SUgrađani: Jožef Čikoš - “Ne odmah, nego - pre”

Za njega rokovi ne postoje. Od malih nogu išao je korak ispred. Upisao školu sa šest godina. Rano se oženio. Zaposlio za vreme studija. Bio pionir u privatnom biznisu... A nije ni Ajnštajn ni Paganini (kako su ga u školi zvali). Samo je znao koliko je važno uhvatiti prvi talas. Podići ruku i javiti se za ponavljanje jučerašnje lekcije. Prepoznati pravi momenat za početak i – kraj. Analizirati stvari. Pomagati drugima, a biti – prvi. Danas je ponosni vlasnik “Čikoš grupe” i još ponosniji suprug, otac i deda - Jožef Čikoš.

- Rođen sam u Banatu, u Banatskom Dvoru. Otac kovač, majka domaćica. U osnovnu školu krenuo sam ranije jer sam tako hteo! Direktor kaže - ne može, još je mlad, a ja plačem, ponavljam - hoću da idem, hoću da idem! On - dobro, primite ga, ali nemojte upisati, svakako će odustati! A ne da sam odustao, nego sam bio najbolji učenik! Kada su tu školu ukinuli, otac je rekao - nećeš ti da putuješ kilometrima do nekog drugog sela, nego idemo svi, selimo se! U Suboticu smo došli ’65. godine jer moj je otac ovde bio vojnik i jako mu se svideo grad, posebno ovaj deo gde je kasarna – zato je tu i naša porodična kuća. Sada smo u drugoj, koja je takođe blizu, praktično 500 metara od štamparije kojoj je i ovo druga lokacija. Prvo se nalazila u našoj kući, a kada prostor više nije bilo dovoljan, napravili smo novu.

RADE SA NAMA, SAOSEĆAJU SA NAMA - “Najstarije smo privatno preduzeće u Srbiji, koje zapošljava osobe sa posebnim potrebama. Trenutno zapošljavamo između 30 i 32 osobe sa invaliditetom, od 52 zaposlenih. Oni su ovde, rade sa nama, saosećaju sa nama. Prihvatili smo ih kao svoje članove, i sa te strane atmosfera u firmi je veoma dobra. Oni nauče, uđu u posao, ostaju godinama. Savesni su, nismo imali nikakvih problema”.

I dok stoji ispred velike zgrade u kojoj se danas nalazi štamparija, objašnjavajući da se gradila po fazama, pokazuje i deo koji još nije završen, i dodaje da će po njegovom završetku ovo biti jedna od retkih kompletnih štamparija – ona koja može SVE poslove sama da odradi, bez odlazaka u druge gradove, što je trenutno dvostruki teret – i fizički i finansijski.

- Sada je situacija takva da smo morali stati sa tim planovima, ali nastavićemo, ja sam optimista. Svojevremeno su mi rekli – kada ti tri godine prođu u privatnom biznisu, možeš reći da si opstao! A mi smo prošli već 31 godinu! I ova štamparija poznata je u celoj Srbiji, pogotovo u poslednje vreme kada smo nabavili mašinu za izradu kutija i počeli i to da radimo. Prebrodili smo mnoge stvari – inflaciju, bombardovanje, embargo, odliv mozgova... Korona – ona je za nas najgora.

Na pomen korone, razgovoru se pridružuje i sin Igor Čikoš, direktor štamparije, dodajući da pod njenim uticajem klijenti nestaju, mnoge firme su pod blokadom. “Koja je to firma koja može da izdrži da ne radi godinu dana?!” – pita se. U nadi da će osvanuti neka bolja vremena, vraćamo se u prošlost, u jednu mladost, školovanje, borbu za svoje mesto u velikom svetu.

