SUgrađani: Ljubiša Đorđević - "Pitaju me gde je gazda, ja sam! - odgovara čovek u radničkom odelu"

Vredan bio i ostao. Bez obzira na to koliko ima. Godina. Novca. I jednog i drugog – dovoljno, ali ne (pre)više. Baš onako i onoliko koliko treba. Latiti se posla nikada (mu) nije bio problem. Ponikao iz radničke porodice, u kojoj je, kako kaže, uvek bilo svega, ali ne i “vanpansionske potrošnje”, naučio je da radi. “Sine, ako hoćeš na more, zaradi!” – govorili su mu. I on ih je (po)slušao. Tako je i ostalo. I danas se Ljubiša Đorđević, vlasnik Međunarodne špedicije “Koralšped”, uspešan poslovni (i porodični!) čovek, ne libi da obuče radničko odelo, zasuče rukave, i na svom salašu, među radnicima, bude prvi među jednakima. A ni gazdarica ne sedi skrštenih ruku. Naprotiv. Supruga Biljana Đorđević, esteta u duši, sa okom za lepo, spiritus movens svakog poduhvata, osmišljava i uređuje prostor koji izaziva divljenje onih koji kroče na Salaš “Đorđević”. I mi smo bili deo te priče. Na kratko. A (po)želeli što duže.       

-    Sigurno je da jedno bez drugoga ne bismo ništa uradili! Kada je on video ovo mesto, pozvao me je da pogledam - odluka je brzo doneta s obzirom na to da je mesto zaista lepo: dobar osećaj, dobra energija. A posle toga ide jedno po jedno… Finansijska podrška od strane Đorđevića, a ovaj drugi deo, uređenje, gde se uvek kosimo i nosimo (smeh), meni je malo više svojstven, ali uvek se, naravno, dogovaramo oko toga šta i kako treba – otkriva Biljana.

Pre tačno 20 godina, u oktobru 2004, postali su vlasnici imanja na koje im je pažnju skrenuo i ponudio prijatelj Danko Jovanović (Subotičanin, bivši bokser). Vremenom je od male bele kuće i parčeta zemlje iznikao raj sa leve strane obilaznog puta prema Paliću.

-    Salaš je tada bio na dva-tri jutra, a danas ovde ima oko osam hektara (dvanaest jutara) zemlje. U početku uopšte nisam hteo da kupim, pitao se zbog čega mi treba - ja sam sve to imao kod kuće – dvorište, bazen… Pošto sam po prirodi čovek nestrpljiv i nisam hteo da tu bude nešto blizu, kupio sam jedno parče zemlje pa drugo, treće… A ljudi su skloni da dođu, prođu, uđu, tako da smo prvo obezbedili ulaz - ogradu sam pomerao tri puta do sada, više neću! (smeh) Danas je salaš deo turističke ponude – suviše je velika investicija da bismo ga samo mi koristili. Tu je restoran, bazen, đakuzi, sportski tereni, jezero za pecanje… Razni programi - i privatni i poslovni.

Kao jedan od osnivača Umetničkog udruženja “Moderna”, Biljana Đorđević na salašu je organizovala i susrete umetnika, a njen suprug pamtiće onaj sa čuvenom slikarkom Oljom Ivanjicki.

-    Ja zalivam travu, ona mi prilazi i kaže - malo bolje zalijte to! Kažem – gospođo, ja se izvinjavam, ali ja sam vlasnik. Nema veze što si gazda, ima da radiš! (smeh)

I KOKOŠKE ME POZNAJU?! - “Salaš nam je uzeo puno vremena, ali puno nam je i dao. Nekada kažem - dosta mi je salaša, zdravo, doviđenja! Onda prođe jedan dan – idem ja do salaša… Kada je zima, mi kod kuće, kažem Bilji - neću da idem, ne zanima me, idi sama! Onda nedelja, posle ručka – odo’ ja malo do salaša! Jednostavno, tako je kada nešto radite 20 godina, kada je deo vas, kada svako drvo znamo jer smo ga lično zasadili, kada znamo svaki cvet gde je, i imam osećaj da me i kokoške poznaju kada se pojavim! (smeh) I kuce i mace trče oko mene. Dođete i kažete – e, to je to!”.

Osim umetnosti, ili pre nje, u ovaj prostor utkana je emocija supružnika, koja se, ističe sagovornica, ne može rečima opisati, ali se može - osetiti. Njihovi gosti su ljudi sličnog senzibiliteta, koji traže prirodu, lepotu, i nalaze je - svako na svoj način. A svoj kutak, sebi srodno mesto, pronašao je i bračni par Đorđević.

