeg propadanja, da bi deca znala korene, poreklo, iako ja ne forsiram tu priču. Osećam nostalgiju, to je mesto gde su moji roditelji proveli ceo život, uložili, neću da pustim zubu vremena, propadanju...

U ovom momentu glas zadrhi, i osetimo da je pravi moment da se, nakon udaha, vratimo i - izdahu. Onom u koji stane više od hiljadu reči. I ponavljamo – nije fraza.

* fotografije Damir Vujković