SUgrađani: Lazar Marković - "Osmelio sam se, zažmurio i - krenuo!"

Možda je i datum rođenja (1. januar) uticao na to da bude prvi. Da traži i daje maksimum od sebe. U obrazovanju, poslu, sportu... Fakultet završava pre roka, ima firmu koju investitorima preporučuju, kao odbojkaš stigao je do titule državnog prvaka... Suprug i otac, četvorostruki deda. Lazar Marković ima i više nego dovoljno razloga za zadovoljstvo. A kada izađe na fantastičan balkon zgrade u Parku Ferenca Rajhla (sedište preduzeća „NORTH Engineering“), pogled puca na grad koji voli. U kom je rođen. Šta će(š) više od toga?!

-    Jako volim Suboticu. Ovo je moj grad u svakom smislu te reči. Kuda god da odem, puno pričam o njoj. Kada je firma izrasla u veliku, pitali su me zašto niste u Beogradu, a ja nikada nisam imao dilemu – čak ni da oformim odeljenje van Subotice! Privilegija je živeti u ovom gradu. Bogatstvo. Tu se ceni - ili si čovek ili nisi.

I sa mamine i sa tatine strane, preci – starosedeoci. Tatini sa salaša, mamini iz grada. Odrastao u centru, na, kako kaže – Korzi. Mama radila u službi SDK. Otac, čuveni Josip Marković (čika Josa - kako su ga zvali), bio je trgovački putnik, ali i dugogodišnji predsednik Ženskog odbojkaškog kluba „Spartak“, predsednik skupštine Odbojkaškog saveza Srbije, čovek koji je dao veliki doprinos razvoju odbojke u Subotici, u čiju čast se i danas održava Memorijalni turnir.

-    On je svoju karijeru počeo kao pripravnik kod poznatog subotičkog advokata Lazara Matijevića (ja sam po njemu dobio ime) – i danas ima tabla, u Petra Drapšina 14. Radio je dve godine pa otišao u „Pionir“, gde je bio punih 40, pa još pet godina! Kada je otišao u penziju, vlasnik „Pionira“ Miroljub Aleksić nije mu dao da ode, kaže nije mogao da nađe boljeg putnika...

UF, TAJ DEO... - „U vojsci u Beogradu proveo sam godinu dana, rod pešadija - najobičniji prašinar. Poziv sam dobio u januaru i molio da odložim, da idem u aprilu jer mi je supruga bila trudna. Sin mi se rodio u februaru, i imao svega mesec i po dana kada sam krenuo. Teško sam to podneo, uf, taj deo... (uzdah). Inače, u vojsci mi ništa nije bilo teško - ja sam bio sportista, disicplinovani, apsolutno sam se snašao“.  

Mladi Lazar pohađao je OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ koja je bila rasadnik odbojkaških talenata. Ubrzo je sekcije zamenilo igranje za pionirsku pa kadetsku selekciju Muškog odbojkaškog kluba „Spartak“.

-    Bili su tu: Guslov, Koledin, Sigulinski, Budimski, Gvozdenović (čuveni Skale)... Oni su svi bili stariji od mene, ja sam im bio k'o maskota, ubedljivo najmlađi. Imao sam  sreću da je sezone '74/75. „Spartak“ bio državni prvak, i ja bio u toj ekipi, mada nisam nešto puno solio (smeh), nisam puno igrao. Posle je, kao prvak Jugoslavije „Spartak“ igrao u Kupu šampiona i bio treći. Igrao sam, ali bio deseti, jedanaesti, dvanaesti igrač... Posle je došla smena generacija pa sam pola karijere ja bio predvodnik mlađima, jedno vreme i kapiten. I tako do 1986.

Odbojkom se posle godinama bavi rekreativno, ali ne i u poslednje vreme, kada „su mlađi počeli da izostaju, a starije već godine stigle“. Danas rekreativno igra tenis, ali je i dalje u odbojci - u MOK „Spartak“ potpredsednik kluba, koji i finansijski pomaže.

