SUgrađani: Jugoslav Ivić - "Moja politika je moj život!"

Sedimo na plavim sedištima u amfiteatru Otvorenog univerziteta – bioskopu “EuroCinema” - neobično mesto za intervju, neobičan i sagovornik. Umesto filma, gledamo kako platno pred nama ispunjava pričom o svojim iskustvima: ostvarenju jednog dečačkog sna, prvim muzičkim koracima, susretu sa kamerom i ludiranju na koncertu... Priča o interesovanjima, preokupacijama i planovima, spreman da uputi kritiku, spreman da zauzme stav. Priznaće da nije savršen, da nije najbolji, ali “ta svestranost bitnija mi je nego savršenstvo u jednoj oblasti”. Jugoslava Ivića prvenstveno predstavljamo kao snimatelja, muzičara i fotografa, ali on je i tihi (ili glasni?) hroničar i kritičar društva i grada, enciklopedija jednog festivala, čovek koji se sa nastalgijom seća vremena prošlog (kontrast vremenu sadašnjem) i koji je, iako sa njom često posvađan, sa Suboticom - na ti.  

-    Kao rođeni Subotičanin, Suboticu volim i kritikujem baš iz dobronamernog razloga - kada vidim nešto što mi ne dopada, jednostavno pokušavam da skrenem pažnju na to da bi možda neko u nekom momentu i reagovao. Prolazim nedeljama, mesecima, ništa se ne dešava, sve je isto, pa onda u nekom kritičkom smislu (ali sa moje strane dobronamerno!) malo to isprovociram, pa neko i reaguje. To je poenta. Ja ovaj grad volim, ali baš zbog želim da skrenem pažnju na nešto, da bi se problem rešio – na primer, rupe na putu, klimavi stubovi iza zgrade Narodnog pozorišta, rupe na Korzou (kroz jednu sam čak i propao) - zato sam fotografijama i objavama na društvenim mrežama pitao javnost šta bi bilo da je neko dete ili invalid bio na mom mestu?! U poslednje vreme počeo sam da vadim inserte iz domaćih filmova i da ih montiram na sliku, ukazujući na problem na smešan način. Kada ljudi čuju te poznate glasove i replike, stvara se jasna asocijacija. Obrate pažnju. Za neke postove imam i po sto hiljada pregleda, ljudima je simpatično, ja iskarikiram, na taj način uputim kritiku. Nikada nisam bio član ni jedne partije, stranke - moja politika je moj život, kako ga ja vidim. Jednostavno, ono što mi smeta, ja prikažem, ne interesuje me da li je to ovaj, onaj, sadašnji, prethodni ili onaj pre trideset godina. Uradi!

Sa nostalgijom se priseća nekog prošlog vremena, i to ne samo kao dana svoje mladosti.

-    Ako se vratimo na te osamdesete, sećam se šta je sve u Subotici bilo renovirano – na primer, sagrađena je Zelena fontana, Robna kuća “Beograd”, iz temelja podignut Dom vojske koji već godinama trune, popločan je Korzo (trebalo bi ponovo), ulica Đure Đakovića sređena kompletna, kao i Štrosmajerova, Senćanski put, pa fasada Gradske kuće... Da ne nabrajam dalje, ali tu negde od ’83 do ’88 pola centra bilo je izrenovirano, ja se toga sećam kao dete, kao tinejdžer. Posmatram Suboticu kroz neko svoje odrastanje i dolazim do zaključka da ona nije više onaj grad kog se sećam. Čak i onih devedesetih, koje su bile ratne i teške godine, grad je bio mnogo življi nego sada. Vikendom u deset uveče grad je prazan! Nekada je bio prepun. Početkom devedesetih, kada smo izlazili, u jednom momentu smo iz znatiželje, od “Renesanse” do bivšeg “Neptuna” izbrojali četrdeset i nešto lokala, kafića i picerija! Da li je to do ovog vremena, društvenih mreža; da li neke nove generacije imaju drugačiji pogled na život, da li ih grad ne zanima, kultura ovoga grada.... Kada me neko pita, uvek kažem, rođen sam varljivog leta ’68. (smeh). Ja sam ta stara generacija, sećam se tih osamdesetih, jako dobro se sećam, bio sam mlad...

U jednom od njegovih najživljih sećanja i danas postoji (i živi) čuveni Omladinski festival, odakle su krenuli mnogi, kasnije poznati i priznati muzičari, a i naš sagovornik bio je deo te moćne scene.

