SUgrađani: Marta Bereš - "Imam osećaj da mi je duša prohodna..."

“Lovili” smo je na putu između Novog Sada i Subotice, od predstave do predstave, između telefonskih razgovora i porodičnih obaveza. Jednom dogovoren termin – odložen, drugi- pomeren. Ali kada se konačno pojavila, sve smo joj oprostili! “Beskrajno vam se izvinjavam…” – prva je i poslednja rečenica koju nam je tokom intervjua uputila glumica Marta Bereš, koju osim neospornog znanja i talenta, krasi i neverovatan šarm, harizma i spontanost, a kada se tome doda i priča o sjajnoj karijeri (a još nije ni na pola puta!), možemo samo da dodamo: Draga Marta, mi se vama beskrajno izvinjavamo ako nismo uspeli da vas prikažemo onako kako smo vas doživeli: neposredno i toplo, s ogromnim poštovanjem za vaš rad. Možemo samo da kažemo da smo se (po)trudili. I jedna napomena – razgovor smo počele sa “Vi”, a rastale se na “Ti”, uz zagrljaj i iskrene komplimente – privilegija i ponos. Naš.

- Mislim da su generalno umetnici specifični – da li teški, da li preosetljivi, malo van nekih formi i šablona. Zna da bude nezgodno pri dogovorima (smeh), ali istina je – razapeću se: juče uveče sam se vratila iz Novog Sada, imala malo vremena da budem sa ćerkama, stariju sada ispratila u školu, pa opet odlazim na dva dana i neću ih videti. Znam da sam obećala, hoću da održim reč, a sa druge strane, njima sam najviše dužna…

Ostvarena kao žena i majka, u (nezvaničnom) braku sa poznatim subotičkim rediteljem Andrejem Bokom, dobila je dve ćerke: Aleksiju (8) i Ameli (3), koje su u pozorištu praktično od rođenja.

- Neverovatno koliko čovekovu ličnost formira to kada dobije dete! Shvatila sam da ne želim da se bavim time da li sam dobar roditelj ili ne, nego samo da osluškujem šta je njima bitno, da ne namećem stvari… Naravno, svaki roditelj neizmerno voli svoju decu, ali na koji način je potrebno da se ta ljubav pokaže, to je toliko veliki zadatak da ga je nemoguće apsolvirati – za to je potreban ceo život i ni tad nije završena priča. Što se pozorišta tiče, mislim da je starija već pogledala predstava više nego neko za života! I sama se oprobala u glumi, gaji otvorenost prema pozorištu, nije kritički nastrojena u smislu nešto joj se sviđa ili ne sviđa (mada ima svoje prioritete) – predstavu će pogledati i svaki put uživa!

NEMAM POTREBU DA POBEGNEM! - “Savršeni trenuci su čitanje za devojčice (pričaju oba jezika – i srpski i mađarski), zajednički doručak, šetnja, ručak; putovanja (od tri dana!) i, naravno, maštanje o pozorištu – o budućim projektima. Nemam potrebu da pobegnem od sopstvenog života i stvarno imam osećaj da sam zahvalna za ovaj život, da mi je lep i uživam u njemu. Najveći izazov je biti u miru sa sobom i kada to imam, beskrajno sam zadovoljna. Ali to je izazovno - svakim danom ponovo...”. 

A u predstavama koje je gledala, a potom postala i njihov neraskidivi deo, uživa i mama, za koju poznavaoci tvrde da je jedna od naših najboljih glumica današnjice.

- Prija svaki put kada te ljudi doživljavaju pozitivno, ali čim je čovek u ovom poslu, uvek ima i toplog i hladnog. Glumom se bavim od dvanaeste godine i naravno da je bilo različitih komentara, ali to je toliko prirodno, samo čovek treba da prihvati da je i to deo ovog posla i da se ne tangira previše. Na kraju krajeva, čovek je ono što jeste, sa svim dobrim i lošim osobinama, a najviše me poznaju, ili pravo me poznaju, oni sa kojima živim i sa kojima svakodnevno imam najbliže kontakte - oni vide i onu lošu i onu dobru stranu, tako da ne dolazi do nekog iskrivljenja ličnosti jer čovek je svestan i jednog i drugog dela.

Umesto nje nabrajamo samo (mali) deo priznanja koja je do sada dobila: Patakijev prsten, “Dr Ferenc Bodrogvari”, Sterijina nagrada i niz drugih u zemlji i inostranstvu.

