SUgrađani: Maja Gabrić Stipić - "Da li žena može da ostvari i karijeru i porodičan život? Može!"

Ona je (kao) perpetuum mobile. Večno u pokretu, i psihički i fizički. Dok mozak radi 300 na sat i svakodnevno smišlja kako unaprediti rad u vrtiću “Mali talenti” (čiji je osnivač i vlasnik), srce kuca za još petoro! Jer osim osamdesetoro vrtićke dece, koju, kako kaže, doživljava kao svoju, kod kuće je čekaju – sopstvena. Četiri sina i ćerka. Polu u šali, a pola ozbiljno konstatujemo kako je dobro što je vlasnica vrtića. “Naravno, zbog njih je i otvoren!” – dodaje, uz osmeh. I upravo taj smeh, njen zaštitni znak, tu je od početka do kraja razgovora, kao uvertira i epilog. Dok je posmatramo tako nasmejanu, doteranu, u raskošnoj letnjoj haljini, odaje utisak bezbrižne devojke (namerno kažemo devojke, ne žene). Pomislimo – svaka čast, dok ređamo šta se sve krije ispod površine – supruga, majka, diplomirani psiholog, preduzetnica… Tri fakulteta i doktorat u pripremi. Malo li je?!

- Svojim primerom želim da pokažem (a mislim da se na primeru najbolje uči) da žena zaista može da ostvari i karijeru i porodičan život. To je važna poruka. I potrebno je puno odricanja, ali jeste moguće. To je moje lično ispunjenje. Kada sam razmišljala o sebi, nikada nisam mogla da posmatram samo jedno ili drugo, nego sam ispunjena tek kada je i jedno i drugo.

Ali ne krije, naprotiv naglašava, koliko su joj u tom ličnom ostvarenju pomogli i pomažu bliski ljudi – mama Ljubica, otac Zoran, suprug Goran. Red nije bitan. To je, uz kumu Bojanu, taj njen fanstastičan trio ili četvorougao, koji joj pruža podršku i daje vetar u leđa. Bez kojeg ne bi bila tu gde jeste.

- Imam veliku podršku muža (po struci ekonomista) - on apsolutno ravnopravno učestvuje u celokupnom vaspitanju naše dece, brizi. I tu je stvarno velika podrška roditelja - šta god i kad god treba! Mama je računovođa, radi i taj finansijski deo u vrtiću kao knjigovođa, ali njeni skriveni talenti su vaspitački - imaće prilike na mojoj deci da ih ispolji kad se već nije time bavila u životu! Moj otac – preduzetnik, od njega sam puno naučila. Tu želju za preduzetništvom, za time da imaš nešto svoje, da izgradiš, da se oko nečega trudiš, to je od njega. Naša porodica živela je taj preduzetnički život i videla sam sve dobre i loše strane, i opredelila se za to jer smatram da tako mogu sebe da iskažem, i najviše benefita i za opšte dobro i za društvo mogu da pružim.

VIŠE OD PRIVESKA - “Ovaj privezak na lančiću, koji predstavlja moju decu kako se drže za ruku, poklon je od moje kume koja mi je velika podrška u svim mojim životnim fazama. Četiri sina i ćerka u sredini! Zanimljivo je da ja imam samo brata i moj muž ima samo jednog brata tako da ne dolazimo iz porodica sa mnogo dece, i malo jesu svi bili iznenađeni, kao otkud to… To nije bio neki svestan plan ni cilj kada smo se venčali. Neke stvari došle su spontano, iz ljubavi prema deci, iz tog zajedničkog života gde smo videli da to možemo da postignemo i da je lepo”.

Ipak vrtić koji vodi nije i jedini segment njenog rada. Po završetku fakulteta, zaposlila se u OŠ “Ivan Milutinović” kao psiholog. U međuvremenu završava i master studije psihologije, a sada je na doktorskim studijama. Završila je i edukaciju za porodičnog psihoterapeuta, iako se time profesionalno ne bavi, ali stečena znanja inkorporira u rad vrtića. A sa druge strane, rad sa školskom decom pruža drugu vrstu iskustava.