-    Imamo ovde dole jedno mesto, mi ga zovemo Ponton. Supruga skuva kafu, odnese, ja ponesem dve čaše “roze” vina, tamo popijemo – ona jednu, ja dve čaše. Pričamo. O tome šta se dešavalo, šta će biti, kakvi su nam planovi, gde ćemo, ko je zvao, ko nije… Ja pričam iz svog dela posla, pa ako sam malo nervozan, ona me pita šta je bilo, zašto, a ako je nervozna ona, pitam šta je, zašto je… Tu smo, boravimo. Znate, salaš ne živi ako nema ljudi – ako smo mi tu, uvek će neko doći! Dođu, svrate, pitaju za put… I ne očekuju da ih dočeka gazda ili gazdarica. Ja obično budem u radnom odelu, pa me pitaju da li znam gde je gazda. Kažem – znam, ima gazdarica i ja - gazda (koji radi). Tako da nas ima dvoje. A i gazdarica uvek nešto radi!

A da im rad nije (bio) stran, svedoči i činjenica da su supružnici, tada momak i devojka, kao studenti ekonomije već počeli da rade i zarađuju.   

-    Posla se nismo stideli. Kao student radio sam i Budvi, u Hali sportova kao redar, preko studentske zadruge, u drvarama… Takvo je bilo vreme, raditi nije (bilo) sramota. I danas ne bežim od posla. Iako imam godina koliko imam, mogu stati i sa mladima! Mnogi uspešni ljudi potekli su iz te klase, radili, zaradili. U moje vreme rad je bio stil života.

Rođen u Loznici, odrastao pored Drine, sasvim slučajno našao se na severu zemlje, u gradu u koji su ga odvele studije, a život zadržao.

-    Uopšte nisam hteo da studiram u Subotici! Upisao sam šumarstvo u Beogradu i ispred zgrade fakulteta sretnem kolegu koji me pita šta ćeš ti tu, kaže - drugari upisali ekonomiju u Subotici! Ja uzmem papire, upišem ekonomiju, sretnem drugove iz gimnazije i tako to krene… Kada sam mojima rekao da sam upisao fakultet u Subotici, nisu mogli da veruju! Nisam ni znao gde je Subotica, uslovno znao sam da je na severu, ali ništa osim toga jer mi, iz Loznice, gravitirali smo prema Beogradu, Novom Sadu, Tuzli… Kada sam došao, bilo mi je čudno - grad totalno različit od Loznice koja je u gužvi - frka, jurnjava, buka! Mentalitet je takav. A ljudi ovde mirni, tihi, ali meni je taj ambijent odgovarao, imao sam svoje društvo, upoznao i nove drugare, počeo stanovati u domu i taj studentski život pamtim kao jedan od najlepših perioda svog života. Danas Suboticu osećam kao svoj grad – naravno, nekada se istrčim, kažem - ja sam Lozničanin! Jesam, ali to je bilo davno, ja sam stekao i pustio korene u ovom gradu, ljude sa kojima se družim, upoznao sam ovde, imam mnogo kolega, prijatelja… U Loznicu odem jednom u mesec-dva. Nažalost, majka mi je preminula, otac davno, imam rođenu sestru, bliske rođake i široki krug prijatelja, kolega koji su studirali u Subotici – jednom godišnje imamo okupljanje ovde, na salašu - negujemo prijateljstvo.

Sa budućom suprugom upoznao se na fakultetu. Iza njih je punih 40 godina skladnog braka, ali prvi susret sa mladom studentkinjom, poreklom iz Sanada (Banat), i danas (se) pamti:  

-    Na jednom predavanju video sam lepu, interesantnu, nadasve dugokosu devojku, i rekao - to je to! To će biti to… U startu je, naravno, bilo malo opiranja, ali emocija je bila obostrana i tako je počelo. I traje, hvala bogu.

I tu počinje zanimljiva konverzacija između supružnika, u kojoj mi, novinari, uživamo. Pričajući o prvom susretu i početku zabavljanja, Ljubiša spomene jednu godinu, Biljana drugu (razlika je mala, svega godinu dana). “Ja se ne ljutim kada on zaboravi godine, ja kupim sebi poklon i organizujem izlazak!” – otkriva Biljana kroz smeh. I razgovor se nastavlja u istom tonu, ali ovaj put red je na Ljubišu: “Nismo zajedno studirali - starija je od mene. Oženjen sam starijom ženom! Dva meseca je starija - ona je išla sa jednom generacijom pre. Uvek kažem - našla je piletinu!” (smeh).

Nakon završenog fakulteta, a na Biljaninu inicijativu, sada već bračni par (sa ćerkom) odlazi u Australiju, tada obećanu zemlju.

