SUgrađani: Marinko Piuković - "Veselim se, ali na svoj način!"

Znaju ga “od Banata pa do Srema”; u gradu i na salašima; kafanama i koncertnim dvoranama - svuda gde su ljubitelji tamburaške muzike, zaljubljenici u tradiciju, u zvuk koji vraća u detinjstvo: dane na salašu i noći pod dunjom. Vidimo ga u narodnoj nošnji, u povorci koja krasi “Dužijancu”, ili za “rastrvljenim astalom” prepunim dokumentarne građe koju uredno sortira. Ostaje u sećanju redovnih posetilaca “Majura”, gde on i njegov bas u sitne sate vezu muzičku priču – onu sto puta ispričanu, a uvek novu. Marinko Piuković, jedan od osnivača tamburaškog sastava “Hajo”, direktor UBH “Dužinajca”, stalni član sastava koji prate Zvonka Bogdana, godinama se, osim muzikom, bavi i sakupljanjem starih fotografija - od prošlosti otrgnutih – za budućnost.       

-    Moj dan počinje tako što je alarm uključen da me budi u pola osam. Neko kaže kasno za ustajanje, ali ja sam šesnaest godina radio u restoranu “Majur”, svako veče, i mi, svirači, ostajali smo do kasno pa onda i kasno ustajali. Nikada to nije bilo u podne, ali ni pre osam ili devet. Samim tim, ostala je ta navika da ustajem malo kasnije nego običan radni svet. Kada ustanem, sledi jutarnja kafa i onda: telefoniranje, obaveze… Svi dogovori su uglavnom prepodne, a poslepodne ne spavam, a nastup je rezervisan za veče. Često sedimo sa gospodinom Zvonkom Bogdanom, ovde, u “Bosu”, i razgovaramo. Naravno, to nisu sve teme vezane za posao, to je razmena iskustava. Zvonko Bogdan je čovek koji ima puno životnog i profesionalnog iskustva i to neretko prenosi na nas , njegove mlađe kolege, svirače, i ta njegova osobina je nama jako draga. Njegov veliki profesionalizam, koji pokušava da usadi u nas, sada već ne tako mlade, ali mlađe od njega (smeh) ljude i kolege, utiče na sve nas. Šta nam kaže? Da odnos prema poslu, prema muzici, mora biti na najvišem nivou!

Poznanstvo sa Zvonkom Bogdanom datira od 1991. godine, “kada sam prvi put nastupio sa njim povodom sto godina od rođenja Pere Tumbas Haje”.

-    Bio je to koncert u restoranu “Spartak”. Imao sam svega devetnaest godina i za mene, jednog mladog tamburaša, bilo je impresivno pratiti Zvonka Bogdana, ali još veća impresija je bilo ta što sam sa njim razgovarao! Pozvao me je do šanka i kao stariji pitao šta radim, čime ću se baviti, šta je moje interesovanje… Naravno, bilo mu je drago kada sam rekao da želim da se bavim sviranjem. Intenzivno smo se počeli družiti od 2000-te godine; pamtim jedan od koncerata u Dvorani “Lisinski”, kada smo nastupili sa našim orkestrom. Tako je do danas - član sam orkestra Vinarije “Zvonko Bogdan” i još dva orkestra (od 14 tamburaša i koncertne postave koja broji 21 člana).

Iako dobro pamti savete starijih kolega, danas je i sam u prilici da ih deli kada mu ih (za)traže.

-    Imao sam sreću da “uhvatim” generacije tamburaša koji su svirali u vreme kada je tambura bila vrlo popularna. Neću reći da danas nije, ali u restoranima i kafanama to je bilo zlatno doba tambure i ja sam, zajedno sa kolegama iz benda, imao sreću da upoznam te ljude, starije kolege – mi smo od njih učili slušajući, razmenjući iskustva, i tu stekli veliko bogatstvo: kako se svira, gde se svira, o poslu… Sve ono što nas je zanimalo, mi smo od njih mogli da saznamo! Danas je situacija malo drugačija. Nestale su klasične kafane, više nema tih kafanskih atmosfera. Mladi se prilagođavaju današnjem vremenu i načinu sviranja… Jednostavno, ne može se uporediti sa onim vremenom! A ono što bih njima mogao poručiti jeste da koliko god je moguće, zadrže i sviraju tambure, da u svojim orkestrima sačuvaju tamburaške instrumente…