- Kada kažu da su se deca promenila, moje mišljenje je da to nije slučaj, nego se životne okolnosti menjaju velikom brzinom i tu je najviše roditeljima teško da uhvate korak sa vremenom i da se snađu u svim tim promenama. Deca su često prepuštena sebi i onda primat dobija internet i sve ono što donosi sa sobom. Od dvanaest godina koliko sam u školi, prvih pet elektronsko nasilje znali smo samo na papiru, dok je u poslednje vreme to najčešći oblik! To je neka nova stvarnost. Kako sa nositi sa tim - veliki je izazov i roditeljima i nastavnicima i psiholozima.

Za razliku od ovog današnjeg, njeno odrastanje i školovanje proteklo je u drugačijem ritmu. I vrlo rano znala je šta hoće. Već u osnovnoj školi pokazuje interesovanje za psihologiju koju nakon završene gimnazije i upisuje. Osim diplome Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, poseduje još dve – Fakulteta za komunikaciju i omladinski rad u Švedskoj (Jonkoping), koji je svojim neformalnim pristupom koji propagira, bio preteča mnogih radionica i akreditovanih seminara koje je organizovala, a tu je diploma BK fakulteta, kao i bezbrojni sertifikati sa raznih seminara, edukacija, predavanja… na kojima je učestvovala, članstvo u MENSI.

- Ljudi me pitaju – kako ti to sve tako brzo i lako! To sad možda tako izgleda, ali iza mene je jako puno uloženog truda i energije, u obrazovanje, usavršavanje. Ako postoji nešto čime bih sebe opisala, to je celoživotno učenje! To je stil koji stvarno živim i uvek slobodno vreme iskoristim za dodatnu edukaciju, za seminar, za čitanje. I sa svojim zaposlenima puno radim na tu temu, i mislim da se to ogleda u našem radu i to je jedna od specifičnosti vrtića - dobar tim koji sam uspela da okupim i rad na usavršavanju tog tima.

STVARI NA GLAVI, ALI IDEMO NA PUT! - “Za sada nemamo kombi, a i ne bih mogla da ga vozim jer nisam talentovan vozač! Brat ima pa nam pozajmi. Zimus smo sa petoro dece išli na Zlatibor upravo tim bratovljevim kombijem jer bi stvarno bilo teško sa svim tim stvarima! Inače imamo “Dačiju” sa sedam sedišta, i taj auto zadovoljava, samo je za put malo nezgodno jer stvari nemaš gde da staviš. A ja jako volim putovanja i ništa mi nije teško kada idemo. Kada smo imali troje dece, imali smo mali “Pežo 206”, bez krovnog nosača, i tako išli u Grčku. Stvari su bile svuda, otprilike meni na glavi, ali važno je da se ide na put! Volim i decu da naučim decu da vole putovanja, da im to bude stvar za koju se bore i žele, više nego nešto materijalno što će da se kupi i da se nešto novo ima”.

I “Mali talenti”, koji su osnovani 2013. godine, počivaju upravo na znanjima koje poseduje - iz psihologije, dečije i razvojne, a sa druge strane iz te oblasti neformalnog obrazovanja, učenja. Tu je i dobra praksa poput NTC sistema učenja, Montesori prakse, zatim učenje stranih jezika… Stil rada kao kompilacija svega što je dobro iz svetske, ali i domaće prakse. Na prozivke da je reč o vrtiću samo za odabrane, one sa dubljim džepom, odgovara:

- To je situacija koja me je podstakla da se lično zalažem i lobiram da i u Subotici budu sufinansirani privatni vrtići, kao što je praksa u Novom Sadu, Beogradu i još nekim gradovima. To bi bilo rešenje tog problema - kada bi se izjednačio status privatnog i državnog, što je ujedno i neki mehanizam da se generalno podigne kvalitet predškolskog obrazovanja kod nas.

Možda se klica ideje o osnivanju “savršenog” vrtića, u njoj rodila jako rano, već pri prvom susretu sa vrtićem koji je pohađala?

