SUgrađani: Ksenija Vujković Lamić - "Đe si našla da njega obučeš u žuto?!"

Najbolja preporuka za njen izbor u rubriku nije činjenica da skoro četrdeset godina radi u zdravstvu, brinući prvenstveno o – deci. Onoj najmanjoj, tek rođenoj, a prethodno (u “Kolevci”) i onoj većoj koja su, uprkos godinama, večna deca… Najbolja preporuka nije ni priznanje koje je pre nekoliko godina dobila kao jedna od tri najbolje patronažne sestre u Srbiji! Ne. Najbolja preporuka jesu upravo reči i poruke zahvalnosti koje su i našoj redakciji i njoj samoj uputile (pre)zadovoljne mame i tate! One kratke ali tople rečenice koje nam Ksenija Vujković Lamić, patronažna sestra u Domu zdravlja Subotica, pokazuje na samom kraju razgovora, uzgred, i gotovo stidljivo. A ima sve razloge da ih čujemo naglas: “Hvala vam na svemu što ste uradili za nas i za njih. Pomagali ste od srca”; “Značaj vaše pomoći oko beba, naročito sa prvom Milicom, ne može se iskazati rečima. Retki su takvi kao vi, divni ste!”; “Draga Ksenija, zauvek ću vam ostati zahvalna, ne  samo zbog vašeg profesionalnog rada, već i zbog tolike brige za našu Anđeliju. Vaša će dobrota uvek biti zapamćena u našem domu i – srcu”… 

Prvi intervju dala je 2016. godine, kada je, u okviru akcije jednog poznatog brenda, izabrana za jednu od tri najbolje patronažne sestre u zemlji. Nije mala stvar – primećujemo, a ona dodaje da joj je posebno drago što se njeno ime našlo na listi na predlog (subotičkih) mama, a izbor izvršen na osnovu (njihovih) glasova.

- Osetila sam lično i profesionalno zadovoljstvo, ali ipak je to i reputacija naše patronažne službe. Šta je presudilo? Verovatno neki način rada, možda ishod. Trenutak kada napustiš porodicu pa njihove impresije i to se tako niže, jedna za drugom… Trudim se i mislim da ostvarujem normalan kontakt sa porodicom, a da li je to i drugačije od drugih, ne znam. Mi smo individualci u svom radu, ali svi radimo po istim aršinima i preporukama koje se odnose na kompletnu patronažu - toga svi moramo da se pridržavamo. Percepcija i prezentacija je nešto što u suštini vi sami procenite kada uđete u porodicu. Tu je način prilagođavanja porodici u koju uđete, način komunikacije… Ja se uvek osećam kao gost kad uđem kod porodilje, dobrodošao gost i (dugo)iščekivani – bez obzira na to što je taj period iščekivanja vrlo kratak, njima je dug... Ne želim da zvučim pretenciozno, sve koleginice imaju neki svoj stil rada i sigurno ima puno koleginica koje bi mogle biti u sličnoj situaciji u smislu nekog izbora ili pohvale.

NAJBOGATIJA ULICA U GRADU - “Porodica Krstić iz Subotice je 2018. godine dobila četvorke i ja sam bila patronažna sestra. To je sa jedne strane bilo zadovoljstvo, a sa druge i neki skriveni strah - kako će to sve funkcionisati jer to je četvoro prerano rođene dece… Oni su sada predškolci. Da li su dobro? Ma, odlično! Da ne uvredimo mamu, vaspitačice kažu da ne mogu da izađu sa njima na kraj! (smeh) Najveći izazov bio je podrška majci koja je propatila – trudnoća, porođaj, neizvesnost, kada će ići kući, kako će... Oni su stvarno divni roditelji i zaista bili vrlo spremni u tom momentu. Stanuju u ulici Sonja Marinković, i pošto tamo imaju i četvorke i blizance i mislim još četvoro dece oko njih, majka je jednom rekla da je to najbogatija ulica u Subotici! I meni su te reči ostale kao neki moto…”.  

Dolazak novorođenčeta jedan je od najlepših trenutaka u životu, ali oni koji su to iskustvo prošli, slažu se - istovremeno i jedan od najstresnijih.

