SUgrađani: Maćaš Murenji - "Maćika, ti si legenda muzičkog života!"

“Nes kafa - topla, čaša vode i jedan osmeh, ali preko maske, molim!” – dok se obraća konobaru, uvodne reči već su nagoveštaj karaktera čoveka sa kojim sedimo. I osmehnemo se, spontano: i konobar i mi i gosti za susednim stolom... “Život je MASKENbal!” – najstavlja u svom maniru, izvlačeći svetlo iz tmurne “korona” situacije... Ume on to. Svojim vicevima uveseljavao je dan kolegama u školi, unosio živost u časove, u kafićima razbijao monotoniju...  I zamolimo ga da i nama oboji dan. A Maćaš Murenji, dirigent, profesor, osnivač i vođa horova, poznato i prepoznatljivo ime subotičke muzičke scene, bez oklevanja nam udovoljava. Zato tekst počinjemo – vicem. Jer to je on - prvo smeh, a posle može i ozbiljna priča...  

-    Ispričaću, ali ovaj nećeš da objaviš! Ni prvi ni drugi, treći može pošto se radi o mom poslu i o tome da svaki dirigent uvek mora biti spreman... Šta se desilo? Jedan dirigent se napio. Zaglavio do zla boga, do pet ujutru! A u deset sati je proba. Nije ni pogledao partituru, ni jednu kompoziciju nije otvorio! Stigne na probu - dobar dan, dame i gospodo... Danas je prva proba, nećemo žuriti, samo čitati note, birati tempa...  Počne proba i posle deset minuta dirigent kaže – tromboni, molim vas, tiše! Muzičari klimaju glavom, šta će - poznati dirigent! Da skratim priču, kada je već četvrti put rekao – tromboni, i ovde tiše, kaže mu koncert-majstor – maestro, ovde uopšte nema trombona! Znam, ali kada dođu, onda im recite!

I danas, iako zvanično u penziji, rado će obići i nasmejati bivše kolege u Politehničkoj školi (radio i u Medicinskoj i Hemijsko-tehnološkoj), servirajući najnovije šale...     

-    Navratim malo da ih oraspoložim jer svi su nervozni zbog onlajna, zbog ove situacije... Ubacim neku patku, onda se malo nasmeju i odoše - jedan ovamo, drugi onamo. Ne verujem da bih se uklopio u ove nove tokove - jako mi je drago što sam na vreme otišao iz škole.

HOR – LJUBAV KOJA TRAJE - Stekavši ogromno znanje i iskustvo u sarajevskom horu, 1982. osnovao je Ženski omladinski hor,  i vodio ga punih 37 godina, da bi od ove godine, uz dogovor i njegovo “amin”, Hor prešao u ruke profesorke Emine Tikvicki. Ostalo je ime, tradicija, knjiga “Horski biseri” i brojne nagrade u zemlji i inostranstvu (između ostalog, učešće na Festivalu horova sa svih kontinenata 2005. u Moskvi, gde su ušli u prvih 40). Hor je rođen iz pokušaja da u gradu osnuje mešoviti omladinski hor, ali je za to manjkalo momaka. Takođe, deset godina vodio je Muzičku omladinu Subotice, Muški penzionerski hor, među osnivačima je Festivala ljubavi i vina. Jedan od

Ipak,  i kolege i bivši đaci nisu ga zaboravili. Važio je za jednog od omiljenih profesora.

-    Pre svega, nisam bio strog, bilo je šala i na časovima. Tražio sam od dece ono što mogu da izvučem, nisu svi na istom rangu učenja niti pameti. Jednostavno, spustiš se na njihov nivo, izvučeš maksimum. Sve je zavisilo od njihovog ponašanja. Ko je bio mangup, podignem ga, dam mu titulu – magistar, doktor... I onda ih hvalim, a oni te poštuju i preko njih napravim reda. Za odlazak na koncert davao sam petice. Zbog opšte kulture. I drago mi je i dan danas kada sretnem nekog bivšeg đaka i kada mi kaže – profesore, bio sam jako ljut u ono vreme, ali isplatila se petica i hvala vam lepo, tek sada sam shvatio šta bih propustio kroz život... A onima koji nisu otišli, zaključim keca, a nema više časova! I onda odem u zbornicu i ispravim na dvojku. Ali makar tu noć da ne spava...