- Ja sam bio neko ko je najviše plakao u vrtiću! Možda sam zato i otvorila vrtić - da bih taj momenat učinila deci bezbrižnim i bez traume. A sa puno ljubavi. Zašto sam plakala? Bilo je to i zbog hrane i odvajanja od mame, svega! A jako sam volela da budem kod baka (imala sam u to vreme mlade bake), koje su me svuda vodile i to sam volela više nego vrtić. Što se škole tiče, moji bi sinovi rekli da sam bila štreberka! Stvarno sam uvek volela da učim, to mi je lako išlo. Imam tu sposobnost lakog učenja i stvarno uvek sam sve s lakoćom mogla da naučim, i sebi zadavala dodatne ciljeve. Pošto mi fakultet nije teško padao, reko’ hajde da upišem još jedan da mi ne bi slučajno bilo dosadno!

MAMA, JA OVO NEĆU MOĆI! - “Kada nas u školi pohvale kako naša deca dobro znaju, ona im kažu - ali mi u vrtiću nismo učili, mi smo se igrali! I dalje doživljavaju da su sve to postigli kroz igru. Poenta recimo NTC načina učenja jeste da nema učenja napamet, nego učimo sa razumevanjem, sa smislom, kroz asocijacije, crteže, muziku... da se ceo dečiji mozak uključi u proces učenja! Baš mi je pri kraju školske godine jedna mama rekla da je sin koji je išao kod nas u vrtić, u školi dobio jako dugačku pesmicu da nauči napamet. I on je došao - mama, ja ovo neću moći! Kaže ona - pa kako ste u vrtiću radili? I on je seo, nacrtao, kroz crtež i asocijaciju, i za pola sata naučio pesmicu bez greške. Svi su bili oduševljeni!”

A danas joj ni slučajno nije dosadno sa dva školarca, ćerkom koja treba da krene u prvi razred, sinom koji ide u vrtić i bebom koja nema ni godinu dana. Vreme za odmor – šta je to?

- U tom delu nisam za pohvalu, ali to nije stil koji treba propagirati. Ta briga o sebi i svom zdravlju i ličnom opuštanju, jeste nešto što nedostaje, ali sada dok su deca mala, na to gledam kao da je na pauzi, na čekanju, pa će isplivati… A moj radni dan? Kada bih otvorila rokovnik, sve bi bilo jasno! Kada deca uveče zaspu, legnem, listam, zapisujem, planiram… ali moram da budem tiha da ne bih nekog probudila. A kada otvorim rokovnik, bukvalno mi je svaki sat zauzet! Stvarno je zahtevno i naporno, ali mislim da je jedan od glavnih razloga zašto neko može više, jeste da radi ono što voli! I zato, iako sam radila dvanaest sati, ja sam na kraju dana ispunjena i još imam ideja i planiram i imam motivacije.

Koliko je predana svom poslu, govori i činjenica da smo je jedva dobili na telefon jer je tog dana vodila decu u Sombor na ekskurziju, dok je u osmom mesecu trudnoće boravila sa decom u kampu na Rudniku (naravno, sve uz pomoć koleginica), a sa poslom nije prestajala praktično - ni na porođajnom stolu!

- Došle su neke poruke od vaspitačica i ja im odgovorim šta treba i u redu je, i dodam – inače, porodila sam se pre 20 minuta! I vratila se posle mesec dana. Ne radim osam sati, puno radno vreme, ali sam stalno uključena, i to potpuno.

Rođena Subotičanka, opredelila se tu i da ostane, iako je bilo mogućnosti za odlazak. Ne isključuje mogućnost da je posao može odvesti u neki drugi grad, ali bazu neće menjati.

- Smatram da osoba, pogotovo žena, da bi bila uspešna, mora da bude srećna, ispunjena, a ja to mogu da budem jedino ovde gde je moja porodica, gde su mi blizu oni koji su mi podrška, gde ja mogu njima da budem podrška kada sam im potrebna. To je neka sigurna baza i za mene i za moju decu.