- Sve zavisi od toga koga zateknete u kući! (smeh).Verujte da su različite situacije kada zateknete bebu, mamu i tatu, ili kad tamo zateknemo još dve bake plus još neko! Bake jesu podrška, naravno, ali nekada nameću neko svoje mišljenje pa onda automatski morate biti toliko vispreni da stavite i bake na svoje mesto i mami da pomognete, a u međuvremenu nikoga ne diskvalifikujete iz cele priče jer svi žele učestvovati (u nekom smislu). Imam vrlo fleksibilan stav po tom pitanju – ko god da se zatekne u kući, svakom pokušam da odgovorim na pitanja. Kad god je baka prisutna, rečenica: “U naše vreme nije tako bilo…” uvek je tu! Kako se “izboriti”? Verovatno uspevam zato što sam i ja baka pa nekako nađem sa njima zajednički jezik - uvažim i to njihovo “nekad kako je bilo”, ali predložim – ‘ajmo sad prihvatiti neke novine! Mladi ljudi imaju veliku mogućnost informisanja što je velika prednost, a s druge strane možda i mana jer ih previše informacija zbunjuje. Znači, morate biti spremni da odaberete informaciju koja će njima poslužiti i pružiti im ono što im je potrebno.

A za ovakvu vrstu poseta uvek se vezuju i neke zanimljive priče, anegdote.

- Bilo je to pre desetak godina (devojčica je već u osnovnoj školi). Za stolom u trpezariji sačekali su me mama i tata, baka i deda. Beba je spavala u drugoj sobi. Sedite! Sela, sve super, zapodenemo priču, i u nekom momentu beba se oglasi iz susedne sobe. Svo četvoro gledaju u mene! Gledam ja njih, očekujem, prvi put sam u kući, pitam - hoće neko doneti bebu. Onda tata onako bojažljivo ustane, ode, nosi bebu - kao na tacni! I kaže - evo vam je! Ja pitam - meni?! Meni ste je doneli?! Ja imam svoju… I onda smo se svi nasmejali. Naravno da su roditelji zbunjeni, najčešća pitanja - šta ćemo, kako ćemo, pa oko dojenja, uspostavljanja laktacije, oko nege, ishrane, nekog ritma, dnevnog režima… To je novina, nešto se desilo u našem životu, nešto veliko, i ‘ajmo sad napraviti novi režim. Moj moto u toj situaciji je – hajde da uključimo bebu u vaš život, a ne vi vaš život prema bebi! Da je uključimo u vaš ritam, u vaš način života, pa ćemo u tom kontekstu videti šta i kako ćemo. Zajednički cilj svim tim pitanjima jeste da dete bude zadovoljno i da bude zbrinuto. Mi smo suštinska podrška roditeljima u svemu tome i usmeravamo ih ka zajedničkom zadovoljstvu i funkcionisanju.

Patronažna sestra ima obavezu da po izlazu iz bolnice, novorođenče poseti pet puta. Tu su i dve posete u toku prve godine života i po jedna u drugoj i četvrtoj godini.

- Naravno, to je obaveza, ali i tu treba biti fleksibilan - nekom nije dovoljno tih pet poseta pa se iz nekog razloga produže. Izaći ću u susret dok porodica ne stane na svoje noge. To je cilj - da kada ja završim, porodica funkcioniše i da su svi zadovoljni. Da li je bilo situacija kada smo nezadovoljni? Vraćam se na početak - ja sam gost u kući i mojih nekoliko dolazaka neće promeniti nečiji stil života i uslove. Mi gledamo da je dete zbrinuto – zdravstveno. Gledamo i higijenu koliko god je moguće, trudimo se da roditelje usmerimo i poboljšamo taj deo. Bilo je slučajeva kada se uključivao i Centar za socijalni rad i druge ustanove - imamo saradnju. To su sporadični slučajevi koji se rešavaju koliko je sistem u mogućnosti, a mi smo spona – da ih povežemo i pomognemo, čak i u toj situaciji. Ipak, toga je sada sve manje...

SAD SI I TI NAŠLA DA PANIČIŠ! - “Marica Tilinger, sada u penziji, bila je moja patronažna po porođaju. Ja sam već radila i imala iskustva, pomoć mi nije bila toliko potrebna, ali njeno prisustvo u svakom slučaju ostalo mi je u pozitivnom sećanju. Ulila mi je sigurnost. Bez obzira na sve, često ste nerealni kada je nešto vaše u pitanju… Sećam se nekih kožnih promena koje su se pojavile na bebi, neka alergija, pa sam odmah (naravno kao i sve današnje majke) pozvala patronažnu sestru da pitam šta bi to moglo biti. A ona mi je rekla – sad si i ti našla da paničiš! (smeh) I dodala – nije to ništa, promeni oplemenjivač… To je jedna banalna stvar, ali konkretan primer kako je i danas, i pre izvesnog vremena, prisustvo patronažne sestre bilo korisno”.

Na pitanje šta joj za sve ovo vreme bilo najlepše, a šta najteže, bez razmišljanja odgovoriće da teško nije bilo – ništa!