NEPREŽALJENA “ODA...” - U karijeri dugoj više od 40 godina za njim je 90 koncerata – celovečernjih, ne računajući humanitarne nastupe, za dan škole, školsku slavu... U Narodnom pozorištu 50 predstava godišnje, puta deset godina. Impozantna brojka. Ipak, žal je ostao.  Betoven i IX simfonija – “Oda radosti” koju Subotičani nikad nisu izveli... Kada je odlazio u penziju, želeo je da se time oprosti, međutim, nije uspeo, pa je usledila “Barcelona”. Ipak, nikad se ne zna...

Poreklom iz Bogojeva kraj Dunava, nakon završenog prvog razreda osnovne, sa roditeljima seli se u Suboticu. I donosi harmoniku koju je, po ugledu na pokojnog rođaka – ujakovog sina (sa kojim je bio kao rođeni brat), počeo da svira u rodnom selu, kod kantora. Pamti sahrane na kojima su kao ministranti dobijali dobar bakšiš. Pamti baku koja ga je odgajala dok su roditelji bili na studijama. Pamti zime sa seoskim zabavama u domu kulture, koje su trajale do četiri ujutru, pa ljudi otišli kući, presvukli se i u atar - raditi! A najviše pamti tešku kutiju od drveta u kojoj je na svojim nejakim plećima nosio instrument koji će ga pratiti – ceo život.

-     U Subotici sam išao na privatne časove harmonike i onda, kada sam bio treći razred osnovne, upisao Nižu muzičku školu. Lepo je išlo nekoliko godina, ali nekako mi je dojadilo, bežao sam sa časova, pa su me ispisali. Dobio sam i batine... Posle godinu dana izjavio sam da želim da se vratim u Muzičku školu - vratio se i završio. Kada je trebalo upisati srednju, roditelji su rekli – bićeš hirurg! Majka je bila babica, medicinska sestra, a otac medicinski radnik, bolničar. Oboje zaposleni u bolnici. Možda su me i pitali šta ja hoću, ali kao i svako dete u tom dobu, jedne nedelje želiš da budeš detektiv, druge dimnjičar, treće milicioner... Ali ja nikom ništa nisam rekao, već otišao na prijemni u Muzičku školu, položio, i upisao teoretski, i odsek za harmoniku. I rekao – primljen sam, ali ne i gde! Došao septembar, prvi roditeljski sastanak, morao sam reći pokojnoj majci... Od oca opet dva šamara. Ali majci sam objasnio da krv ne podnosim, nije to za mene...

TU PUNIM AKUMULATOR - “U Bogojevu imam vikendicu. Obožavam da pecam! Priroda, dobar komšiluk... Šta je to 100 kilometara, ostanem nekoliko dana, malo pecam, malo se družimo - to mi je satisfakcija. Ako me traže, a nisam u vikendici, znaju da sam ispod mosta. Pecam i pevam, zviždim. Tu su ptice, ja sam sa sobom – tararira. Ako ribe nema prepodne, biće popodne! Ako nema ni popodne, tu je alas, molim lepo! Ali mir je. Tu punim akumulator”.

Završivši Srednju muzičku školu u Subotici, polagao je prijemni ispit u Beogradu, jednog, kako kaže, crnog petka 13, 1972. godine – bez uspeha, kao i velika većina budućih kolega. U ponedeljak se polagao prijemni u Sarajevu, pa je seo na voz i prvi put u životu obreo se u bosanskoj prestonici.

-    Već smo imali dvojicu prijatelja tamo – mislim da su oni prvi Subotičani koji su tamo završili akademiju (Ištvan Balaž Piri i Karlo Horvat). I moj prijatelj Gabor Njerš, takođe muzičar, mnogo mi je pomogao. Sada je u Švedskoj, čujemo se. Stigao sam na stanicu, vidim jednog čoveka, pitam, hoćete li mi pomoći. Sjedi, druže – kaže on (tada nije bilo gospodine, samo druže!). Šta ćeš popiti? Jednu kafu – reko’. Kaže - dve kafe bez rahatluka, dve čaše vode i dve meke (rakije). Nije mi dao da platim, seo je sa mnom u tramvaj i odveo me tačno na adresu, do ulice, kod Njerša...

