SUgrađani: Maja Rakočević Cvijanov - "Čistim dom, telo i dušu"

Umetnica po opredeljenju, talentu i obrazovanju, a opet (kao) svaka od nas - sa bezbrojnim obavezama na poslu i kod kuće: gomilom veša koji čeka na peglanje, posuđem koje treba oprati i podom koji vapi za usisavanjem... Pregledati domaće zadatke. Izbaciti smeće. Skuvati ručak. I stvarati, stvarati, stvarati! Da li je moguće? Kako? Maja Rakočević Cvijanov, vizuelna umetnica i vajarka, našla je balans između naoko nespojivog, utkala svakodnevicu u umetnički rad i stvorila delo koje publiku (posebno žene!) ne ostavlja ravnodušnom. I sami smo se uverili u to, uhvaćeni u mrežu njene umetnosti, spremni da se u njoj prepoznamo i – ispovedimo. Kao žena ženi. Sa iskrenim divljenjem prema sagovorniku.

- Kada sam se osvrnula nakon deset - petnaest godina stalnog rada (i kod kuće i na poslu, rada za sebe i svoju porodicu), uvidela sam da se svi moji umetnički radovi koji se inače bave nekom mojom životnom pričom, beleženjem svakodnevice, zapravo svode na rad. Sve uspevam jer non-stop radim! Želim da budem odgovorna za svoje izbore – sve sam ja to birala, ali u jednom momentu, kada sam se osvrnula, videla sam da mogu da presečem i da za jedan balanas, ispunjen život, nedostaje zabava. Zabava koja se prosto ne stiže! Nakon rada je potreban odmor, ali treća stvar bitna za ravnotežu je - zabava. I to je bila okosnica mog doktorskog rada koji sam odbranila prošle godine („Telo i unutrašnji procesi“).

Zanimljivo je da je izložba tog projekta (održana u Beogradu) bila ambijentalna instalacija – kafane!

- Odlučila sam da napravim jednu vrstu zabave, razgovora i druženja sa umetnicima i posetiocima, ljubiteljima umetnosti. To je nešto što mi je nedostajalo i što sam odlučila da uvedem u svoj život, za svu tu ravnotežu - da bih bila ispunjena. Da li uspevam? I to je rad! Da bih održavala tu ravnotežu, moram da radim na tome, da nađem vreme. Jer vreme je resurs i da bih došla do vremena za zabavu, takođe je neophodan plan.

Dragoceni trenuci opuštanja (u kadi, uz mobilni telefon), mogućnost i potreba da bude sama sa sobom, ili samo da odmori, spava, jede... preduslov su za normalno funkcionisanje - protivteža obavezama koje se nameću. Onima koje je tako slikovito opisala i objasnila izložbom „Hormonologija – razgovori i prepoznavanja“ (sa Editom Kadirić) - Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2021.

- Jednostavno, u svakodnevici vidimo materijal za rad - svakodevnica postaje inspiracija i materijal za stvaranje. Izložba predstavlja skulpture žena. Oko prve je veš koji ja svaki put skupim, ali ne stignem da ga razvrstam, rasporedim u ormane, opeglam... Oko druge skulputre je gomila (organskog) čaja koji treba sakupiti (plod mog bavljenja detoksikacijom), oko treće – tuferi: dnevna rutina, želja da budeš lepa... Skidaš šminku, čista ležeš u krevet... I između svih tih skulptura - usisavanje! Ja kao spremačica. Rad prati i zvučna instalacija (mogu se staviti slušalice) - zvuci koji se odnose na čišćenje doma: centrifuga mašine, fen za kosu, voda curi dok se peru sudovi... Čišćenje: doma, tela, organizma. Duše.

Poreklom je iz Crne Gore – roditelji živeli u Mojkovcu, ona rođena u bolnici u Bijelom Polju, nakon čega je tata ostao u Beogradu da završi studije, a mama ostala sa njegovim roditeljima da bude uz dete dok se muž ne vrati...

