SUgrađani: Mihaela Budimski Soldat - "Mačka (koja) se uvek dočeka na noge!"

Odluku da ostane u Službi hitne medicinske pomoći donela je vođenja mišlju da (još) nije spasila dovoljno života... A već je samo jedan – dovoljno vredan. Zato duboki naklon i njoj i njenim kolegama, čije vozilo, sa rotirajućom sirenom, ne volimo da vidimo. Ni čujemo. Podstaknuti sujeverjem, okrećemo glavu u drugom pravcu, izgovaramo reči kojima teramo nevolju od sebe, ali, u trenucima koji nas i naše najmilije dele od ishoda koji može da bude i fatalan, sve svoje nade, molbe, želje... njima upućujemo.

A jedna od „njih“ je i lekar specijalista urgentne medicine (interno – urgentolog) dr Mihaela Budimski Soldat, koja poslednjih deset godina obavlja i funkciju PR-a Doma zdravlja Subotica. Žena-zmaj, Palićanka ne Subotičanka, majka i supruga, bivša preponašica kojoj prepreke – ne mogu ništa. I ako zapne na jednoj, prelazi (na) drugu, kao „mačka koju baciš, ali se uvek dočeka na noge - spremna na sve situacije (kako je duhovito i mudro primetila bivša načelnica Službe za hitnu medicinsku pomoć prim. dr Kornelija Jakšić Horvat).  

-    Sestra je završila Srednju medicinsku školu, pa sam i ja krenula, da bih školovanje nastavila na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. U početku su moja interesovanja išla ka sportskoj medicini, ali ubrzo sam shvatila da je pedijatrija nešto što želim i tokom celog školovanja usredsredila sam pažnju na to, spremna da jednog dana budem pedijatar. Igrom slučaja, kada sam se zaposlila u Domu zdravlja Subotica, Služba hitne pomoći imala je potrebu za lekarima i ja sam tu završila, iako to nije bila moja zona interesovanja, nešto o čemu sam sanjala... Kasnije su se otvorile mogućnosti da pređem na pedijatriju, ali zaključila sam da još nisam spasila dovoljno života i da treba da ostanem! Želela sam još da učim jer Hitna pomoć je jedna velika škola - u profesionalnom i svakom drugom pogledu. Kako gledate na ljude i život... Snašla sam se, počela da napredujem, da putujem, da se usavršavam - imam uzlaznu putanju što se tiče same urgentne medicine, oblasti iz koje sam završila i specijalizaciju. U Hitnoj pomoći sam već šesnaest godina, i kada se osvrnem, ne bih izabrala drugi put. Mislim da je mene posao izabrao, jednostavno se namestilo - mesto mi je tu gde jesam, pronašla sam se u svemu ovome. Kada čovek radi sa toliko ljubavi, onda mu ništa nije teško! U Hitnoj pomoći generalno i ostaju ljudi koji vole ovaj posao. Ne može to svako da radi, probran je kadar. Tu su ljudi koji se mogu suočiti sa onim šta ih čeka, koji imaju posebne misije koje su malo uzvišenije od tog običnog, ljudskog faktora - uvek na zadatku da se TI nađeš nekome.

Iako se opredelila za drugu granu medicine, pedijatar u njoj otkriva se u situacijama kada kao lekar urgentolog - zbrinjava (i) najmlađe.

-    Tretiramo i decu, doduše tek sa urgentnim stanjem, i to su najveći izazovi – dođu deca koja se guše, ili iz traume ili, ne daj bože, nešto još gore... Posao je takav da vi ulazite u kuće, domove, u najintimniji deo. Naravno, usredsređeni ste na pacijenta, rodbinu retko pamtim, ali ako se desi tragičan ishod, ono što ostaje jesu pogledi tih ljudi... Ako si čovek, ne možeš a da ne... Svi radimo profesionalno, profesionalno završimo posao, ali ti neki aspekti... Bude stvarno velikih tragedija, bude i dece... Nažalost, tokom prošle zime imali smo veći broj resuscitacija (reanimacija) dece - sve te slučajeve pamtim. Velike tragedije, svi smo osetljivi na decu...

AKO PITATE MOJU MAJKU... -  „U mojoj porodici nije bilo zdravstvenih radnika. I sestra je otišla u druge vode, drugi grad. Majka je radila u vrtiću i odatle verovatno ta moja ljubav prema pedijatriji i želja da se radi sa decom. Aktivna je, putuje sa penzionerima... Stub porodice, jaka ličnost, uzor. Pokojni otac bio je sportski radnik, kratkotrajno koračao stopama dede i pradede (poreklom iz Ruskog Krstura) koji su bili čuveni fotografi. U Etnološkom muzeju u Beogradu postavljena je izložba i promovisana knjiga „Život i običaji Rusina u objektivu fotografa Budinski“ (greškom je u dokumentu stiglo M umesto N i tako nam je promenjeno prezime). Za mene je ova postavka bila novina, kao i dela, fotografije mojih predaka...  Ako pitate moju majku, rekla bi da ja ličim na oca (smeh). Likom jesam na tatu, a i kuća je puna fotoaparata! Ne bavim se fotografijom, ali u tom kontekstu nešto znam – na primer, kada dajem izjave, kako se postaviti; nekad sugerišem da zbog senki neće biti dobro i da baš nije dobro da gledam gore...“.