- U Subotici završavam sedmi i osmi razred, u OŠ “Jovan Mikić”. Počeo sam da ređam malo slabije ocene, što je bilo iznenađenje za mene jer sam prethodnoj školi stalno pomagao drugarima, čak je bilo primedbi da nosimo prase nastavnicima, zato imam tako dobre ocene?! U razredu je bilo učenika miljenika, a ja sam došao sa sela, govorili su mi - ovaj seljak... (jedino sam prihvatio nadimak Paganini jer sam od četvrtog razreda učio da sviram violinu pa harmoniku, i nastavio u Muzičkoj školi, ali srednju nisam završio, na moju žalost). Matematiku sam obožavao i kada sam izašao na tablu i sve odradio, nastavnik kaže - četvorka, a onda dođe neko ko odradi sa greškom i – pet! Završio sam sa slabijim vrlodobrim uspehom i pošto sam sve vreme hteo da budem lekar, bio sam razočaran i ubeđen da me neće primiti u Medicinsku školu. Šta ću biti? Automehaničar! Spletom okolnosti, od 30 učenika nije bio primljen ni jedan jer je “Dinamotrans” odlučio da neće đake na praksi, pa je mama, koja je u Subotici radila kao kurirka u pijačnoj upravi, na predlog kolega rekla - zašto ne bude grafičar? Jer, kažu, postoje dva zlatna zanata: zlatarski i grafički (tako je tada bilo, sada ne znam da li bi se tako moglo reći).

Na pomen majke, glas zadrhti, a tu su i suze... Pauza. I nastavlja.

- Roditeljima mnogo mogu da zahvalim – osim toga što su bili dobri, oni su me stalno opominjali da učim! Sećam se, drugar koji je bio dve kuće dalje, dolazi po mene. Kažu mu - Joška ne može, on sad uči, ostavi ga, pa kada bude završio, izaći će i igrati se. I onda je i drug otišao kući pa i on (na)učio... Za vreme mojih studija, roditelji su zajedno imali platu 190.000 dinara, a ja sam koštao 200.000! Da bi mi omogućili školovanje, išli su, obrađivali zemlju, svašta radili.

PROFESOR - “Honorarni posao u školi bila je posebna epizoda. Građevinska škola i deca koja su bila dobra – možda su samo moja očekivanja bila malo viša. Predmeti - Osnove grafičke tehnike i Organizacija preduzeća. Najveći problem je bilo to što sam na istom času predavao na dva jezika – srpskom i mađarskom! Jer odeljenja su bila mala pa su ih spajali. A pošto nije bilo knjiga, onda sam i to sam pravio. Kada su iz ministarstva kompletno izmenili plan i program, naljutio sam se i više nisam pisao skripte, nego diktirao učenicima. Na jednom pa na drugom jeziku - rečenicu po rečenicu. Pa na pola rečenice... Pa treba da pamtitie šta ste sve rekli... Tako da sam na kraju časa bio mokar od znoja! To drugi nisu hteli ni da prihvate!”.

Da li je to bila ljubav ili ga je jednostavno situacija naterala, po principu - daj šta daš jer septembar se bliži, upisuje grafički smer u tadašnjem Školskom centru, a njegov prosek iz osnovne škole, iako vrlodobar, bio je – najviši u odeljenju!

- Ogromna škola bila mi je ova u “Mikiću”. Znao sam da, kako te upoznaju, takav utisak će ostati! I to stalno spominjem – prvo svojoj deci, sada unucima. I rekao sam im da sam u srednjoj školi posle 23 petice dobio prvu četvorku! Drugari su mislili – došao je Ajnštajn! A nije, nego kada je sutra trebalo odgovarati to što je profesor danas ispredavao, ja se odmah javim! Jedna stranica - šta je to naučiti?! I pesmice sam voleo, recitovao i glumio i plesao... Čim je neka pesmica, ja hopa! I ređale su se petice, jedna za drugom. U to vreme u gradu su bile tri štamparije: “Birografika”, “Panonija” i “Minerva”. Mi smo određeni u “Minervu” na praksu, gde su pitali ko hoće da bude majstor na mašini. Svi! Kažu - ne može, devojke u knjigoveznicu, a od muških ko ima najbolje ocene. I kažu mi - idi ti! Završio sam kao učenik generacije, skroz odličan, ali i dalje hteo medicinu! Dopis iz Budimpešte, papirologija oko priznavanja ocena iz srednje škole i dodatna pitanja, odvratili su me, i počinjem da učim za prijemni na Višoj grafičkoj školi u Zagrebu – jedinoj tog tipa u zemlji. Od 200 kandidata, primili su nas 80, a ja sam bio peti na listi, i završio kao najmlađi grafički inženjer u bivšoj Jugoslaviji!

