SUgrađani: Kornelije Vizin - "Kod mene je bila obrnuta priča!"

Da li ste, kada ste, uživo slušali - orgulje? Taj moćan zvuk moćnog instrumenta, koji ispunjava prostor od poda do plafona, pa i šire, i više, do nekih neslućenih sfera... Ako ste u zanosu. Opijeni. Omađijani. Zarobljeni lepotom muzike. Umetnosti... Za uvod novinskog teksta možda zvuči suviše poetski, ali ne i za našeg sagovornika, magistra umetnosti Kornelija Vizina, koji je u svetu muzike rastao i odrastao, školovao se i napredovao, i danas je ona njegov svet, njegova ljubav, njegova egzistencija. „Majstor“ za orgulje, koji je završio najviše škole u inostranstvu, danas predaje u Muzičkoj školi, gde nekim novim klincima pokušava da otkrije bar deo tajne ovog neobičnog i zahtevnog instrumenta...

- Rođen sam u Subotici, tu odrastao i tu krenuo u Nižu muzičku školu. Sam početak nije bio jednostavan jer od samog starta nisam bio svestan čime ću se kasnije baviti - isključivo muzikom! Od neizvesnog početka, i kroz sve krize kroz koje čovek prolazi u mlađem periodu, odluka se zapravo formirala u pubertetu, i ja sam upravo tada kada većina ljudi shvati da ne želi time da se bavi, da ih to ne interesuje, shvatio koliko me muzika interesuje! Kod mene je bila obrnuta priča!

ZLATNA SREDINA - „Sistem obrazovanja u Austriji je drugačiji, u smislu da kao student imate mnogo veću slobodu, ne ide se na strogost... Mnoga predavanja nisu obavezna, vama je prepušteno koliko želite da radite, i vi ste taj koji odlučuje o tome da li želite ozbiljno raditi ili ne. Mnogo su fleksibilniji, i to je bilo interesantno videti, pošto je ovde potpuno drugačije. Ja sam nešto između, pokušavam da balansiram. Iz svake škole izvukao sam ono što je dobro i pokušavam naći neku sredinu“.

A da ta životna priča bude „ispisana notama“, umesto, na primer, brojevima, doprinela je i činjenica da je rođen u muzičkoj porodici.

- Oba roditelja su se na neki način bavila muzikom. Mama je nastavnica muzičkog (u penziji), oboje su pevali u horu... Zato je logičan korak bio da i ja treba da imam neko muzičko obrazovanje. Upisao sam klavir, i iako orgulje kao instrument tada nisu postojale u Muzičkoj školi, ja sam se već tada zainteresovao za njih. Bilo je jasno da ću nastaviti Srednju muzičku, upisao odsek za klavir i završio, tako da sam ja pijanista što se tog dela tiče. Ali, pošto su me orgulje veoma privlačile, bio sam jako zainteresovan da bolje upoznam taj instrument, odlučio sam da se želim školovati dalje. Jedan od ključnih koraka bio je odlazak u Salzburg, na Univerzitet „Mocarteum“, gde sam završio orgulje (koncertni smer) i magistrirao. Studije u Austriji, u klasi čuvenog orguljaša Daniela Korzempe, usmerile su me u jednom pravcu i upoznale sa svetom koji me je fascinirao i koji me i dan danas fascinira – svet orgulja.

Umesto da se kao velika većina opredeli za neki popularni(ji) instrument, izabrao je onaj koji može da zameni – čitav orkestar!

- Za orgulje kažu da su kraljica instrumenata. To je još Mocart rekao i bio u pravu jer taj niz različitih boja, registara, koje daju orgulje, stvarno je neverovatan! Puno je mogućnosti muzičkog izražavanja i fascinantno da jedan čovek praktično može sam da zameni čitav orkestar! Naravno, pošto se svira i rukama i nogama, orgulje zahtevaju i dobru koordinaciju i spretnost. Kao i sve instrumente, i orgulje treba vežbati, i mogu da naglasim da spadaju među teže instrumente za savladati.