NE “MAGARCA”, NEGO TAMBURU! - “Upisali smo tamburašku sekciju u trećem osnovne, a u petom nas je preuzeo Mihajlo Bačlija - oformio školski tamburaški orkestar, vodio nas na takmičenja… Svirao sam tamburu basprim (moj prvi instrument), a kada je odustao kolega iz razreda koji je svirao bas, ukazala se potreba za tim instrumentom. Javim se - ja želim! Ti si dobar, visok, tebi će to dobro stajati! – kaže profesor. Međutim, mama se (po)bunila! Bila je revolitirana jer taj što svira bas (po svadbama) stoji zadnji… Nećeš ti to meni svirati – kaže profesoru – nemojte vi njemu “magarca” (misli na bas), dajte mu da svira tamburu! Onda joj je veliki pedagog, profesor Bačlija rekao - ne brinite, videćete vi, biće sve u redu, samo prepustite meni. Ona je smireno otišla kući i vremenom to je postalo sasvim normalno i više tih problema nije bilo”.

U Ansamblu “Hajo” svira već više od 35 godina. Jedan je od osnivača benda koji od 1988. godine do danas neguje tamburašku muziku. A sve je krenulo i kreće od – tambure! One sa kojom se mali Marinko, tada učenik trećeg razreda osnovne škole, prvi put susreo u “Bunjevačkom kolu” kada je učiteljica Liza Mačković celo odeljenje upisala na tamburašku sekciju, kod profesora Lazara Malagurskog.

-    Kasnije smo usavršavanje nastavili u Subotičkom tamburaškom orkestru kod Stipana Jaramazovića. Mi smo pored onog stalnog orkestralnog sviranja imali neku potrebu da sviramo i nešto drugo, pa smo neretko posle probe ostajali i svirali za našu dušu – to je bio jedan manji sastav, nas nekolicina. Tada još nismo razmišljali o osnivanju benda, sve do 1988, kada su nas pozvali da sviramo za jednu mladu misu - ručak kod svećenika Miroslava Orčića. Tada smo se okupili: Vojislav Temunović, Ivan Piuković, Branko Kutuzov, Tomislav Vukov i ja, ni ne znajući da će to biti naše i životno i profesionalno opredeljenje. Imali smo izmene u orkestru, naravno, što je normalno, ali smo ostali: Branko, Ivan, Tomislav i ja kao deo prvog orkestra. Naziv Ansambla (“Hajo”) je bila moja ideja. Da bismo sačuvali ime Pere Tumbasa Haje, mislili smo da je dobro da uzmemo samo njegov nadimak, i tako je i bilo – kada smo za potrebe izdavanja kasete “Podvikuje bunjevačka vila”, 1990. godine snimili izvorne bunjevačke igre i kola i pisme. Vokalna solistica bila je Marijana, tada Ivković, danas Mitrović, a mi smo u proširenom sastavu (sa Vjekoslavom Poljakovićem i Stipanom Jaramazovićem) snimili to kao čist tamburaški orkestar. I od tada nosimo ime “Hajo”.

Da su mu muzika (i tradicija) u genima, nije teško pogoditi. Potiče iz porodice gde se neguje baština - otac Grgo Piuković, autor knjige “Sto bandaša i bandašica”, tu ljubav preneo je i na decu. Svo četvoro!

-    Ima brata i dve sestre (Ivan, Jelena i Antonija). Roditelji su nas, otkad znam za sebe, oblačili u bunjevačku nošnju i mi smo učestovali u svim tim događajima (pre svega Dužijanca). Praktično sam odrastao u svemu tome – nošnju su pripremali, prali, peglali, otac priređivao, uređivao, često znao da nabavi neki novi komad i pokaže nam - svi smo se radovali jer to je bilo nešto novo; upotpunio je svoju zbirku, a posedovao veliku… Stanovali smo u Gatu (stari su ga zvali Vučidol), u porodičnoj kući, ali ja sam prvu godinu života proveo na salašu (Franciškov šor). Iako smo sa njega odselili 1973. svi kompletno, taj salaš (jedan od najstarijih u tom kraju) i dan danas je u životu - nismo prekidali “komunikaciju” sa njim.