-    Njen rođeni brat, koji nažalost sada nije među živima, živeo je tamo - i jeste bila obećana zemlja, samo što sam ja Balkanac, ovdašnji i patriota, jednostavno nisam mogao da vidim sebe tamo. Jednom smo otišli i vratili se, a posle drugog odlaska, iako je supruga želela da ostanemo, uslišila je moju molbu i vratili smo se.

Na pitanje da li su se ikada zbog te odluke pokajali, Biljana odgovara:

-    Prvo zbog čega se nisam pokajala jeste činjenica da u braku ljudi treba da budu zadovoljni. Šta će meni jedan nezadovoljan muškarac, da živimo tamo, da sam uspela da se izborim za to, a u pitanju bi možda bile mnogo važnije stvari… Samo je bitno da znate prioritete u datom trenutku.

Po povratku u Suboticu, Ljubiša se zapošljava u “Interšpedu”, iako sebe nikada nije zamišljao u nekoj špediterskoj kući!

-    Posao sam dobio slučajno, preko nekih prijatelja. Tako je sve počelo, da bi na kraju ta špedicija obeležila i moj život i moju karijeru i moj biznis. Trajalo je nekih sedam godina, a ostalo je moja firma “Koralšped” koja postoji skoro 30 godina i danas ima 70 zaposlenih u više gradova Srbije. Mogu da kažem samo pozitivne stvari vezane za moju bivšu firmu i bivšeg direktora – Milenka Aleksića od kojeg sam naučio sve vezano za špediciju. On je čovek koji je mladima dao energiju, dao savete, i ko je hteo da uči, mogao je. Kada sam otišao i osnovao svoju firmu, nije bilo lako – znate posao, ali ne znate gde, nemate finansije, sredstva, a za svaki posao treba obezbediti novac… Našli su se ljudi koji su mi pomagali, kao gospodin Branko Trandafil, direktor Luke Senta: nikada neću zaboraviti - sedeo sam i kucao dokumenta na kolenima, a on pita - šta ti radiš tu; reko’ - kucam. Kaže - imaš kancelariju! Nemam čime da platim! To je tvoje… I danas smo u kontaktu. Bili su tu i moji prijatelji iz Beograda, kompanije koje sam znao iz “Interšpeda”… Tako je krenulo - jedno za drugim. Firma se razvijala, supruga je tolerisala moje izostanke iz kuće zbog posla, Ćerke su rasle, starija je studirala u Budimpešti, mlađa u Beogradu, supruga radila oko njih, borila se, ja sam donosio tu finansijsku stabilnost…

EVO NAŠE SUBOTICE! - “Puno smo obišli i obilazimo, ali smo i veliki fanovi Srbije i jako volimo Srbiju. Ali, gde god da smo bili, kada se vraćamo sa puta i vidimo tablu, kažemo zajedno - evo naša Subotica! Evo naše Subotice! Evo nas, evo meni mesta gde živim. Mesta gde sam se afirmisao, ljudi koje ću sresti… Vraćam se tu gde nikom ne smetam, gde sam našao svoje mesto…”. 

Danas su ćerke odrasle žene, ostvarene kao majke. Obe su, kažu, dobri predlagači, kontrolori, kritičari u smislu da se vuče napred, da se prate trendovi… Kada je (porodični) posao u pitanju, dobre su i organizaciono i intelektualno i u marketingu, ali kao mladim majkama porodica je trenutno prioritet jer, kako ističe Biljana – džaba sav uspeh ako to krene stranputicom!

-    Starija Nataša treba da doktorira na političkim naukama; mlađa Sandra završila je ekonomiju i radi kod mene. Sandra ima troje dece, Nataša jedno, tako da sam ostvaren i kao deda. I jako sam popularan deda, bar tako deca kažu. Kad dođu, sve staje - gde si, deda, glavni je deda, deda im daje ono što mnogi ne mogu - kontakt sa prirodom. Imamo tu, na salašu, i kokoške i ćurke i patke i morke i krave i mačke i kuce i sve živo, tako da su oni bukvalno u prirodi, druže se sa životinjama. To je nešto sasvim drugo u odnosu na grad. Treba negovati duh porodice - mi smo uspeli. Danas je jako teško biti tu gde jeste, mladi su opterećeni, puno je obaveza, puno svega, vreme ovakvo kakvo jeste, turbulentno - i sami ne znate šta će sutra biti… Ja sam uvek za to da se rad isplati, da se mora raditi, ulagati, ići napred, nema stajanja! Nikada nije (bilo) idealno, i mi smo imali uspone i padove kao svaki, ali mislim da smo ostali i izašli kao pošteni ljudi. Takvi smo - radimo, drugog ne diramo, ne želimo nikom loše, želimo da svako uspe jer uspeh svakog pojedinca čini grad bogatijim…