- Kada je tata završio studije, rekao je mami – sad, ženo, ti da završiš! Ona je počela da studira na Ekonomskom fakultetu u Subotici – na „kraj pruge“ u bivšoj Jugoslaviji. I došli su ovde da mama završi studije. Tata je u svojoj struci (geodezija) brzo našao posao – u Katastru radio do penzije. Tu se rodio i brat. Posao, dvoje dece - bilo je mnogo teže vratiti se. Nisu zažalili. Do srednje škole svakog leta odlazila sam u Crnu Goru, provodila tri meseca sa babom, tetkom i sestrama od tetke - jaka feministička ekipa koja me je odredila za buduća opredeljenja - da se bavim tom ženskom stranom umetnosti, da svedočim nekim svojim iskustvima sa aspekta polnog identiteta... Podržavam i ženske studije i istraživanja, pokret koji se nedavno revitalizovao (tamo sam i predavačica).

PERIOD UMREŽAVANJA - „Vid dodatnog posla kojim se bavim jeste umetnički program u galeriji „Hardwired“, iza koje stoji istoimeno udruženje koje vode Tihomir Vučković i Bojan Bojić. U galeriji koja postoji dve godine, ja sam „amaterski“ kustos, urednik i selektor jednog dela programa, i izuzetno sam zainteresovana za povezivanje sa umetnicima, želim da pomognem u tom umrežavanju današnje savremene umetnosti, da subotičkoj publici prikažem šta se dešava u većim centrima, ali i susednim gradovima, da se prosto umrežimo! Subotica je sada u jednom jako dobrom periodu umrežavanja - Savremena galerija i druge ustanove jako dobro funkcionišu po tom pitanju, ali postoje i građanski kulturni centri kao „Klara i Rosa“, inicijative poput kluba „JMS“ koji pravi jako dobre džez koncerte, „Hardwired“ koji se bavi elektro muzikom, neretko i fank svirkama... Ljudi su se sami organizovali. To su sve male građanske incijative koje funkcionišu, međusobno se posećuju... Volim takva mesto (što je verovatno povezano i sa mojim uzrastom) gde sedim i razgovaram, mudro (smeh). Takvo mesto je i kafana „Majo“, gde ljudi uz jako dobru muziku (koja je utišana tako da se može razgovarati), pripovedaju o svojim iskustvima, o životu...“.

Osnovnu i srednju školu završava u Subotici, studije u Beogradu. Diplomirala je vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je magistrirala i doktorirala. Članica je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS). Od 2008. godine zaposlena je u Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Subotica, danas kao savetnica vajarka – restauratorka. Delu javnosti možda nije poznato da upravo naša sagovornica stoji iza poznatih skulptura koje viđamo u gradu: „Vodoinstalater“, postavljen povodom pedeset godina JKP „Vodovod i kanalizacija“; „Risar“, spomenik žeteocu – postavljen povodom sto godina Dužijance; „Stremljenje ka visinama“, spomenik planinaru Drenu Mandiću (Dudova šuma)... Prve dve u bronzi, treća u – granitu.

- U suštini, ti poslovi su za mene bili vrsta narudžbe i zanatske struke, gde sam ja uradila nešto na osnovu želje investitora. Kada govorim o spomeniku planinaru, to je spomen-beleg zbog kojeg smo posetili rudnik, doneli komad stene iz Aranđelovca (Bukovik) u Suboticu koja nije ni brdovito, a kamoli planinsko područje! Na stenu su dodate aplikacije – kuke i hvataljke, i tako je nastala kompozicija na koju se može popeti - sviđa mi se što je spomenik interaktivan, u njemu „učestvuješ“; i u ravnicu unosi duh planine, odajući počast jednom planinaru poreklom iz ravničarskog područja - koji je stremio ka visinama...

Na podu njene kancelarije – uredno položena skulptura žene sa zgrade u ulici Petefi Šandora (koju je projektovao Titus Mačković). Preneta u prostorije Zavoda, čeka rekonstrukciju (fasade) kako bi se jednog dana vratila u punom sjaju... Trenutno (se) radi na vraćanju restauriranih spomen-ploča na obnovljenu željezničku stanicu - dve će se nalaziti na ulazu u biletarnicu, jedna na peronu.

