SUgrađani: Lajoš Rihter - "Vidiš, ova ruka je radila..."

Godine je počeo da broji unazad pa na pitanje koliko ih ima, šeretski odgovara – 18 do 100! I počinje da niže cifre: „Ako doživim, 15. juna imaću 83, a već 43 godine sam ovde, za tezgom...“. Da je Lajoš Rihter prodavac sa najdužim stažom na Mlečnoj pijaci, znaju već i vrapci na grani, a to koliko je trebalo rada, truda, znoja, ranog ustajanja i kasnog leganja, borbe sa hladnoćom i vrelinom, teškim džakovima i žuljevima, zna samo - on. Ali o tome ne priča. Ni reč. I sve što ćete čuti od ovog visprenog, čak i po kišnom danu za šalu raspoloženog prodavca, jeste – kako voli svoj posao. I ne može ni dana bez njega. Verujemo mu. Jer svaki dan je tu, za tezgama broj 515 i 516, a i 415 je njegova jer „volim da imam i na ovu i na onu stranu“! Neradni dani za njega su kazna, a pandemija ga je ozbiljno uzdrmala jer toliko odmora nije imao u životu!

- Za vreme korone dva meseca nisam radio, već sedeo kod kuće. Da li mi je dobro došlo? Ma kakvi, izgubio sam ruku i nogu! Izgubio kondiciju. Ovde radiš, malo tamo - vamo i vreme prođe! Za Božić sam jedva izdržao dva dana da nisam bio. Teško mi je kod kuće - od stolice do kreveta! I onda malo idem van, ali sad, kako je zima, ne možeš. Sedim...

OD TALIČKE DO „DAČIJE“ - „Kada smo prvi put nosili robu na pijacu sa mamom, gurali smo taličke. Posle smo uzeli jednog konjića. Onda traktor i došao je auto. Prvo „Moskvič“, pa „Lada“, „Lada Niva“... Sada imam plavu „Dačiju“, veliki prostor. Sve sam kupio kao novo, jedino je „Moskvič“ bio stari. Teram 15 godina, pa opet kupiću novo. Ako bog da da doživim!“.

Ipak, otkriva da ni za vreme korone nije mirovao. I uz pomoć štapa (koji mu je neophodan nakon što ga je pre dve godine udario auto) zalivao luk, čuvao ovce, i tek kada više nije mogao - seo da odmori. Dok priča, skida rukavice, ponosno pokazujući žuljeve.

- Vidiš, ova ruka je radila! Hiljade snopova trske sekao sam na Paliću preko zime, i to sam radio. I mogu ja još da radim, hvala bogu. Kod kuće imam i baštu i svinje i bikove. Kukuruz. Imanje je pored obale Palića, preko Bunarića. Oko salaša 30-40 lanaca. Šta prodajem, moji su proizvodi - imam beli, crni luk, šargarepu, peršun, kelj pupčar, zeleniš... Ova paprika nije moja, ovo kupim, a kada dođe njeno vreme, onda je imam i ja. I tikvice kupim – kao i ostali. Iz inostranstva dolazi. Ima ko kaže – moja je! Nije, neću da lažem!

NI DINAR KAZNE - „Pamet i oči su mi još ostali. Ne trebaju mi čak ni naočare! Samo zbog pajkana moram da nosim za vozačku dozvolu. Bolje vidim bez naočara nego sa naočarima! Ja ih stavim da ne može da me kazni, a u životu nisam platio ni jedan dinar kazne! A vozim već 50 godina...“.

Da li je iskrenost prema sebi i ljudima, kvalitet proizvoda ili nešto treće – razlog zbog kog se kupci redovno vraćaju i svraćaju do njegove tezge?

- Imam iste mušterije godinama - ko je jedan put stao, taj će uvek! Ko je pre 40 godina došao, i sada dolazi – oni koji su živi i koji nisu otišli u inostranstvo. Nekada ja malo popustim, a nekada dobijem bakšiš! Nekad, kada mušterija treba da plati 1.100 dinara, ja kažem 1.000; a nekada ja kažem 850, a dobijem 1.000! I to od ovih mojih mušterija, zato kažem da su ljudi takvi kao i ja. Ali nekada i meni pukne film kada dođu, ne moje mušterije nego padobranci – tako ih zovem. Dođu da z......u za jedan peršin i za jednu šargarepu! Onda opsujem kada jedan ili dva merim. Pola kile, kilu merim, neću jedan i dva! A moje mušterije sve kako ja počnem, tako i oni. Sa mnom.