-    To je neka moja misija jer mislim da mi je sport puno pomogao – pored kuće, vaspitanja, školovanja. Duboko u duši verujem da nas je sport, pogotovo kolektivni, napravio boljim, zrelijim ljudima, sa širim pogledima. U sportu moraš znati pobediti, moraš znati izgubiti. A toga u životu ima. I sada, kada sam u prilici da to na neki način vratim, želim da vratim. MOK „Spartak“ danas je stabilan superligaš, u vrhu srpske odbojke. Ove godine smo protiv „Vojvodine“ igrali finale plej-ofa (nažalost izgubili 3 : 1), ali ono što nas zaista raduje jeste prepuna Hala sportova! Mladi ljudi, više nego kulturno navijanje, i dokaz da je Subotica zaista postala jedan brend kada je odbojka u pitanju.  

Posle osnovne škole, upisuje i završava prirodni smer Gimnazije „Moša Pijade“, kao pripadnik poslednje generacije pred veliku reformu i uvođenje devetog i desetog razreda

-    Profesori koji su nama predavali, prosto su se razboleli zbog toga što su morali da spuštaju kriterijum. Rekli su – žalimo vas jer vaše dvojke i trojke sada su petice! Sećam se dobro tog perioda - čitavu godinu u školu smo morali ići popodne jer su ovi bili (malo) favorizovani. Aktivno sam igrao odbojku, a nisam mogao redovno da treniram...

Odmah po završetku studija (Građevinski fakultet u Subotici) kao projektant zapošljava se u Inistitutu za građevinarstvo Vojvodine. Tamo ostaje do 1990, da bi, u to doba Ante Markovića, doneo veliku odluku...

-    Osetila se kriza, imao sam malu platu i nekako osećao da možda mogu nešto... Osmelio sam se, zažmurio i krenuo! I otvorio svoju firmu. Zaista mi je drago što je „NORTH Engineering“ sada jedna od najpriznatijih i najcenjenijih firmi u Srbiji u oblasti projektovanja. Čitav život se bavim projektovanjem (1. jula ove godine napunio sam 40 godina staža). Za sve to vreme nije bilo lako. Bile su tu one krizne devedesete, kada se jedva sastavljao kraj s krajem, ali sam uvek radio tako da primim dobre ljude, da se dobro opremim kompjuterima, programima, ulagao koliko se moglo, da bi početkom 2000-te, deset godina posle osnivanja firme, spreman dočekao neku ekspanziju. Firma sada ima 37 zaposlenih, dok je sa stalnim kooperantima sigurno šezdesetak ljudi stalno u procesu.

IZ FIKCIJE U STVARNOST - „Zanimljivo je da smo mi radili fiskulturnu salu Tehničke škole, a to je bio moj diplomski rad na fakultetu - fiskulturna sala MEŠC-a (u ono vreme). Diplomirao sam 1981, a 2007. bio vođa projekta svog nekadašnjeg fiktivnog projekta...“.

S razlogom ponosan na to što je stvorio, reći će da je iza firme puno projekata, da su ih brojni investitori zvali da rade i druge i treće faze, da im je referenca impresivna...  Ipak, odaje utisak skromnog čoveka koji će se pohvaliti samo kada ga pitate.

-    Baš smo ugovorili jedan posao sa Austrijancima, bili sa nekim Japancima, kažu nam - koga god da pitamo (a to se pita u Beogradu), NORTH je najbolji (za industriju - taj deo najviše radim). I ponosan sam što je 85 posto ljudi odmah posle fakulteta počelo da radi kod nas. Danas imam zaposlene koji su preko 25 godina u firmi! Nekako mislim da to puno govori. Nije od danas do sutra.

A svako ko, makar na kratko, zaviri u prostorije „NORTH Engineering“-a, osetiće dobru atmosferu koja tamo vlada. Dobre vibracije.  

-    Atmosfera mora biti odgovorna, ali ne i zategnuta jer ako je prezategnuta, ljudi se neće dobro osećati. Kao u onoj reklami „Nije svejedno“... (smeh). Hajde da dobro uradimo posao, ali da se i družimo! Autoritet postoji, ali on se može graditi na milion drugih načina, a ne nekom strahovladom. Svake godine obeležavamo dan firme (22. maj), obavezno se okupljamo na kraju godine, svaki rođendan se proslavi...

LAZARE, JUČE SAM MISLIO NA TEBE! - „Sada već bivši kapiten „Partizana“ zove se Lazar Marković, i ja sam mislio da sam jedini Lazar Marković dok se on nije pojavio! Obično reporteri igračima govore samo prezime, a njemu (još dok je igrao za kadetsku reprezentaciju Srbije) od početka - Lazar Marković, Lazar Marković! Jednom sam išao u Beograd na Institut IMS, kad zove neki Slaviša Bogunović, vrhunski inženjer, i kaže: „Jao, Lazare, juče sam mislio na tebe! Gledam fudbal, a ovaj stalno Lazar Marković, Lazar Marković...“ (smeh)“.

