SUgrađani: Jugoslav Sivić - "Jedva čekam da ustanem da bih radio!"

NADIMCI I MUZE - „Nadimak Ćuga dobio sam još kao klinac, od sestrine drugarice. Čuli su ga drugari iz zgrade, i od tada do danas ostalo je - Ćuga. „Muse Trap“ ili „Zamka za muze“ je marka mojih skulptura. Naziv je smislila pevačica Larisa Ivanković – u početku to je bilo ime benda gde smo bili članovi. Da, bavim se i muzikom i pisanjem poezije. Sviram gitaru, a poezija je moja prva ljubav. Godinama pišem i nadam se da ću uspeti da nađem način da objavim zbirku...“

Možda ga ne znate likom. Možda mu se ne javljate u prolazu. Možda i više nije Subotičanin, već Čantavirac (gde se nedavno preselio), ali znate ga po delima – neobičnim skulpturama, lampama i predmetima kojima, osim ličnog pečata, udahne i dušu. Onu umetničku - besmrtnu. Jugoslav Sivić spaja nespojivo – najneobičnije materijale pretače u unikatne kreacije, od odbačenog materijala kreira nove svetove... I tako već više od dve decenije.

- Odem u Temerin, na vojni otpad. Nemam prikolicu, odem sa drugarom, kolima. Jutro, ponesemo i kafu... Tu su razni delovi, ne mogu ni da objasnim, sve što možeš zamisliti da vojska koristi pa joj više ne treba. Ne može se kupiti deo oružja ili ono što liči na oružje (bez obzira na to što je otpadni materijal), ali ima bezbroj drugih stvari! Ja sam tamo dete u prodavnici igračaka! Drugar bukvalno mora da me izvlači, kaže - idemo kući! A ja bih se bukvalno nastanio, napravio atelje - meni dosta!

IZLOŽBA (NE) U 5 DO 12 - „Trenutno pripremam izložbu, otvaranje će najverovatnije biti u martu. Planirana je za januar, ali u međuvremenu sam dobio neke delove koje bih voleo da iskoristim. Ne žurim, hoću da uradim tako da (meni) bude dobro. Što se ove izložbe tiče, radim stvari isključivo za sebe – važno je da se meni dopadne! Ne ugađam nikom. Kada razmišljam o prethodnim izložbama, to je bilo ovako – završim u 5 do 12 (naravno!), izložim radove i onda jedva čekam da ljudi odu kući jer sam toliko umoran od rada i svega! Ovu hoću da uradim drugačije...“.

Krajem prošle godine iz rodne Subotice se, sticajem okolnosti, seli u Čantavir. U trenutku kada razgovaramo, utisci o novom mestu stanovanja još su sveži, ali dovoljni za zaključak da svaka promena (makar i ona nametnuta) ima i svoje dobre strane.

- Odluka je pala zbog toga što Čantavir ima gvožđaru, farbaru – to što meni treba za rad. Kuća po povoljnoj ceni, imam super radionicu! Ne mogu reći da mi Subotica ne nedostaje (ipak sam ja dete iz centra grada), ali sednem na autobus i za pola sata sam tu. Nisam otišao 500 kilometara daleko, nisam čak ni 50. Da su bile druge okolnosti, sigurno ne bih razmišljao o selu, ali smatram da je ova odluka dobra. Živim sa majkom, imam radionicu, ugnezdio sam se... Svoj sam na svome - što je najbitnije.

DAJ MI ČEKIĆ, EKSER, DASKE! - „Oduvek sam na neki način bio kreativan. Premeštao sam sobu, pravio neke ormane - ne daj bože kako je to izgledalo, ali meni je samo bilo bitno da imam čekić, ekser, daske! I uvek sam terao Nikolu (Zaklana prim. aut) da crta po mojoj sobi! Jako sam voleo te kreativne stvari, uvek me je to privlačilo - i svirka, i to što sam bio zaljubljen u nekoga. To je bio moj svet“.

A još bitnije od toga jeste da se, nakon zdravstvenih problema koje je imao, oporavio. I otežan govor kao posledica, polako nestaje...

- Drugari su bili besni na mene kada sam, odmah po izlasku iz bolnice, otišao u radionicu! Toliko mi je falilo. Posvetio sam se radu. U tome uživam i to je ono što me ispunjava i drži. Svašta mi se izdešavalo u životu, a važno je da još uvek radim nešto što jako volim. Jedva čekam da ustanem da bih radio! Ovo je san nad snovima - plaćaju me da bih se „igrao“. I još uvek, i posle 21 godinu rada, ne mogu da verujem da mi neko kaže - napravi mi to; ja mu napravim i on mi plati! Prijatelji mi kažu - nemoj sebe da potcenjuješ, radiš nešto vredno, a meni je to još uvek nekako jeeeee... Ustanem kad hoću, ne moram nikoga da slušam - to je luksuz.