KEMO - “Kemal Monteno i ja znamo se iz Sarajeva. Sedeli smo jednom, posle nekog humanitarnog koncerta. On naručuje, pita - kako se zove onaj list? Reko’ - Gorki. Kaže – konobar, Gorki list, i donesi odmah pola litre da ne ideš stalno! I onda mu reko’ - Kemo, imaš jednu grešku  u onoj tvojoj pJesmi. Kojoj? Nije htjela. Kakvu grešku? Samo jedno slovo treba da promeniš. Koje? I onda sam mu otpevao - nije telaD, nije telaD... Smejao se, ali znao je unapred šta ću reći...”.

Položivši prijemni, upisao je, prvo teoretski (profesorski), a nakon dve godine i dirigentski odsek. Sarajevsku akademiju predstavljao je još kao brucoš na takmičenju svih muzičkih akademija u Beogradu (iz teorije, solfeđa i diktata) i osvojio prvo mesto, sa osvojenih 98 od mogućih 100 bodova. Odakle si – pitali su ga profesori iz Beograda. Iz Subotice. Pa što niste došli da studirate kod nas? Reko’ bio sam. Ja se ne sećam – kaže profesor. Ja se sećam... Sa diplomom profesora i dirigenta mnoga vrata bila su mu otvorena. Ostaje u Sarajevu, zapošljava u operi, peva u horu, predaje u Nižoj muzičkoj školi na Ilidži... I što je najvažnije, tu upoznaje buduću suprugu Ljilju.

-    Narodno pozorište u Subotici tada je imalo svoj orkestar, trebao im je dirigent, pa su me pitali da li bih se vratio. Apsolutno! Ljilja (završila žurnalistiku) vraća se sa mnom, ovde smo se venčali. Radim u Narodnom pozorištu kao dirigent, a posle Elvire Husar postajem i dirigent Subotičke filharmonije (jedno vreme bio i predsednik). Imali smo puno koncerata, i moram naglasiti da sam bio prvi koji je u Suboticu uveo novogodišnji i božićni koncert i drago mi je što i dan danas postoje. Dirigovao sam filharmonijama u Osijeku, Mostaru, Prištini, Nišu, Skoplju... kamernim i gudačkim orkestrima u Mađarskoj, Somboru, Subotici... Tamburaškim orkestrom... Pre četiri godine obeležio sam 40 godina radnog staža Gala koncertom, a odlazak u penziju dve godine kasnije, koncertom “Uvek sa vama”. Kada me pitaju koliko sam nagrada u Subotici dobio, ćutim, i setim se rečenice Goce Vidaković – Maćika, ti si legenda subotičkog muzičkog života, valjda će se neko setiti da ti da neku nagradu! Ali zaista ne patim od toga, nisam takav čovek. Bilo je tu nekih nagrada, ali najviše – tapšanja po ramenu.

SREĆNA NOVA I SLUŠAJTE MUZIKU!  Na molbu da, pošto je poslednji sagovornik u rubrici “SUgrađani” za 2020. godinu, čitaocima uputi čestitku, poručio je: “SREĆNA NOVA, PUNO ZDRAVLJA, SREĆE, LJUBAVI I DA OVA J... KORONA NESTANE! I SLUŠAJTE MUZIKU JER MUZIKA SMIRUJE :-)”.

Ipak, ne krije da je najveću od svih nagrada ipak dobio – porodicu na koju je ponosan.

-    Ništa ne bih uspeo da nisam imao podršku svoje porodice! Supruga, ćerka Tamara, sin Leo, troje unučadi. Ćerkin sin David ima osam godina, prvak je Srbije u kartingu, sada na svetskom tamičenju u Portugaliji, juče smo odgledali kvalifikacije... I sin i ćerka završili su Nižu muzičku školu, a i unuci pokazuju sklonost ka muzici. Oni su moj ponos! Kada mi pukne film sada kada sam u penziji, samo uzmem telefon, pogledam njihove fotografije, snimke... Mada, retko sam ja u nekoj depresiji - uvek sam optimista.