I da bi ilustrovao to o čemu priča, ruka posegne za kantarom, ali uz objašnjenje:

- Meni ne treba vaga da merim, ja to rukom dignem! Onda me gledaju mušterije kako znam koliko je. Pa stavim na vagu, kažem videćeš! I bude tačno.

I dok se uveravamo u istinitost njegovih reči, nailazi mušterija i pazari. Nekoliko stvari. A on kao iz topa izbacuje krajnju cifru. Pitamo ga – gde je digitron?!

- Digitron – ne! Sve iz glave, u glavu sve! Nemam ni mobilni telefon, ne treba mi, ne volim! Onda me samo zezaju! A trebalo bi da ga nosim. Sin mi već uzeo, kaže ne daj bože, nešto se desi sa mnom, ne mogu da javim. Ne volim da nosim, a moram jednog dana. Ne treba to meni, samo čovek može stradati, džaba se ja osećam zdrav, a jednog dana padnem...

DOK MOGU RADITI, NE TREBA MI PENZIJA! - „Već skoro 20 godina sam u penziji – poljoprivrednoj. Plaćao sam doprinose i sad penzija ide u kutiju, a ja dok mogu, radim! Kada ne mogu, onda će penzija ići u moje ruke. Rekao sam, neću od tebe, sine, da tražim da mi daš hiljadu ili pet, neću da ti tražim. A dok mogu raditi, ne treba ni penzija!“.

To je trenutak kada mu poželimo dug život i još mnogo godina na pijaci koju toliko voli. I dok simpatično slaže reči i rečenice (mađarski maternji), iznosi svoje viđenje aktuelne situacije.

- Jedno da vam kažem – kol’ko bog sudio, tol’ko ću ga bit’! Bilo je nekad i jedno i drugo i treće. Kad dođe bolest, taj mora da ga i umre. Nek bude šta će biti, kad je suđeno - suđeno je. A nisu svi umrli od koronu kako kažu. Nego je upisano da od korone je umro. Ima i ptičja gripa za svinje, za krave, modar influenca. Pratim ga ja, bio sam i ja bolestan. I vozačku dozvolu moram sad da idem da produžim ako gore matori ne smakne! (smeh) Ima tu lekari dosta koji pazare kod mene, kažu što ne ostaviš, što ne ideš kod lekara, boli te ovo, boli ono... Neću da idem! Nije što ne volim lekare, nego hajde kažite koga ste spasli od smrti?! Nijedno! Onda kako hoćeš mene da spasiš?! Kada je gore suđeno da umrem... E, zato kažem dok me bog sudi. Dalje ni dan neću!

Smehom završavamo ozbiljne teme i okrećemo se drugim. Da li i lepšim? Detinjstvu. Prošlosti. Priči o siromašnoj porodici sa mnogo dece, samohranoj majci i ocu koji je poginuo u ratu... Nije vam bilo lako, čika Lajoše...

- O svom životu mogao bih ne jednu nego pet knjiga da pišem! Kada sam bio sedam godina, već sam sekao trsku sa braćom. Išli smo da beremo kukuruz (jer onda nije bilo kombajna), i kopanje i sve sam počeo zajedno sa braćom. Škola? Imam četiri osnovne, nisam mogao dalje nažalost zato što nismo imali mogućnosti. Siromašna porodica, nas sedmoro je bilo, a ni dan danas nemam onu svesku iz škole jer učiteljica mi nije dala zato što je htela da idem dalje. Ne mogu, kaže moja mama, kako ovaj jedan da ide dalje, a ostale ne mogu da školujem? Tata mi je poginuo u ratu, a nas sedmoro dece sa mamom na pijacu! Kažem 43 godine sam na ovom mestu, a pre toga mama je prodavala na pijaci kod stare autobuske stanice i ja sam nosio robu kada smo počeli. I svađao se sa mamom da moram i u ponedeljak, hteo sam bar malo da spavam kada sam bio mali. Nisam hteo i ponedeljkom da nosim. A ona kaže – znaš, sine, treba zbog mušterija... Isto sam tako lud i ja sad! Ne mogu da ne odem. I sin se nekada svađa sa mnom, kaže što ne ostaneš u ponedeljak?! Ćuti, dok nisam na tvoj račun!