-    Nastup na Omladinskom festivalu bilo je ostvarenje mog dečačkog sna - Festival sam pratio godinama, sećam se kada su nastupali “Električni orgazam”, “Šarlo akrobata”, “Idoli”, “Haustor”... Bio sam prisutan, svaki nastup propratio! Mislim da je taj Festival bio jedan od najvećih brendova eks Jugoslavije i ovog grada što se kulture tiče. Za mene, to je bio državni praznik! U Hali sportova odvijalo se takmičarsko veče, međutim, mnogo zanimljiviiji programi dešavali su se pre i posle u sali Narodnog pozorišta – takozvane “Slobodne forme”, gde sam 1987. nastupao sa bendom “Bać Franje iđe u Feketić”. Svi učesnici sa kojima smo razgovarali, rekli su da je veče slobodnih formi bilo neformalno, spontanije i zanimljivije od onog takmičarskog dela gde se iziđe na binu, odsvira i - doviđenja!

Muzičke gene nasledio je u porodici sa očeve strane gde su se, kaže, svi (pored osnovnih zanimanja) bavili i muzikom.

-    U svojoj dečijoj sobi imao sam obilje instrumenata: gitare, pojačala, bubnjeve... To su bile moje “igračke” od ranog detinjstva. Pustimo ploče, kasete, pa malo “drndamo”. Bio sam privržen gitari, u nekom momentu počeo i klavijature da sviram. Ljudi obično vole da skinu neke akorde, krenu zbog devojaka da sviraju, međutim, mene ta virtuoznost, sama svirka, nije zanimala - u startu sam želeo nešto da stvaram! Možda sam tehnički i loš muzičar, ali me muzici privlačila ta energija stvaralaštva, “izbacivanja” emocija iz sebe. To je bio motiv.

Sa svirkom u bendovima (bilo ih je nekoliko) počeo je rano. Ipak, svakog se (dobro) seća.

-    Moj prvi bend, onaj u kojem sam napravio prve autorske korake, činili su drugari iz osnovne škole. Nama je, kao dečacima bilo bitno da osmislimo dobro ime i napravili smo spisak od stotinu imena - birali i na kraju došli do zaključka da ime nije važno i tako smo i nazvali bend “Ime nije važno” (smeh). U drugi bend (“Ritam”) upao sam sa polaskom u srednju školu. Sa njim sam imao prvi javni nastup – u Velikoj većnici za Osmi mart 1983. Gost je bio Bora Đorđević koji je recitovao svoju poeziju. Bend “Bać Franje iđe u Feketić” nastao je 1984. Ime koje je smislio neko od naših drugara, asociralo je na engleski pop bend “Frenkie Goes to Hollywood”, mada mi nikakve veze sa tom vrstom muzike nismo imali. Bili smo specifični, sebe nazvali gomilom pozitivno orijentisanih ludaka! Prvi nastup imali smo 17. maja 1986, na gitarijadi “Sva ta muzika” na Stadionu malih sportova – bilo je opšte ludilo, pojavili smo se potpuno neuvežbani! I dok su svi učesnici gledali da budu što bolji, da se prikažu u što boljem svetlu, nas devetorica pojavili smo se na bini – sa guslama! Bili smo među prvima koji smo ih ubacili (kasnije su to učinili i Rambo Amadeus i “Plavi orkestar”...) – svirao ih je pridruženi član, drugar Dragomir Mitrić. Napravili smo jedan performans, bili više pozorišna predstava nego bend! Radili smo sklekove na bini, šutali loptu, organizatori su se hvatali za glavu – ko je pustio ove ludake! I što je najveći fazon, mi dobijemo prvu nagradu! Verovatno zbog te ludosti, ne zbog svirke...

“Bać Franje iđe u Feketić” negovao je “vojvođanski novi primitivizam”, pravac sličan sarajevskim “Nadrealistima” koji su takođe pravili ludorije na koncertima. A koliko su se njihove pesme dopadale tadašnjoj publici, možda najbolje svedoči sledeći podatak:

-    “Demo top” bila je lista subotičkih autorskih bendova, objavljivana u “Subotičkim novinama” (iza koje je stajao tadašnji novinar Savo Duvanjak). “Radio Subotica” emitovala je pesme, glasalo se telefonski i pravila top-lista. I desilo se to da smo posle godinu dana, na finalnoj top-listi, bili apsolutni pobednici! Jedna naša pesma zadržala se trideset i dve nedelje na top-listi, a druga jedanaest puta uzastopno na prvom mestu. Kao pobednici, sa još pet bendova, stekli smo pravo učešća u “Slobodnim formama” Omladinskog festivala ‘87. Kasnije je došlo do odlaska pojedinih članova (u vojsku), napravila se pauza, a ja sam već radio sa grupom “Grof Lori” koja je svirala neki mekši, sofisticiraniji pop zvuk. Po povratku članova, “Bać Franje...” nastavlja život, ali pod imenom “Maks Trauer” jer smo želeli da izađemo izvan lokalnih okvira, i zaista, nastupali u Beogradu, Osijeku... a poslednji koncert imali u Nišu, gde smo sa “Galijom”, “Kerberom”, “Fitom”... nastupali na Smotri bratstva i jedinstva 1989, povodom poslednjeg Dana mladosti pre raspada Jugoslavije. Kada sam došao iz vojske, okupio sam neke stare drugare iz “Grofa Lorija” pa smo osnovali “Sijukse”, bend koji je kratko trajao, ali smo se lepo družili, i spontano, u međuvremenu, uletim u “Rok terapiju”. Paralelno sa “Rok terapijom”, svirao sam u bendu “Carte Blanche” i za oba izdao albume (za “Master Music Records”) - kada sam u “Jugotonovoj” prodavnici ugledao ta naša dva izdanja, pored Rambo Amadeusa, “Ekatarine Velike” i “Električnog orgazma”, to je bilo nešto! Godina 1993. završna je faza mog aktivnog sviranja.