NIJE JEDNOSTAVNO - „Menjaju se vremena, menjaju se deca. Ono što je bilo aktuelno pre deset godina, danas više nije. Rad sa decom zahteva stalno prilagođavanje, a sa druge strane tu decu treba nešto i naučiti - uopšte nije jednostavno... Današnju decu treba znati zainteresovati – „zahvaljujući“ onlajn svetu, njihova pažnja kraće traje i to je veliki problem. Koliko prednosti ima moderna tehnologija, toliko ima i nedostataka i to se jako primećuje recimo kod nastave instrumenta gde duže vreme treba biti skoncentrisan, fokusiran na jednu stvar“.

U Subotici (i šire) postoji nekolicina ljudi koji umeju da sviraju orgulje. Oni to ne čine profesionalno, poput našeg sagovornika, ali, kako kaže, svakako na solidnom, zadovoljavajućem nivou, za njihove, uglavnom crkvene potrebe. On je otišao mnogo dalje, studirajući (i) koncertnu literaturu, otkrivši jedan neverovatno bogat repertoar!

- Ogromne su mogućnosti što se tiče samog odabira programa. U svetu imate i koncertne sale gde postoje orgulje, a kod nas se mogu naći (samo) u crkvama. Ne znam tačno koliko ih ima u Subotici, ali znam da sam na mnogima svirao, i mogu reći da i kod nas, u Vojvodini generalno, ti instrumenti nažalost nisu u najboljem stanju. Orgulje zahtevaju održavanje, isto kao kada kupite automobil – ako ništa ne radite po pitanju servisiranja, imaćete problem! Instrument propada. To se i dešava. I povezano je sa novčanim ulaganjima pošto orgulje nisu jeftine. Bogate, razvijenije zemlje, imaju bolje instrumente, to je primetno.

MOJ SVET - „Ko god je dobar u ovome, u sviranju, taj je prošao mukotrpan proces i iza njega stoji ogroman rad. Ja sam bio ambiciozan za današnje vreme, od 14. godine gledao da vežbam i po četiri sata dnevno (klavir), vikendom čak i duže, a pored toga nisam bio ograničen samo na vežbanje, nego sam čitao literaturu, upoznavao muzičke enciklopedije, gledao da proširim svoje obrazovanje... Nabavio sam snimke raznih izvođača, slušao muziku... I dan danas slušam i to je jedna od stvari koje volim da radim kada sam kod kuće, da se malo isključim... Slušam klasiku, ali i džez i druge žanrove. Ali definitivno klasična muzika je moj svet!“.

Iako su, kako kaže, mehaničke orgulje prava stvar, danas postoje i jako dobre digitalne, koje daju realan zvuk. Ali nikako ne mogu da u potpunosti zamene prave! Jedne od njih nalaze se i u njegovoj kancelariji i danas su na raspolaganju učenicima Muzičke škole, upravo onima koji su se opredelili za smer.

- Za orgulje nije jednostavno naći učenika, što je i logično jer nisu najpopularniji instrument. Deca uvek žele gitaru, klavir, neko violinu, a ostale instrumente uglavnom „ako tata zna da ovaj svira, dobar je prijatelj sa ovim, pa hajde, sine, i ti ćeš na tamburu, harmoniku...“. Ali orgulje će malo koji roditelj sugerisati, i to nije samo kod nas slučaj, to je i u svetu. Sa te strane, ja imam i određenu misiju - da popularizujem ovaj instrument i mislim da sam dosta učinio na tom polju, i svojim sviranjem na koncertima u zemlji i inostranstvu, i u školi gde sam imao i imam đake, a trenutno i maturantkinju koja će da nastavi da studira orgulje. I sada, što mi je izuzetno drago, imam troje početnika na orguljama, i ovo je novina i prvi put u Srbiji da neko ima učenike u Nižoj muzičkoj školi na orguljama! Tako da krećemo jednu novu priču i videćemo kako će funkcionisati...

Osim što predaje orgulje, on je i profesor klavira, a radi i kao korepetitor.

- Odmah po povratku sa Konzervatorija u Roterdamu (i jednogodišnje specijalizacije u oblasti francuske orguljske muzike 19. i 20. veka) zapošljavam se u Muzičkoj školi. U poslu mi najviše prija i imam tu sreću da radim više stvari. Raznovrstan posao, raznovrsne dužnosti - mnogi nemaju tu mogućnost.