Vraćamo se na početak i saznajemo kako je vremenom „to nešto“ iz zanata preraslo u umetnost.

- Moj otac je preminuo, ali ostavio je trag. Sa njim sam počeo da radim - bravarske poslove. Ipak, nisam voleo te kapije, da idemo po terenima... Ali voleo sam da varim i koliko se sećam, počelo je tako što sam hteo neku lampu – reko' napraviću sebi! I nisam stao na jednoj. Ljudi su polako počeli da primećuju moje rukotvorine i onda sam se upustio... Da li mogu da živim od ovog posla? Sada mogu. Nije lako, nije savršeno, ali recimo u poslednjih pet godina nemam pravo da kukam.

Završio je Politehničku (tada Građevinsku) školu. Zanimanje – podopolagač. Ovim poslom nikada se nije bavio. Likovna akademija? – pitamo.

- Uvek sam razmišljao i stalno razmišljam o tome, čak i sada! Uvek sam bio obuzet tim, ali bilo je - ne sad. Pa odlažem... Dobra je stvar što sam okružen školovanim umetnicima, prijateljima (Nikola Zaklan, Emil Kadirić...) i uvek kada mi treba neki savet, imao sam njih kao, recimo, profesore da mi objasne. Trebalo mi je nekoliko godina da shvatim da, kada hoću i kad se zainatim, ja umem! Mislim da mi je ta neustrašivost (ili ludost?), pomogla da prihvatim nešto što ne znam da li uopšte znam da uradim! Desilo se da sam došao do određenog momenta i rekao - ja ovo ne znam, ne mogu. Onda odem kući, radim nešto sasvim deseto, a kada ustanem, sve mi je nekako bistro u glavi, krenem, i na kraju napravim to što sam hteo i kao iznenadim sam sebe. Da sam se plašio, ne verujem da bih ikada uspeo.  

KROMPIR I NAOČARE - „Da li je bilo nezgoda na radu? Jako puno. Radim, sav sam u zanosu, i mrzi me da stavim masku za varenje! Žmirkam dok varim, da bih posle nekoliko sati shvatio da ne mogu oči da otvorim! Uđem, stavim krompir na oči, pet sati ne mogu da gledam! To mi se nije desilo jednom nego bezbroj puta, ali to je isključivo moja krivica. Kada brusim, desilo se da zaboravim da stavim naočare i onda mi u oko upadne neki komadić metala. Odlazim u optiku da mi vade... Srećom, to nije bilo često, ali je toliko bolno, toliko nezgodno, da sam rekao – neću više! Od tada nosim radne naočare i pazim“.

A uspeo je. Prvobitne, neobične lampe sa abažurom od čarapa (hulahopki) vremenom su smenile ozbiljne skulpture od kojih su neke postale i nečiji zaštitni znak.

- Izdvojio bih velike skulture u „Paligo palati“ na Paliću. Ti „Ministri smešnog hoda“ su u stvari scena iz „Monti Pajtona“ (jako volim „Pajtonovce!“) – prvo sam ih radio u maloj veličini, a kada mi je gazda „Paliga“ rekao da hoće dva i po metra, osetio sam neviđenu radost što mogu da izvedem tako nešto! Imao sam (malu) tremu jer nisam znao da li ću moći napraviti čoveka od dva i po metra, i to u neobičnoj pozi. Trebalo mi je dobra tri meseca. Trenutno radim neke čiviluke za jednog notara koji ih želi u svojoj kancelariji – to je totalna igra, ne vidi se da je čiviluk, a jeste! Radim i neke sitne stvari poput puževa, mačaka... Prvo sam slučajno napravio jednu, onda je krenulo! Sada mi je već pomalo dosta mačaka, ali ljudi vole. Sve što radim je unikatno - mogu dve mačke da budu crne, ali uvek ima nešto što ih razlikuje.

Iako nije tipično za umetnike, Jugoslav voli rano da ustaje. Popije kafu, nacrta neku skicu, skuva drugu kafu i – pravac radionica.

- Tu krenem da se igram! To se zove igra, ne mogu reći da je rad jer to je nešto u čemu uživam i što me svih ovih godinama drži da ne poludim. Naravno, tu je i podrška, moje okruženje koje je uvek navijalo za mene, i kada sam hteo da odustanem, uvek sam imao ohrabrenje i od porodice i od prijatelja. To je, mislim, bilo presudno.