SUgrađani: Leonid Pilipović - "Prvo sam procrtao, pa progovorio!"
Letnje prepodne, deset sati, centar grada. Iako je radio do pet ujutru, ispoštovao nas je i na razgovor dolazi tačno na vreme. Ipak, ne može (mnogo) da priča dok ne stigne kafa. Ona prva – jutarnja. Koja je kod njega često i posle podneva... Noćna je ptica, to ne krije. Treća smena - bio i ostao. Noć je vreme za inspiraciju. Doba kada se sve smiri, slegne, utiša, i umetnost te uzme pod svoje... Leonid Pilipović, alias „Leo fon Pankerštajn“, strip crtač, muzičar, svoju originalnost uvek iznova potvrđuje. Ne mareći za mejnstrim, bira nekonvecionalnu garderobu – tigrasti motivi na jakni i cipelama, i detalji koji odišu posebnošću. Kada to glasno i primetimo, objasniće: „Do it yourself! Ne znam da šijem, ali mama zna. Ja osmislim, ona izvede u delo“... Posle nekoliko gutljaja kafe, dok vešto slaže duvan u hartiju i mota cigaretu, osetimo da je pravi trenutak za ozbiljnu priču...
- Trenutno radim na epizodi serijala koji se bavi fatalnim ženama u istoriji - mene je dopala ona o Eržebet Batori, „krvavoj grofici“. Naravno, ima tu izmišljenog i okultnog i karakondžula... i ne znam šta će biti na kraju!
I ovaj strip, kao i mnoge pre njega, radi za francusko tržište. Zanimljivo je da se, sada već dugogodišnjoj saradnji sa vrhunskom francuskom strip produkcijom – dugo opirao.
- Sve je počelo 2004, zahvaljući mom, sada velikom prijatelju Čabi Kopeckom, koji me je deset godina praktično jurio da prihvatim ponudu za saradnju i potpišem ugovor. Odbijao sam – iz straha, uvek tražio neke razloge – završavam akademiju, počeo ozbiljnije da sviram, da se bavim muzikom, i nekako se više prešaltao na tu stranu. Rađe bih dva sata da se znojim na nekoj bini, nego da sedim za stolom i crtam! Radio sam diplomski, nisam znao gde ću sa glavom! Ponuda je bila ozbiljna i bio sam svestan da ako prihvatim, nema šanse da te obaveze ispunim i jednostavno rekao - hvala lepo, ali ne! Čovek nije mogao da veruje, ali bio je uporan.
MUZIKA – NEODVOJIV DEO „Muzika je neodvojiv deo mene. Bio sam gitarista u bendu „Džukele“, a poslednjih deset godina u „Goblinima“. Kada me pitaju da li je to pank bend, izbegavam da etiketiram, nije važno kom žanru pripada neka pesma, neki bend, već da li te radi ili ne, ili ti se sviđa ili ti se ne sviđa. Sećam se kada sam prvi put video „Pistolse“ na televiziji! U to vreme u pank je dosta ljudi zalutalo i pogrešno ga percipiralo – smatrali su, ako si nešto nasilan i nadrndan i izgledaš k’o strašilo, to je to! I bilo je tih tuča po školi, tu su uglavnom bili neki s bedževima, lancima i pomislio sam - ako je ovo pank, ćao, druže!“
U međuvremenu završava akademiju, ženi se, postaje ozbiljniji, i kada se Čaba opet javio sa ponudom, osetio je da je nekako došlo vreme i za to.
- Jedini problem je bio što deset godina nisam crtao ništa u tom miljeu, i pitao se kako ću ja tako zarđao da radim za jednu od najprestižnijih kuća u Francuskoj?! Nije mi išlo u glavu! Ali Čaba je rekao - ti možeš da MISLIŠ da nemaš više to nešto tvoje, da si izgubio, ali, veruj mi, oni bolje znaju od tebe šta imaš! Ne očekuju da si neki ultraprofesionalac! Oni će to od tebe napraviti, ti ćeš naučiti od njih. I tako je i bilo. Posle tri dana dobio sam četiri strane nekog scenarija i očekivao da će da mi se zahvale i kažu - nećemo te više dirati, nisi ti ni za šta, crtaj, sviraj, tetoviraj, šta već radiš! Međutim, bili su zadovoljni.
