SUgrađani: Mihael Kurina - "Miši, ti moraš da budeš u vatri da bi te shvatili!"

Dok svira, iz njega izbija energija koja se ne može rečima opisati. Ali može prepoznati, doživeti – osetiti. On je naziva „džas“ (gyass) – na romskom: UVEK U POKRETU.  (Ne)uhvatljivi trenuci muzike. Kretanje. Igra muzičara – uživanje slušalaca. Njegov instrument, braća i on – čuveni cimbalista, a naš sugrađanin Mihael Kurina. Tačnije – Michael, ispraviće nas i objasniti: „Rođen sam u Nemačkoj. Zovu me i Mišel...“. A za Mihaela, Michaela ili Mišela zna se daleko izvan okvira ovog grada koji možda i nije dovoljno upoznat sa delom jednog muzičara koji iza sebe nema diplomu, ali osvaja svetsku scenu! I dok nam na telefonu pokazuje fotografiju sa čuvenim „Džipsi Kingsima“, nakon jednog nastupa, i dok nabraja imena (poznatih) muzičara sa kojima je sarađivao i zemlje u kojima je nastupao, shvatamo da (ta) diploma i nije neophodna. Jer talenat se ne uči, sa njim se rađaš.       

- Sarađivali smo sa Batom Kovačem, Zdravkom Čolićem, Bajagom (pojavio sam se i u filmu „Profesionalac“ tokom izvođenja njegove pesme „Pada vlada“ – glumio muzičara u restoranu). Jako sam poštovao pokojnog Balaševića – on je došao u Suboticu nakon što nas je njegova supruga Olivera zamolila da povodom njegovog rođendana napravimo obrade pesama sa njegovog albuma, ali u našem aranžmanu. Napomenula je da to mora da bude tajno, da on ne (sa)zna, i mi smo to snimili u Novom Sadu i ona mu je za rođendan pustila. Posle toga rekao je da mora da nas upozna, došao da se vidimo, malo se družimo, čak je jednom i nastupao sa nama u Novom Sadu! Pretprošle godine u Tuluzu svirali smo sa „Džipsi Kingisima“ na Festivalu „La Cigana“. Mi smo išli sa Bakom Jovanovićem koji je tamburaš „number one“ u svetu i nastupali odmah nakon „Kinsa“ - jedni za drugim. Kakvi su utisci o njima? Pravi Romi! Nema tu šta. Naravno, u pozitivnom smislu. Stvarno su divni ljudi, nema negative. Pohvalili su naše izvođenje „Vranjanke“ - to je ta džas energija koju imamo bilo šta da sviramo: da li klasiku, pop, džez... mi to radimo na naš način. I ljudi to prepoznaju – bili Francuzi, Španci, ceo svet! To je univerzalno, to izlazi iz nas...

IZ KUHINJE U STUDIO! - „Nas tri brata imamo sestru Korneliju. I ona je muzikalna, čak smo snimili sa njom jednu numeru – išla je iz kuhinje u studio! Jako je talentovala, ali znate kako je - udala se, deca... Njen sin je violinista, danas na akademiji, Kristijan Juhas. Ponosan sam i na bratovljevu ćerku, moju nećaku Viktoriju koja je završila akademiju i radi u Muzičkoj školi“.

Govori u množini jer, osim njega „Kurina trio“ čine i njegova rođena braća: Ferenc (kontrabas) i Janoš (klavijatura). Počeci ih vezuju za kultni „Trubadur“ gde su nastupali pod imenom „Džas bend“ u proširenom sastavu (perkusionista Robert Ambruš i violinista Robert Lakatoš). Ova prvobitna postava predstavljala je isključivo klupsku varijantu i opstala do prvih koncerata kada je osnovan „Kurina trio“. Naš sagovornik u poslednje vreme nastupa i sa poznatim subotičkim violinistom Žigom Palom, i nakon serije uspešnih zajedničkih koncerata najavljuje sledeći - 10. juna u subotičkoj Sinagogi.

- Tu se svira od filmske muzike do klasike, od čardaša do operete. Ali ja i tamo koristim tu energiju, taj moj svet, moj džas. I to publika oseti - bilo šta da sviramo. I on je solista kao i ja, i to je ljudima interesantno. I drago mi je da je stvoren taj naš duo i da sugrađani mogu da vide i tako nešto...

I dok danas nastupaju na svetskim scenama, u uvertiri ih nije bilo ni u najavi! Braća su pre pomenutog „Trubadura“ nastupala u „Nepkeru“, „Gurinoviću“, „Maloj gostioni“...

- Nema kafane u kojoj nismo svirali! Bili smo pravi restoranski muzičari, a onda sasvim slučajno dospeli u klub i osetili da postoji i nešto drugo osim kafana! Iz tog kluba dospeli smo do velikih scena („Egzit“, „Pepsi siget“, Nemačka, Portugalija, nastupali čak u Tokiju)!

MIŠA IZ NIŠA - „Jako mi je drago što sam Subotičanin i mogu da kažem da gde god da odemo, ostavljamo pečat, naš i subotički. Ali činjenica je da smo više prepoznati u nekim drugim gradovima, recimo, kada se šetam Novim Sadom, Beogradom, ljudi prilaze, javljaju se... Bilo gde da da odem, tri-četiri dana, lepo je, a sada sam već shvatio da mi je lepše ovde, u zemlji. I kada kažu - ti treba da ideš u Pariz, vi tamo pripadate, ja u Beogradu sve to osetim, kao da sam u Parizu! Jako se dobro osećam, ljudi poštuju i mene i braću...“. I zaista, kao da može da čuje o čemu razgovaramo, u tome trenutku našem sagovorniku prilazi (nepoznat) čovek koji je sedeo za susednim stolom u kafiću: „Ja se izvinjavam. Ja sam Nišlija, Miša iz Niša, bavim se muzikom, hteo sam samo da se pozdravim. Da si mi živ i zdrav, želim ti sve najlepše!“. 