- Jako je dobar osećaj kada priznaju tvoj rad. Pogotovo kada čovek zna koliko je uložio. Ali najiskrenije, to traje samo nekoliko dana i onda opet... Ono “nešto” što ostaje, jesu kontakti sa ljudima. Razmišljala sam o pet uloga koje su mi stvarno bile bitne u ovih dvadeset godina, ali tu dolazi do protivrečnosti jer čim bih navela tu ulogu, setim se čoveka koji je tu predstavu režirao! Ili kostimografa, scenografa, kompozitora, ljudi sa kojima sam u tom trenutku ostvarila neki dobar, ljudski kontakt. Nekako mi to ostaje i što vreme više prolazi, imam osećaj da su zaista najbitniji ti odnosi koje ostvarujemo i produbljujemo – sa drugima i sami sa sobom. Sve ostalo je prolazno. I oni koji imaju najveće uspehe, imaju i padove, i sve dok budemo živi, to će se menjati: uspeh na pad, pad na uspeh; to je neko životno pravilo, i ako se čovek “navuče” na uspeh ili se previše počne nervirati oko nekih stvari koje nisu ispale baš kako je planirao, gubi dragocene trenutke. Na sceni svaki put imam osećaj da mi je energija protočna, da su ljudi u publici osetili tu emociju, da ih je pročistilo bar u onoj meri u kojoj je i mene – meni je to ogroman uspeh! Dobar je osećaj leći u krevet posle tako odigrane predstave ili otići kući posle snimanja sa osećajem koliko je bilo lepo i koliko sam uživala. I ma koliko da sam umorna, imam osećaj da mi je duša prohodna!

RAVNOTEŽA - “Ova profesija traži puno vremena i energije i ako čovek ne uživa u njoj, ako ne nauči da puni baterije tokom trošenja, postaje jako opasna. Postoji mogućnost da izgori ili da bude nesrećan. Bila sam maksimalista i neko ko ponekad radi van svojih mogućnosti i na taj način ugrozi i svoje zdravlje, ali sa godinama shvatam kolika je mudrost kod starijih kolega - znanje i kontrola, da čovek bude u ravnoteži. To tražim - da uđem u sklop igre, ali da se ne istrošim, nego izađem vitalna i srećna što sam imala prilike da budem na sceni – da razmenimo energiju, ljubav, lepotu! Prošle godine stoti put odigrala sam “One Girl Show”, u režiji Andraša Urbana, možda najuspešniji pozorišni projekat na kojem sam radila, i to je na neki način bio kraj jedne epohe. Čak je ne bih ni nazvala monodramom jer izlazi iz tih okvira - interakcija sa publikom, nikada ne znate šta će vas dočekati! Možda jedna od najtežih glumačkih škola, ogromna odgovornost. Ali treba naći pravi trenutak da čovek pusti te stvari i zaista se završilo kao neki lep rastanak…”.

Rođena Novosađanka odrasla je u porodici u kojoj se niko nije bavio umetnošću.

- Moji (preci) bili su pekari, krojači, mama hemijski tehničar, tata sveštenik, brat elektroinženjer… To znači da je ovo kod mene stvarno duboko iskreno. Od trenutka kada smo u Novom Sadu pokrenuli đačku scenu, ja maltene boravim u pozorištu! Trenutno sam član Srpskog narodnog pozorišta, nedavno počela proces sa Veljkom Mićunovićem – premijera predstave “Iskupljenje” biće na jesen; igram u u predstavi “Skupljači perja” Dejana Projkovskog, u “Bila jednom jedna zemlja” Kokana Mladenovića, “Hasanaginici” u režiji Andraša Urbana i “Ani Karenjinoj” Dejana Projkovskog. U Budimpešti igram “Farenhajt 451”, i ima još nekoliko projekata o kojima ne sme da se priča, ali koji me uzbuđuju - čekam susret sa tim ljudima i rad na tom materijalu.