- Stvarno mislim da u toj situaciji gde je rođena beba, gde je veselje u porodici (kakva god da je i kakvi god da su njihovi svakodnevni problem), ipak je neka pozitivna atmosfera i tu ne može da bude ništa ružno. To je moje mišljenje. Sigurno da ima i nekih problemčića, nedostataka, ali ja nemam neka loša iskustva. Bila je situacija, blizanci su u pitanju – roditeljima su rekli biće dve devojčice. Mama se tako i pripremala u smislu garderobice, birala boje, a otac Crnogorac, i kad se desio taj sretan događaj u porodici, došao i deda iz Crne Gore. I rodili se dečak i devojčica! I tu sam ja napravila kiks, katastrofalnu grešku - po dedi. Mami sam rekla da posle kupanja pripremi šta da se obuče i oblačim ono što ima - obukle smo bebe. Kada je deda došao da ih vidi, oni u nekoj žutoj i u roze, a deda - đe si našla da njega obučeš u žuto?! (smeh) I snaja je bila kriva i ja sam bila kriva. To je jedna anegdota, ne toliko negativna, ali nešto što se pamti. Naravno, sledeći put smo to ispravile, a prethodno je deda išao da kupi sve što treba!

SAVETI - “Svako dete je priča za sebe. Savet roditeljima je da prate svoju bebu, dete, novorođenče - kako god hoćete. Kada stigne novi član, da prate njegove zahteve, prohteve, da koriste dostupne informacije, našu stručnu podršku i da formiraju svoj život ne na osnovu tuđih iskustava, nego na osnovu svojih - prateći SVOJU bebu. Naravno, dojenje je najbolji izbor ukoliko je moguće, i treba se maksimalno angažovati oko toga – uz našu podršku”.

Rođena Subotičanka, završava Medicinsku školu (impulsivan upis, kaže), dobija zvanje medicinskog tehničara. Našla se u toj priči – kaže. Prihvata prvi posao koji joj je ponuđen (u Domu za decu ometenu u razvoju “Kolevka”), jednostavno krenula i zavolela rad sa decom. Drugo radno mesto – Dom zdravlja Subotica.

- Ceo vek provela sam sa decom, radeći sa njima. Prvih osamnaest godina to su bila deca sa posebnim potrebama. Poseban period života – i tamo sam bila zadovoljna, bili smo kao jedna porodica. Osećaš neko zadovoljstvo što si tu decu, uslovno rečeno opslužio, iznegovao. Da si ih nahranio, pružio zdravstvenu zaštitu, pomogao im, a sutra sve to ispočetka! I nažalost nema sretnog kraja. Ono najteže - ne vidi se rezultat. Uz ostale struke, mi, zdravstveni radnici, osposobili smo decu za neke minimalne navike, ali to je to - naš maksimalni doprinos. Razlika u odnosu na ovoj posao jeste da ovde, kada završiš deo posla, posete sa novorođenčetom, zadovoljan si ako su roditelji zadovoljni, ako je beba zbrinuta, ako lepo napreduje… U ovom prvom slučaju nažalost ne možeš biti zadovoljan - napredak nije naše lično zadovoljstvo jer ga u velikom broju slučajeva nema. I u jednom i u drugom slučaju osećaš se korisno (što je jako bitno), ali je razlika. Ne kažem da je ono manje vredan posao – čak je i zahtevniji, sa kolegama imate tu neku zajedničku odgovornost. A ovde je samo deo odgovornosti (da porodica profunkcioniše sa novim članom) na vama, ali veća je odgovornost – roditelja. Volim svoje radno mesto, jako sam zadovoljna. Posao je kreativan, postoji mogućnost usavršavanja, praćenja novina. Za sve ove godine nikad me niko nije sputovao što se ličnog napredovanja i napredovanja patronažne službe tiče. 

BEBE - SREDNJOŠKOLCI - “Koliko je bilo poseta za devetnaest godina u patronaži? U proseku, šezdesetak porodica puta devetnaest godina… Već imam i srednjoškolce!” (smeh).

I sama se nalazi u ulozi roditelja, sada već i bake. Ćerka Tamara sa porodicom živi u inostranstvu, viđaju se nekoliko puta godišnje. “Oni dođu, mi odemo…”. Suprug Ivan je Subotičanin, radi u “Lučaru” Novi Sad (proizvodnja zdrave hrane). Nakon skoro 40 godina radnog staža naša sagovornica uskoro će napusti zdravstvo i otići u (zasluženu) penziju.

- Pošto imam unuče, verujem da ću malo više vremena provoditi sa njim. Volim da čitam, šetnje, dobre istorijske filmove… Nisam statičan tip, verujem da ću naći neku zanimaciju. Ne razmišljam puno o tome šta će se desiti. Tako i generalno, u životu – živim u sadašnjem trenutku. U hodu se nešto pronalazi, rešava…