- Upravo smo završili preseljenje biste Lole Vol (koja je prethodno bila otuđena, što meni predstavlja veliku bol i bes). Uspeli smo da je preselimo sa još tri biste na prostor kod Nove opštine, ispred sadašnje „OTP“ banke. Tamo je i bista Lazara Nešića, Kizura Ištvana i Matka Vukovića (sve četiri skulpture radile su žene: Vera Gabrić Počuča, Mira Sandić, Olga Jančić i Ana Bešlić). Zalažemo se da se stavi i osvetljenje kao tehničko-zaštitna mera, a ako baš bude trebalo, i alarm, mada nadzor postoji...

Kada nije na terenu, vreme provodi u kancelariji, pred kompjuterom (krcatim istorije!), sređujući više nego obimnu dokumentaciju.

- Ona je neophdna da bi se davali različiti uslovi za tekuće održavanje ili postavljanje novih spomenika u zaštićenim jezgrima; potrebno je i odlaziti na teren, nadzirati uslove koje smo izdali, komunicirati sa izvođačima, pisati izveštaje, zapisnike... Taj posao, kao i obaveze koje nas čekaju kod kuće, zahteva određeni napor. Sve se svodi na „krađu vremena“ – o tome govori i zajednička izložba sa Editom Kadirić i Jelenom Janev, čija ju je kustoskinja Suzana Vuksanović nazvala „Hormonologija – ukradeno vreme“. Bavile smo se pre svega time koliko hormoni određuju ženu i njenu sudbinu, a podnaslov „Ukradeno vreme“ određuje umetnicu koja „krade vreme“ od svojih porodičnih obaveza da bi se bavila umetnošću, ili od svog posla da bi se bavila - porodicom. Tako (se) vreme presipa... I na kraju sama sebi možeš da kažeš BRAVO jer ne možeš da očekuješ da će ti to drugi reći, ali je ispunjavajuće kada se prepoznaju oni koji prolaze kroz isto „bojno polje“. Tako se stvara jedna vrsta solidarnosti, etička komponenta veoma potrebna današnjem društvu.

ZLATNO DLETO - U NJENIM RUKAMA - Dobitnica nagrade „Dr Ferenc Bodrogvari“ i brojnih drugih za svoje stvaralaštvo, istaći će poslednju u nizu - nagradu „Zlatno dleto“ ULUS-a, koju je dobila 2022, za delo „Autoportret sa vešom“: „Zaista mi znači zato što sam ja neko ko živi u Subotici, a dobila sam je u Beogradu. Jako je teško biti primećen i priznat ako nisi u tom velikom, glavnom centru i zato je to velika nagrada za mene kao umetnicu, ali i za ULUS koji je to prepoznao - mislim da su time prevaziđene neke prepreke centralizacije“.

Kod kuće ima mali, intimni atelje, dok izradu većih formata vezuje za Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti „Terra“ Kikinda, gde odlazi. Vreme za rad često joj nedostaje, ali nada se da će ga nadoknaditi već početkom sledeće godine u okviru dvomesečnog boravka u jednom umetničkom rezidensu u Parizu, i svakog sledećeg – za koji (joj) se ukaže prilika.

- Deca su već dovoljno velika, i na pitanje da li imam podršku u porodici, odgovor je – da. Najveći oblik podrške dobijam kroz uvažavanje mog poziva, ali i kroz stalnu pomoć oko realizacije izložbi. Oni (suprug i deca) već su me prihvatili kao mamu umetnicu i suprugu umetnicu. Suprug Norbert radi za jednu mađarsku firmu kao menadžer. Imamo dvoje dece: sina Lazara (18) i ćerku Marinu (17). Iako su oni išli sa mnom na izložbe, često boravili u ateljeu, crtali... nikada nisam htela da im namećem bavljenje umetnošću. Sin ide u Politehničku školu (smer grafički dizajn), zanima ga internet marketing, a ćerka je društvenjak (Gimnazija, društveno-jezički smer), voli engleski jezik, zanima je pravo... Sada sam u tim godinama kada bih volela svoju decu da uputim ka obrazovanju jer tu sam ulagala ceo život - identitet čoveka čine obrazovanje i kultura. Naravno, u skladu sa interesovanjima...