ONA PIVALA, JA SVIRAO - “Mama je bila ta sa kojom sam često, kada sam došao sa sekcije, znao zasvirati neke od tih melodija - ona je pivala, ja sam svirao, i zapravo mi je ona prva utkala ime ansambla u glavu… Kada sam bio klinac, pitao sam – mama, čula si ti za tog Pere Tumbasa Haju? Kaže - kako da ne, on je bio glasovit svirac! To se meni negde urezalo, čuvao sam u sebi i tražio načina da istražim što više… Danas mogu slobodno reći da imam najveću kolekciju fotografija (u fizičkom i digitalnom obliku), građu za monografiju i(li) fotomonografiju Pere Tumbasa Haje”.

Osim što je pomagao ocu u radu na izdavanju pomenute fotomonografije, knjiga “Blago iz dolafa” (bunjevačka nošnja subotičkog kraja), čiji je autor, plod je predanog sakupljačkog rada.

-    Moja velika ljubav su stare fotografije. Mama je govorila da sam kao mali jako voleo cunjati po ladicama, to je nekako u meni! To “cunjanje” je vremenom preraslo u sistematsko prikupljanje i obrađivanje i slaganje fotografija koje sam sakupljao tridesetak godina. Jedna oblast su fotografije vezane za tambure, graditelje tambura, stare tamburaše; druga oblast su bunjevačka nošnja i život na salašima; i treća, fotografije vezane za Suboticu. U planu je da se izda, ne jedna, već više monografija, ja ih u glavi već sve imam, samo mi treba malo vremena...

Iako nije odrastala u takvom miljeu, njegovu posvećenost i ljubav prema ovoj vrsti “posla” prihvatila je i supruga Anastazija koja ga, zajedno sa ćerkama, podržava u svemu. Ali…

-    Kada radim, obično se to rastrvi na astalu da bih imao pregled, pogotovo ako obrađujem nekakav tekst ili tražim nekakve podatke. U prvom danu kada se to radi, sve je u redu, ali ja to najčešće ostavim dan, dva, tri… E, nakon drugog ili trećeg dana onda već smeta: kad ćeš skloniti, treba da pospremimo… (smeh) Ali tolerišu i podržavaju ovo što radim. Ja se trudim da ovo što imam i što sam sakupio, sistematizujem, da znam gde šta stoji: imam svoje police, svoje vitrine, ormare gde sve to držim, ali za određene podatke i informacije sve treba izvaditi, složiti, da bude na dohvat ruke. Na kraju sve vratim na svoje mesto!

Sa suprugom koja je administrativni radnik (zaposlena u špediciji), ima tri ćerke: Ivana treba da diplomira grafički dizajn i inženjerstvo, Katarina je diplomirala inženjerski menadžment, dok je najmlađa Barbara učenica četvrtog razreda Gimnazije. Ivana je već krenula očevim stopama - voli fotografiju, a “Dužijancu” će propratiti okom objektiva, stvarajući vrednu, dokumentarnu građu… Kao direktor Udruge bunjevačkih Hrvata (UBH) “Dužijanca”, naš sagovornik ima čast i obavezu da, zajedno sa saradnicima, organizuje ovu manifestaciju. Posao lep, ali ne i lak.

-    Planiramo malo programsko proširenje… Naravno, sve što Dužijanca sadrži, zahvala Bogu i taj manifestativni deo, povorka, Tamburaško veče, foklorno veče, Bandašicino kolo… to su elementi koji se nikada neće menjati, ali vidimo da ljudi tragaju za nekim novim sadržajima koji bi njima bili interesantni. Ljude treba zabaviti, ponuditi drugi program, možda hrane, pića… Promišljamo kako uvrstiti sve te sadržaje, a pri tom ne remetiti ono što već imamo i što postoji. Imamo želju da na Đurđinu, gde se održava takmičenje risara, preko cele godine imamo različite sadržaje, a ne samo u jednom danu! Pokušavamo da razvijemo jednu, mogu slobodno reći, turističku destinaciju. Đurđin je kolevka slamarstva, tamo postoji već jedna zbirka kruna; tu je i postavka bunjevačkog muzeja: sobe, salaša, sa svim elementima (trenutno u obnovi). Jedan mali prezentacijski centar da napravimo.