EMOCIJA VEŽE SVE - “Ako sam sebe zamišljao u nekoj muzici, zamišljao sam se kao bubnjar, to mi je bio san. Ali bubanj je bio skup, dobro da sam i gitaru nabavio! Nisu komšije na petom spratu na Prozivci bile srećne ni sa gitarom, sve se čuje... Kada sam nastupao sa „Iskonom“, gde sam svirao tri instrumenta (tapan, tarabuku i tamburu makedonsku), i kada mi je tapan došao u ruke, otvorio se jedan nov svet za mene! Emocija veže sve, i pank i rok je emocija i ta tradicionalna muzika je emocija, i tu sam video tu vezu. Mada ja malo razmišljam o muzici, više volim da je osetim, nego da analiziram. I od najranijih dana, kada sam bio klinac, ćale je voleo da uključi radio u šest sati ujutru, pre posla, i zvrndao je ceo dan! Slušao se subotički „Studio 3“ i sećam se tih prvih pesama koje su mi toliko ušle u mozak da sam se ježio kada ih čujem sledeći put. Kasnije je došlo vreme kaseta i ploča i to je bio potpuno uvlačenje u taj muzički svet...“.
I da bi bio u koraku sa vremenom, iz Francuske mu šalju punu kutiju aktuelnih stripova.
- Kada sam to video, majko moja, shvatio sam koliko sam daleko od svega, ali zahvaljujući urednicima sa kojima sam imao jako dobar odnos, napredovao sam. Zahtevao sam da me ispravljaju, bez ikakve zadrške, da me kandžijaju, da vidim gde grešim...
Ubrzo i lično odlazi u Francusku. Redovno posećuje festivale stripa kojih u Francuskoj ima mnogo, što nije čudno jer je ova vrsta literature tu izuzetno popularna.
- Mislim da je to njihov nacionalni brend, velika industrija, a pre svega jedna kultura koja traje već 50 - 60 godina. Deca se odmalena tako vaspitavaju - postoje stripovi za decu od 2 do 5 godina, od 5 do 10... I ne može digitalna forma da ih zameni. Plašio sam se, kada dođe ova e-book scena, biće - ćao, stripovi! Ma kakvi! Naravno, postoje i e-comics, digitalni stripovi, ali ne mogu oni da zamene miris štampe! Pogotovo što je u Francuskoj strip luksuzno izdanje koje nećete naći u trafici, već se isključivo prodaje u specijalizovanim knjižarama kojih u svakom gradu ima bar nekoliko. I imaš deset novih izdanja dnevno, tvrd povez, ful kolor...
A prvi strip koji je njemu dospeo u ruke, još u zabavištu, bio je daleko od toga. Skromno izdanje, format malo veći od mobilnog telefona. „Tom i Džeri“, i stranica sa tačkicama za spajanje.
- Ne znam šta je mamu nagnalo da mi kupi tu sveščicu, da li slučajno, da li mi je bilo nešto dosadno, ili da me smiri... Ali toga se sećam jer to je bio moj prvi susret sa stripom! Imao sam ja tih slikovnica, ali ovo je baš bio strip! I tu mi je zapalo za oko to da ti u nekoliko sličica možeš da ispričaš neki geg, neki štos, neku priču! Bilo mi je jako zanimljivo! A ja sam već u to vreme počeo da ostavljam tragove - na papiru, ali i svuda gde sam mogao! Šarao po zidovima u stanu, to mi je bila pasija, u mojoj visini nije se krečilo – on će da škraba opet! Ali moji se nisu bunili. Možda i zbog toga što je mama bila pedagog, vaspitačica. Jedino im je bilo čudno što sam, i kada nisam imao olovku pri ruci, crtao u vazduhu! Non-stop sam hteo da crtam, niko me nije terao. Daj mi papir, olovku, i možeš da me ostaviš, ja sam dva sata miran. Mislim da sam prvo procrtao, pa onda progovorio, prohodao...
(NE)ISTETOVIRANI TATU MAJSTOR - „Jedno vreme bavio sam se tetoviranjem, imao svoj studio, i puno radio, ali jedva čekao da se batalim toga jer nisam voleo tetoviranje kao posao. Znao sam da crtam – to je bila olakšavajuća okolnost... Interesantno je da nemam ni jednu tetovažu! Da li je inat u pitanju - zašto bi baš tatu majstor morao da bude istetoviran?! Čekaj, ja bih se onda morao tetovirati zato što sam tatu majstor? Pa to baš i nije neki motiv... I nisam hteo, i dan danas nemam tu potrebu. Bilo je tu svega, mogu knjigu da napišem o tome šta sam doživljavao i kakve likove sretao... Težak je to posao, malo ljudi mi je dozvolilo da pokažem šta je umetnost jer su vezani za ono što su negde videli i žele samo to. I tu imam problem. Na kraju, kada ti se posao pretvori u kineska slova i kojekave tribale (što kaže Đorđe Čvarkov - granje na guzici), onda ti postane dosadno...“.