Marta Bereš diplomirala je na Akademiji ametnosti u Novom Sadu, odsek - gluma na mađarskom jeziku. Punih osamnaest godina bila je član Pozorišta “Deže Kostolanji”, jedno vreme i slobodni umetnik, a od 2022. član je Srpskog narodnog pozorišta (po ugovoru). A veze sa Narodnim pozorištem u Subotici prevazišle su (samo) poslovne…   

- Prvi put kada sam došla u Suboticu (još je postojala “Antikvarnica” na Korzou), sećam se, grad je u meni ostavio neki bajkovit utisak, imala sam osećaj da je drugačiji od ostalih - kao da gledam insert iz nekog filma ili predstave! Prvi put radila sam diplomsku predstavu, a od tada kao spoljni saradnik više puta sarađivala sa Narodnim pozorištem – lepo iskustvo.

U ovom trenutku za Suboticu je ne vezuje posao, “samo” porodica.

- Ovaj grad je postao moja baza, mirno utočište. Baš je pogodna za porodični život! Imam osećaj da čovek ovde malo uspori, da manje prati te spoljašnje impulse i može da se okrene (ka) sebi. U početku mi je bilo čudno, posle Novog Sada koji je ipak brži grad, sa više impulsa, ali veliki gradovi na neki način daju iluziju toga da se nešto dešava, a zapravo stvari se uvek dešavaju u čoveku – u duši, unutra. THE WORLD INSIDE IS BIGGER THAN THE WORLD OUTSIDE. U posledne vreme stalno razmišljam o tome šta bi mi prijalo, o osećaju koji priželjkujem, a to je mir, neko stanje koje podrazumeva da se kreativno radi, ali bez osećaja da te bilo šta pritiska - nije bitno gde…

“DEŽURNI” RODITELJ I OBAVEZNA ŠETNJA - “Andrej i ja imamo dogovor  oko čuvanja dece, prihvatamo smene – dok je jedan kod kuće sa decom - dežurni roditelj, drugi radi. I zapravo me čudi kako, za ovih devet godina koliko smo zajedno, s obzirom na to koliko radimo i koliko nas ima na sve strane, imamo baš jaku porodičnu celinu, neko vreme za nas kojeg se teško odričemo. Zato i retko prihvatam nešto što je van moje (uže) profesije. I stvarno imam osećaj da me ta dva polja: porodica i karijera, u ovom trenutku i ovom dobu mog života, jako ispunjavaju. Imam i svoje rituale kojih se ne odričem, na primer svakodnevne šetnje (bar sat vremena) po Subotici ili gde god da se u tom trenutku nalazim. Šetnja je nešto čega ne mogu da se odreknem – benefit i za fizičko i za mentalno zdravlje, aktivna meditacija. A na neki način odajem počast ovom ili gradu u kom u tom trenutku boravim…”.

A to “gde” je u njenom slučaju – širok pojam. Od Novog Sada do Subotice, od Beograda do Pešte. Sve(t) je pozorinica, što bi rekao Šekspir.

- U Mađarskoj sam provela jedan semestar na drugoj godini studija - jako lepo iskustvo. Od septembra do decembra pogledala sam 60 predstava! Kulturološki drugačije, drugačije su predstave, publika drugačije reaguje… Bio je to veliki impuls i za neku disciplinu i za odnos prema radu, a opet, ovde mi se toliko sviđa ta opuštenost, otvorenost. Imam osećaj da je to kao kad čovek nasledi dobre i loše stvari i od majke i od oca pa treba da koristi one koje su dobre. Tako gledam na te dve države.

Iako je (do sada) prvenstveno bila pozorišna glumica, budućnost je otvorena (i za film).

- Posebno mi je drago što sam bila deo ekipe filma i televizijske serije “Liberta – rađanje grada” Žanka Tomića, gde tumačim lik Marije Terezije. Snimanje na takvim mestima, u takvim kostimima, Petrovaradinska tvrđava, Beograd… To pamtim kao prelepo iskustvo i sećam se tih utisaka - vraćam se iz Beograda za Novi Sad, a srce prepuno! Pozorište mi je došlo nekako prirodno, dok sam u vezi sa filmom do skoro imala neku neverovatnu mistifikaciju! Pozorište je bilo prirodan teren, tu se nikada nisam napinjala, previše trudila, već su se stvari razvijale sa takvom lakoćom i dolazile same od sebe - prelepe uloge i susreti. Pozorište pruža neku ušuškanost, a prema filmu sam imala blagi otpor (kao i prema intervjuima i svakom malo širem javnom nastupu), ali imam osećaj da sledi korak kojim se ta mogućnost otvara i čudim se koliko mrija i koliko uživam u tome…