A da život nije satkan samo od lepih, već i onih tužnih, pa i tragičnih momenata, svako može da potvrdi. Ni naš sagovornik nije izuzetak.

-    Imao sam sestru Snežanu koja je sa drugaricom nastradala u saobraćajnoj nesreći. Zaleteo se neki mlad... Odmah su je prebacili u Novi Sad,  umrla je u bolnici. To nas je zaista, pogotovo roditelje, strašno pogodilo...  

I kao da postoji neka viša, telepatska veza, u tom momentu zazvoni telefon, a sagovornik uz osmeh kaže – zove Sonja (njegova druga sestra Sonja Vidanović).

-    Ona je sudija, u Beogradu. Stvarno smo jako dobri! I ona je igrala odbojku, prvo u „Spartaku“, a kada je otišla na studije, u beogradskom „Radničkom“. Iza nje je oko 80 nastupa za reprezentaciju Jugoslavije (pola juniorsku, pola seniorsku).

ROTARIJANAC ZA ROŠTILJEM - „Član sam Rotari kluba Subotica od reosnivanja 1997. U tom prvom ešalonu malo nas je ostalo. Bio i predsednik tokom rotarijanske 2004/2005. Rotari podrazumeva humanitarni rad i puno druženja. Redovan sam na Berbanskim danima, gde, u okviru naše humanitarne akcije, i dan danas pečem roštilj, ne mrdnem! Reko' - ako sednem, gotovo je (smeh). I u Rotariju i van njega imam pravilo da ne dajem pomoć fizičkim licima, nego udruženjima. Pomažem decu, kulturu... određen procenat od prometa svesno odvajam već dugi niz godina“.

Da je, kao u pesmi, „more krivo za sve“, dokazuje i njegova (ljubavna) priča. Sa suprugom, rođenom Splićankom, upoznao se na Braču, gde je „Pionir“ imao odmaralište, a on došao na letovanje.

-    Bio sam sa sestrom i društvom, i bukvalno smo se na plaži upoznali! Bilo je to sudbinksi... Venčali smo se '82, ona je došla u Suboticu i od tada je Subotičanka (pravnik po struci). Svake godine idemo tamo na more, u kuću koju je nasledila od roditelja, a zanimljivo je da nam se i ćerka udala za momka sa Brača - upoznali su se gotovo na istoj plaži gde i mi! I on je danas Subotičanin.

Sin i ćerka, Vedran i Jelena, krenuli su i uveliko koračaju očevim stopama. Vedran je diplomirani građevinski inženjer, Jelena diplomirani inženjer arhitekture.

-    Kod mene su u firmi i moram ih pohvaliti da su vredni, radni - kažem da su povukli na mamu (osmeh). Nismo im sugerisali šta da upišu, jedino sam im od malih nogu govorio - vama je posao škola, i treba da se iškolujete, budete svoji ljudi! Fakultet je potreban, ali ne i dovoljan uslov za mnogo šta u životu, to ne znači da si bolji čovek, da si pametniji. Ipak, ako možeš - završi ga! I završili su.

Četiri unuke (Maša, Nera, Nevena i Bruna) najveće su bogatstvo. I to nije fraza. Deda i baka viđaju ih skoro svakodnevno (starije malo ređe jer idu u školu). Dođu, prespavaju. Ispunjen život. Imate li slobodnog vremena – pitamo za kraj.  

-    Imam! Nedavno sam sa suprugom bio turistički u Španiji. Imam veliki krug projatelja (iz detinjstva, iz odbojkaških dana - družimo se mi, veterani – baš u subotu smo imali susret, jedemo i pijemo) (smeh). Igram tenis, svako jutro malo gimnasticiram... Uvek sam sebi govorio da čovek ne sme da bude rob posla! Imam neki svoj ritam, firma je dobro organizovana, sport je dobro organizovan. Sreća je što su mi tu deca i unuke, što ih vidim svaki dan. Kažem da svako ima pravo na svoj izbor, ne volim da utičem, a ko me pita za savet - ja ću reći, bez da popujem i držim neke pridike - bolje ovo,  bolje ono... Iskrenost - to ljudi cene.