Rodni grad – Štathagen (Nemačka). I otac i deda i sin nose isto ime (tradicija kod Roma – objasniće) i dele isti poziv...

- I otac i deda su bili muzičari. Otac, koji je svirao violinu, rekao mi je – sine, slušaj „Bitlse“! Znači, mi nismo samo oni kafanski muzičari, već široki - od Čik Korija do Tome Zdravkovića, Oskara Pitersona i Bireli Lagrena (jedan od pet najvećih svetskih gitarista, sa njim smo imali ugodno veče – nastupali na koncertu u Minhenu). Porodica se uskoro vraća u Suboticu gde su rođeni deda, baba, i od tada do danas sam tu. Ovde završavam osnovnu školu. Srednju nemam, ja sam već sa šesnaest godina svirao u Radio-stanici Novi Sad, čak sam bio i stalni radnik, ali jako kratko - samo jedan dan! (smeh) Kaže mi gospođa iz kancelarije - vi ste mladi, vi niste normalni; juče ste postali stalni radnik, a dajete otkaz! Ali nije mi žao. Da sam ostao, ne bih našao svoj svet - ne bih proputovao Italiju, Nemačku, Holandiju, Francusku, Portugaliju... Propustio bih sve bih sve ove festivale, ne bih upoznao svetske ljude, ne bih imao ovo što imamo. Mladi počnu nešto, misle da već znaju, a tek su u milimetrima! A mi smo već hiljade kilometara prešli i još uvek smo ponizni, uvek na zemlji - ne letimo. Iako je obrazovanje važno, čovek treba da prođe ovu svetsku široku pozornicu - ne može to na papiru da se nauči. Ili na tabli. To mora u stvarnosti.

I ne može bez – instrumenta!

- Desilo se to da je jedan naš rođak išao u Kanjižu da za mog brata kupi kontrabas. Ali umesto basa kupio je cimbalo! (smeh) Kao mali jako sam zavoleo taj instrument – učio sam privatno, imao sreće da sam upoznao cimbalistu Oskara Ekreša iz Budimpešte (orkestar „Sto violina“) koji je izdao kasetu i ja sam to kao dete slušao - od 24 sata vežbao sam 18! Čim su moji roditelji ustali, ja sam već bio za cimbalom! Uzor mi je bio i Elemer Balog, a danas i mi imamo učenike - vokalnog solistu, gitaristu (Dejan Vrana) i mladog bubnjara na akademiji (Mario Bošnjak). Ponosan sam - deca su fina i hoće da uče; napreduju, ulaze u ovoj naš stil, osetili su to.

STALNI POSAO? NIKADA! - „Nikada se ne bih opredelio za stalni posao. Ali ako biste me pitali koliko imam, na primer, studijskih snimaka, odgovor je sigurno nekoliko hiljada! Ako tako pogledamo, već sam mogao da budem u penziji“ (smeh).

A talenta i muzičkog znanja ne manjka ni njegovoj deci.

- Sa suprugom Klaudijom (koordinatorka za romska pitanja u gradu) imam ćerku Manuelu i sina – i on se zove Mihalj, a unuk je Majki! To je malo modernije... Uskoro postajem trostruki deda! Unuk je možda budući cimbalista, a i sin i ćerka su muzikalni - ne mogu da ih prevare jer su u muzici odrasli. Ćerka je završila Srednju hemijsku, a sin – Muzičku školu. Svira gitaru i to strašno – ne zato što mi je sin, ali sjajan je.  

BORIMO SE ZA TON! - „Ima planova, samo da me zdravlje služi - malo me bole leđa, inače se dobro osećam. Jako volimo da sviramo, zna moja supruga – ona je izdržala sve ovo. Teško je, verujte mi, jednoj ženi i ne samo mojoj, već i Jančikinoj i Ferencovoj. To je fanatično - kažu da je to bolest neka što mi imamo. Mi se borimo za taj ton! Dok neki gledaju što pre da završe posao da idu i gledaju utakmicu, mi smo u muzici...“.

Naš sagovornik bio je gost Subotičke filharmonije na novogodišnjem koncertu, nastupao i sa Lajkom Feliksom u Budimpešti, i primećuje da Subotica ima kvalitetne muzičare koji su rado viđeni i u inostranstvu. Ipak, gradu zamera što, kada su bitni datumi u pitanju, često zove goste sa strane „umesto nas ovde“! Jedan od oni koji su poreklom Subotičani, a napravili svetsku karijeru, svakako je i Silvester Levai, za kojeg ga vezuje više nego poslovna saradnja.

- Kada on dođe u Suboticu, samo mi možemo da mu sviramo! Živi u Nemačkoj, bili smo njegovi gosti, supruga mu je imala rođendan, mi smo svirali. Odveo me je da vidim njegov Gremi (koji je dobio za kompoziciju „Fly, Robin, Fly“, prim. aut), pokazao mi svoj ranč i kućni bioskop i sve, i onda mi je rekao – Miši, ti moraš da budeš u vatri da bi te shvatili! Dobar savet. Trudim se...