AH, TA VREMENA... - “Završio sam tadašnji “MESŠC” (elektrotehničar energetike), upisao Višu tehničku, ali je napustio - možda i zbog muzike... “MESŠC” je bio zanimljiv u to vreme kao izvor mladih bendova. Tamo je radio pokojni profesor Vojislav Gabrić koji je ubedio direktora škole da kupe opremu i razglas i instrumente, i zato se tamo formiralo tridesetak mladih subotičkih bendova koji su kasnije nastavili. Tih osamdesetih godina ni jedan subotički bend nije svirao tuđe pesme. Bilo je velikih koncerata, sviralo se i svakog vikenda u mesnim zajednicama koje su bile otvorene za mlade – svaka je imala čak i neki lokalnu diskoteku! Bendovi su nastupali, negovala se isključivo autorska muzika. Lepa vremena”.

Ipak, bez muzike nije mogao pa na “Beogradskom proleću” 1996, u “Sava centru”, nastupa sa Milivojem Mrdakovićem Lemijem. U međuvremenu se zapošljava u tonskom studiju (K23), ostvarivši i drugi svoj san – rad na muzičkoj produkciji.

-    Radio sam i na “Mini” radiju, “YuEco” i “Super” televiziji – na radiju emisije vezane za muzičku produkciju, na televiziji kao tonski realizator, a sticajem okolnosti posle kao snimatelj. Preko muzike do muzičke produkcije, preko muzičke produkcije i tona do - kamere. Punih deset godina, od ’99. do 2009. radio sam na ”Super” televiziji - najdraže su mi bile emisije Sa Tanjom Kiš i Tanjom Pavićević (“60 minuta”, “100 minuta”), i sa Smiljanom Njagulom (“Subotica moj grad”), gde sam ja, praktično rođeni Subotičanin, upoznao tajne grada od tog čoveka koji praktično i nije Subotičanin! On mi je otvorio oči... Snimao sam i tri filma o Subotici u produkciji Sanje i Mladena Prijića. Moj drugar Tihomir Mišić došao je na ideju da uradimo nešto o istorijatu Omladinskog festivala i muzičke scene uopšte – kao rezultat izašla je knjiga “Pola veka subotičke popularne muzike”, čiji je Mišić autor, a koaturi Branko Kozarić i ja. Sve to vezano je i za naš portal “Sva ta muzika” – aktuelan od septembra 2009, a sada želimo da pokrenemo neke mlade ljude koji bi nastavili jer mislim da smo mi uradili dosta...

Naš sagovornik godinama je tehnička podrška Filmskog festivala na Paliću, a na Otvorenom univerzitetu, u pomenutom bioskopu “EuroCinema”, obavlja i posao bioskopskog (kino) operatera. Iz tog ugla, istaći će da među Subotičanima vlada veliko interesovanje za blokbastere i crtane filmove. Ipak, među najgledanijima bili su domaći fimovi (“Montevideo” i “Toma”). 

Zanimljivo je da među posetiocima ima i onih koji ne propuštaju ni jedan film!

-    Ima još jedan deo moje karijere, jedna faza u mom životu - fotografija. Tu su  izložbe: “Subotica kroz moj objektiv”, “Subotički balkoni od gvožđa”, “Biseri Palića” i kolektivna na temu secesije u Osijeku, gde su mi na međunarodnom konkursu od četiri poslate fotografije, sve uvrštene, a jedna dobila posebnu pohvalu. U poslednje vreme baziram se na fotografisanje mobilnim telefonom, ne zbog toga što nemam aparat, nego zbog toga što je - uvek u džepu! I već sada imam pripremljen materijal za neku monografiju, ali o tom - potom. Malo sam se zasitio fotografije, vratio se videu, bukvalno sve snimim mobilnim telefonom, izmontiram u mobilnom telefonu i aploudujem sa mobilnog telefona! A teme? Ima lepih momenata (priroda, bašte...), ali i onih kritičkih.

Na temu porodičnog života, za sebe će reći da je vuk samotnjak, ali, uz osmeh dodati – konkurs je otvoren!