NISAM SE DAO! - „Od dečaka se naravno očekuje da se bavi fudbalom jer čim nisi fudbaler, onda se ne uklapaš. Deca su znala da zafrkavaju, ali ja se nisam dao, znao sam da mene to ne interesuje, tako da me nisu uspeli pretvoriti u fudbalera ili nešto slično. Svako treba da nađe sebe u onom šta ga interesuje, a ja imam sreću da sam u tome uspeo. I jedan život nije dovoljan da se upozna i izuči sva muzička literatura, tako da nikada ne može da mi postane dosadno...“.

A kada dođe zasluženi odmor i letnji raspust, „troši“ ga daleko van Subotice. I tako godinama unazad...

- Nisam proputovao ceo svet, ali jesam dosta, i radim na tome da proputujem što više! Da ne spominjem evropske zemlje (Evropu sam gledao da obilazim dok sam bio student), obišao sam: Ameriku, Tajland, Vijetnam, Laos, Kambodžu, Kinu, Kolumbiju, Peru, Boliviju... Ovog leta bio sam u Pakistanu, vratio se pre nego što je počela evakuacija iz Kabula, a ljudi su mi pisali i pitali da li sam dobro, šta se dešava, mislili da se možda nalazim u Avganistanu! A Pakistan je posebna država i zapravo vrlo sigurna, iako ovde vlada mišljenje da je reč o opasnoj zemlji gde će vas napasti, opljačkati i gde će vam se svašta dogoditi! Zato je bitno DOŽIVETI neku zemlju, a ne samo čitati o njoj šta se pojavljuje u medijima.

OD KROKODILA DO „PARADIČKOM ČORBE“ - „Svaka zemlja ima svoje specifičnosti. U svakoj vam je nešto lepo, a nešto će vam faliti. Imao sam sreću da su mi iskustva pozitivna jer sreo sam ljude opljačkane, one koje su napali, ukrali im mobilne telefone, novac... Na sreću, nisam se našao u takvoj situaciji. Svuda gde sam išao, probao sam specijalitete te zemlje, poput krokodila, škorpija, insekata, zmija, tibetanskog jaka... i zaključak je da se definitivno vredi upoznati sa hranom i običajima, ali kada dođem kući, odmah odem na burek, roštilj, i rado pojedem „paradičkom čorbu“...“.

O nadaleko čuvenoj gostoljubivosti Pakistanaca slušao je još pre nekoliko godina u Kini, od Pakistanca kojeg je tamo upoznao, da bi se ove godine i sam u nju uverio.

- U njihovoj zemlji vi ste gost i oni vam to daju do znanja na svakom koraku – tamo vas nikada neće ostaviti na cedilu, uvek će vam pomoći, izaći u susret. Dešavaće vam se neočekivane situacije – recimo, sednem u restoran, jedem i hoću da platim. Odjednom saznajem da je moj obrok već plaćen i da su ga platili dotični sa susednog stola zato što su videli stranca i rekli - on je gost, ne možemo ga pustiti da plaća! Takve situacije su mi se iks puta dešavale – kupio sam vodu, hoću da platim, prodavac mi ne da, kaže - ne dolazi u obzir! Neće da uzme novac! Ili sednem da popijem sok, a neko seo pored, počeo da priča sa mnom (kao stranac naravno da privlačim pažnju), kaže - ja plaćam, nema šanse ti!

Razgovor se odvijao na engleskom (mnogi ga znaju jer je reč o nekadašnjoj engleskoj koloniji), a generalno pozitivno iskustvo ovom zemljom zasenila je jedino – gužva.

- Gradovi baš i nisu neka mesta za uživanje zato što su uglavnom prenaseljeni, zagađeni i jednostavno, previše je ljudi na ulicama! Saobraćaj je jako zagušen. Video sam dosta zemalja, ali nigde nije bilo prisutno toliko ludilo u saobraćaju kao u Pakistanu! Čak sam imao i manju saobraćajnu nezgodu, kada je rikšu u kojoj sam se nalazio, udario auto! Na sreću, ništa strašno. I nije čudno s ozbirom na to koliko ne paze...