Odmah po zavšetku studija dobili ste i posao – primećujemo. A on nas ispravlja:

- Ne odmah, nego pre! Iako me je “Minerva” stipendirala, veliki deo nije isplatila pa nisam bio vezan ugovorom, i zato, kada je u Zagreb došao generalni direktor “Birografike” i pitao me da li hoću da radim, prihvatio sam! Ako uporedimo tri štamparije, ona je bila najjača i svi smo želeli tamo da radimo. Ali ja još nisam završio školu, imao sam predavanja i vežbe! U dogovoru sa profesorima, uspeo sam da se organizujem – jednom nedeljno išao u Zagreb, a preostalim danima u Subotici imao praksu. Tamo da sam ja, mesec i po dana pre kraja, već radio. Putni nalog, plaćeni troškovi, spavaća kola i – Zagreb. Uveče išao, narednu noć se vraćao. Izuzetno je bilo.

U “Birografici” je radio sve do 1990. godine.

- Prvo sam u tehničkom sektoru odradio dve godine, u međuvremenu bio u vojsci u Banjaluci. Pre toga se oženio. Kod mene je sve... kao mlad! Mlad se zaposlio, mlad oženio. Po povratku iz vojske napredujem, prelazim u komercijalu koju sam priželjkivao. U međuvremenu me je direktor tri puta pitao – da li možeš obavljati ovaj posao bolje od tvog šefa? A mom šefu još godinu dana do penzije... Nisam hteo, poštovao sam ko je stariji... “Birografika” je nas četvoricu poslala na drugi stepen u Zagreb, tako da sam završio i fakultet. Vodio sam mehanografiju, organizovao i proizvodnju, sve radio, bilo je - kako Čikoš kaže! Moje odeljenje bilo je najbolje, poznato, mi smo hranili “Birografiku” iako nas je bilo samo 50 ljudi! Stizale su ponude za posao – iz škole gde sam honorarno radio, Instituta za informatiku, “Minerve”... Ali meni je “Birografika” bila sve! Ipak, pukao mi je film (tome doprineo i stav direktora), došlo vreme kada čoveku dođe u glavu i kaže – evo, sad!
Presudan momenat, razgovor sa suprugom, pa sa roditeljima od kojih je tražio i dobio finansijsku pomoć za pokretanje privatnog biznisa čija razvojna putanja izgleda ovako: “Čikoš” preduzeće, pa Holding i dve “ćerke” firme: Štampa i Promet. Godine 2008. osnovana je “Čikoš grupa” (Čikoš Group d.o.o).

- Tu sam posle deset i obično ostajem do kraja, do tri. Igor kao direktor odradi najveći i najteži deo posla, a ja sam tu pre svega da pružim podršku, i da sebi dokažem da sam još uvek u stanju da mogu da dolazim, radim, iako više ne ono što sam nekada, kada sam čak stao i pored mašine! I ne samo to, nego je cela moja familija skoro svaki dan dolazila, nekada smo radili i do ponoći! Ja sam tu ako treba i kao moralna podrška, da me ljudi vide, da sam sa njima, i ukoliko bilo šta treba, da mi se mogu obratiti. Jer možda smatraju da sam ja taj čovek koji će rešiti neki njihov problem... Neću sebe da uzdižem, ali mislim da sam dobar čovek, neću nikome loše, tu sam da pomognem ako mogu.

U skladu sa ovom konstatacijom, sasvim je logično da je naš sagovornik dugogodišnji član Rotari kluba Subotica, gde je jedno vreme obavljao i funkciju predsednika, a sada, kao veteran, prisustvuje sastancima, zajedno sa sinom koji je takođe član.

- Pored Igora (koji je magistrirao), imamo i Norberta, koji je zaposlen u Domu zdravlja. Mislio sam da će obojica ovde raditi, ali Norbert je više voleo medicinu, i njegov najstariji sin je upravo završio Medicinski fakultet u Pešti! Igor ima dvojicu, a Norbert tri sina, tako da imam petoro unučadi! Supruga je Subotičanka (iz Tavankuta), po struci je trgovac, vodila je našu knjižaru – “Čikoš promet”. Zahvaljujući njoj (koja je završila školu na srpskom jeziku), i ja bolje govorim srpski. I danas, ukoliko nešto ne kažem dobro, ona odmah - nije tako, nego ovako! I uslov je bio da deca u vrtić idu u mešovitu grupu – obojica govore oba jezika.