PRVI I POSLEDNJI - „Budim se oko četiri, na pijacu dođem oko pet sati, nekad i malo kasnije zato što treba to spakovati, to ja sam radim sve! Ima ovde ljudi koji hoće da pomognu, ali kažem – nemoj, ako ti meni pomogneš, a ja gledam kako ti radiš, ja gubim kondiciju! Volim ja polako sam... Ima mušterija koja ide na posao, pa dođe već u šest, a najviše od osam do deset. Nekad i u dva ko ide sa posla kući. Dobro je da ste još tu – kažu. Ja sam skoro uvek prvi, a i poslednji! Sad preko zime posle posla ručam, okupam se, malo spavam i posle, kad deca dođu kući, kod josaga da završim... Kafu i čaj pijem samo poslepodne kad smo svi na okupu“.

Sin koji je ime dobio po ocu, zaposlen je u „Vodovodu“ kao vozač cisterne, i danas on i njegova supruga vode gazdinstvo. Osim sina, ima i ćerku, i od dvoje dece - četvoro unučadi! I dva praunuka. Krajem nedelje pradeda kupi gajbu banana ili mandarina i nosi im kući: „Za celu nedelju da ga ima, neću na kilo-dve da ga uzmem“. Primećujemo da su danas takva vremena...

- Nekada sam četiri-pet vagona kukuruza nosio u septembru! A sada je i pet kila povrća mnogo da nosim – nema gde da stavi i teško je, a nekad sam nosio i po 100, 200 kila svakoj kući. Bilo je bolje zato što je narod imao više para. Vidiš, danas je petak, a prazna je pijaca, možeš avionom da prođeš! A pre pet ili deset godina nisi mogao da prođeš, da nađeš parking, tri puta okreneš dok ga nađeš! Parking! To treba platiti! Onaj ko dolazi na sat vremena, mora da trči da ne plati! To je zato što svi imaju malo para, ne samo ja ili ti, svi malo imamo. To kažem iskreno. Jedino ko je mafio, taj ima kol’ko hoćeš!

A onaj ko radi pošteno, nekad ima manje, nekad malo više. Ali zato – mirno spava.

- Nije ovo lako, to treba voleti! I ja nekad ne prodam mnogo, to se mora prihvatiti - danas ovako, sutra onako. Juče ujutru pet džakova krompira sam prodao, danas jedan! To je pijaca.

OD BAŠTE DO KUĆE - Za sve ove godine nije išao na letovanje, zimovanje, nije putovao: „Samo kada sam bio vojnik i jedan put sam išao u Rijeku malo na godišnji odmor, inače ništa, samo ovde, i u baštu, od bašte do kuće. Dosta mi je to“.

Na takav život odavno se navikla i njegova supruga, Palićanka, domaćica, velika pomoć u kući i van nje.

- Leti ona raščupa beli luk, sve sama očisti, zimi malo oraha kucne sat-dva. Sada više kuka, pije lekove... Sve me boli – kaže. Ćuti, i mene boli, a ćutim!

Ne jada se ni komšijama – kolegama na pijaci. Pokazuje na jednu stranu i saznajemo da je tamo godinama radio Anti-bači, a sada njegovi „prodaju kiselo“, dok je sa druge strane Robika Čizmadija, komšija već punih 17 godina.

- On pomogne meni, ja njemu. Jedino je tezga skupa. Ovo moje plaćam skoro 4.000 evra godišnje! Jako je mnogo. Trebalo bi dati neki popust, direktor bar jednom mesečno da me pusti, toliko godina... Imam zlatan kantar (nije zlatan nego farban zlatom), dobio sam za godišnjicu od „Tržnice“. To čuvam za unuka.