Ubrzo saznaje da nije i jedini klinac koji toliko voli da crta...
- Selidba na Prozivku, i jedan od prvih drugara - Damir Pavić (Septic), igramo se rata, raštrkani po onom šutu što je bio između Braće Radića i Pazinske, gde je danas lep park, i negde između dva tabora - klinac sa paž frizuricom i gomilom flomastera i papira ispod miške! Šta ti je to? Volim da crtam. Pokaži mi! Kada je pokazao – vau! Pomislio sam - evo ga još jedan! Čoveče, pa i ja crtam, hajde, dođi kod mene! On je već tada imao neke almanahe super heroja, jako bio zagrejan za stripove i naučnu fantastiku. I dan danas često crtamo zajedno, noću, dok ne popadamo! Navikli smo, delimo tu energiju. Vezuju nas mnoge stvari iz detinjstva... Iako nismo išli u školu zajedno, živeli smo u istom kraju, i kao klinci čak imali ideju da napravimo neku franšizu, da osmišljavamo svoje heroje, svoje junake, i to kao prodamo Amerima! Maštali smo mnogo i to je bilo jako zanimljivo.
Završivši deveti i deseti razred, upisuje Školu za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Usledile su dve sjajne godine.
- Oduvek sam hteo da budem strip crtač, ilustrator. Šta bih drugo radio? Matematika nula bodova, fizika nula bodova! Stalno sam crtao na časovima, po klupi, po papirima, i sećam se nastavnika fizike Deneša Tota koji me je bukvalno nagradio tako što mi je rekao - ti na mom času ima samo da crtaš! Znao je da mi fizika ne ide, i davao dvojku na kraju. Možda nije najbolji profesor fizike, ali je najbolji pedagog na svetu! Da se razumemo, nisam bio loš đak, nisam bio problematičan, jednostavno mi neki predmeti nisu išli, a onda je profesorka likovnog rekla (a znala da lupi šakom o sto!) – nemoj da mi neko Leonida Pilipovića bude obarao, on je talenat i mora da ide dalje... I objasnila gde moram da idem. Voleo bih da mi se vrati taj period između ’86. i ’88, škola u kojoj sam sreo tako ludu ekipu! Tako su se valjda zvezde namestile... Ta generacija, klasa - tu sam upoznao još veće frikove što se stripova tiče, prvi put video kako izgleda pravi strip album! Tada sam uradio i prvu ilustraciju i prvi ugovor potpisao (za novosadski „Dnevnik“).
SPORI RITAM - „Subotica je izgubila ritam koji je imala, taj spori ritam koji je meni prijao. Sve je postalo glasnije i brže. Kao u Beogradu, gde mi je tri godine trebalo da se adaptiram! To je 120 na sat, a ja sam navikao na 60! Aritmija...“.
Iako je priželjkivao, društvo iz srednje škole nije se ponovilo na Fakultetu primenjene umetnosti i dizajna u Beogradu, gde je diplomirao na odseku grafike i knjige. Danas njegova ćerka korača tatinim (ali pre svega svojim) koracima – prva godina slikarstva u Novom Sadu. Sin je sačuvao dedine gene i dedin sportski duh.
- Moj otac Boško Pilipović dugo godina bio je gimnastički trener i internacionalni sudija, i negde je hteo da i ja budem sportista, ali nemam to u sebi, nemam taj kompetitivni duh, niti me je to zanimao. Neka, crtaj ti, ali dođi malo rekreativno... – govorio je. I krenem – gimnastika šest meseci, odbojka godinu dana, fudbal šest meseci, ali džabe!
Supruga je iz Bačke Palanke, 31 godinu su zajedno, u braku 22. Radi kao vaspitačica, studirala je ekonomiju kada su se upoznali, i Subotičanka postala (ostala) zbog muža, iako, dodaje on, kroz smeh, to nju treba da pitate...