MUZIKA ZA SLADOKUSCE - “Izdali smo tri autorska albuma (u produkciji “Croatia records”-a). Po samim naslovima (“Evo opet šorom vranci jure”, “Di su moji dobri ljudi, di su moje uspomene”, “Vreme piše priče”) možemo zaključiti da su to pesme koje nose neku setu za prošlim vremenima… Autor gotovo svih pesama je moj kolega Tomislav, ima i nekoliko koje sam ja napisao. Aranžiram sa ansamblom, sa kolegama imam jako dobru saradnju –  tu su i dva nova člana: Davor Šefčić i Vladimir Peić Tukuljac. Sada smo se više usmerili na koncerte – 6. i 7. novembra ćemo imati dva koncerta u Koncertnoj dvorani “Lisinski” u Zagrebu (mala dvorana). Naše autorske pesme vole ne samo ljudi starije dobi, već i mlađe generacije. To nije muzika koja će zadovoljiti široke mase, više bih rekao da su to ljudi sladokusci, ali, hvala bogu, imamo publiku koja posećuje naše koncerte i koja voli tu vrstu muzike i vrednuje naše prezentacije”.

I dok razmišlja o tome kakvu vrstu sadržaja i zabave ljudi traže danas, zamolimo ga da se vrati u one godine, kada je na “Majuru” nastupao sa svojim ansamblom…

-    Razlikuje se vreme kada smo počimali (početak 90-tih) i ono do kada smo svirali (do 2008). Kada smo počeli, bili smo sretni što možemo da sviramo ono što smo mi voleli da slušamo - starogradske romanse, repertoar Janike Balaža, Zvonka Bogdana, kafanski repertoar toga vremena. Takvi su ljudi dolazili. Vremenom se struktura gostiju menjala i taj repertoar se promenio. Videli smo da i mi moramo da se prilagođavamo. Stasavali smo kao svirači, stekli i životnog iskustva kroz razgovor sa ljudima, odnos gost - muzičar. Mi smo bili mladi, a naši gosti ljudi sa iskustvom, dolazili su direktori velikih kompanija, firmi… i bilo nam je jako drago i koristilo nam je, kada su neretko na pauzama znali sesti sa nama, porazgovarati, podeliti neka iskustva kroz taj odnos za stolom. Onaj ko želi i ko hoće, u kafani može da stekne velika i profesionalna i životna iskustva! A bakšiš? Naravno, to je za nas zahvala, a za gosta nagrada za pruženu uslugu - u ovom slučaju muzičku. I ugođaj. Kada dobiješ bakšiš, znači da je gost zadovoljan - da smo uspeli svojom prezentacijom ili repertoarom da ga zadovoljimo i on nas je nagradio. Sećam se, nismo mogli zamisliti veče bez “Đurđevdana”, i “Legende” su tada bile popularne, naravno, pesma Zvonka Bogdana “Već odavno spremam svog mrkova…” ne mogu nabrojati koliko smo je puta odsvirali! Bilo je i onih koje su dolazile i prolazile, ali one iz repertoara Miroslava Ilića, Tome Zdravkovića, Harisa Džinovića i svaka od Zvonka Bogdana - taj repertoar i dan danas traje i svira se. Ljudi poručuju, vole da čuju i da se vesele uz te pesme.

Kako se vi veselite – pitamo za kraj.

-    Možda čudno zvuči, ali ja se ne volim veseliti uz muziku. Uživam u muzici isključivo da je slušam! U svadbi ili na nekim događajima, najčešće sedim za stolom, ali to ne znači da mi nije ugodno, prosto uživam u tome da slušam muziku, da pratim šta se događa, nisam veseljak da ću skočiti na neku od mojih omiljenih pesama - ne bih nešto posebno ni izdvajao… Često to ljudima bude čudno - kako ti uveseljavaš ljude, a ne znaš da se veseliš?! Ja se znam veseliti, ali na jedan svoj način.