I to je trenutak kada je glas izdaje. Udah, izdah, pauza. I za sagovornika i za novinara. Rečito ćutanje.

-    Priroda posla je takva da je svaki dan izazov. Dođeš na posao, ne znaš šta će te dočekati - urgentni teren na koji ćeš ići pod rotacijom... Radim u službi koja nije popularna - niko ne voli da vidi hitnu pomoć... Ali sa druge strane, kada vam je život ugrožen, kada prestane rad srca ili disanje, jednostavno, sve je u vašim rukama! Ti minuti traju kao večnost za one koji čekaju, a vi morate biti pribrani. Mislim da svi lekari Hitne pomoći pamte sve resuscitacije pacijenata, bilo pozitivan ili negativan ishod. Sve je to borba za život. I na nju uvek utiče niz faktora. Kada kažemo - hitna ne sme da pogreši, odmah se misli na lekarsku grešku, a ljudi retko razmišljaju o tome da izlazak na teren počinje od - poziva. To je već momenat kada pozivalac treba da objasni šta se dešava i da sarađuje da bismo dobili konkretne informacije, da bismo napravili dobru trijažu, prepoznali ono što se dešava na terenu; tu je uvek faktor saobraćaja koji može da nas uspori, pa faktor obeleženosti ulica grada, da li je u pitanju sedmi sprat, ima li lifta... Sve to utiče na pristizanje same službe. Svima nama je u interesu da dođemo što pre, ali to je sve ono kroz šta mi prolazimo da bismo došli do adrese... Posao te melje, ideš dalje, već naredni teren može biti ponovna borba za život! Jednostavno, moraš da se isključiš i da nastaviš sa radom, tu nema dileme. Svi zaposleni u Hitnoj pomoći funkcionišu na taj način – mi se za pacijenta ne vezujemo, kratkotrajni su kontakti sa tim ljudima. Dođeš iz službe, raspremiš sanitet, središ opremu i - idemo dalje! Novi poziv, novi slučaj...

TRČI, NE STAJE - Još su „Subotičke novine“ pisale o bivšoj preponašici Atletskog kluba „Spartak“, kojoj je pad prekinuo takmičarsku karijeru (u usponu). Počela u šestom osnovne, odmalena je volela da trči - na državnom prvenstvu zauzela treće mesto na 400 metara sa preponama. I onda peh na juniorskom prvenstvu, pad kod osme prepone – povređena ruka, polomljen lakat, rehabilitacija, i više ništa od prepona! Da li je još trener Laslo Ubori u njoj prepoznao borca koji se ne predaje, ili je borba, sa upornošću, došla kasnije, tek, ona je nastavila da trči – u metaforičkom i svakom drugom smislu. I ne staje.

Trudi se da posao ne donosi kući.

-    Ono što je na poslu, ostaje na poslu! Nikada o poslu kod kuće, ni sa suprugom ni sa prijateljima. Desi se da me ljudi kontaktiraju, pitaju šta se desilo - dajem uobičajene uopštene komentare – etika je nešto što mora uvek da bude prisutno. Ima situacija kada se jako uplašiš, kada podelim to šta se moglo desiti, kao u slučaju kada sam mogla celu porodicu da izgubim za jedan dan! Srećom pa smo ih spasili. Bude i situacija kad imaš više povređenih, teške traume – saobraćajna nesreća gde sam imala dva mlada čoveka u komi, i jednom od njih je stalno zvonio telefon sa pesmom „Moj je život Švicarska“ i onaj početak kada kaže: „The number you are calling is not available“ (Broj koji ste birali je trenutno nedostupan, prim. aut). Konstantno mu je išla ta pesma i to je nešto što mi je ostalo i što pamtim kao jednu tešku tragediju s obzirom na to da ishod nije bio dobar. Ljudske sudbine...

Prosečan broj poziva Službe hitne pomoći na dnevnom nivou (24 časa) kreće se između 150 i 200. Ipak broj 194 ne biraju samo oni kojima je (hitna) pomoć zaista i potrebna.

-    Mi radimo i veliki broj transporta - pored lekarskih, postoje i transportne ekipe koje vrše transporte pacijenata od kuće do bolnice, u bolničke centre. Ima raznih poziva, poziva za savet, imamo pacijente koji nas konstantno zovu, prepoznatljivi su po glasu - oni su sami, traže utehu, savet... Takvih je na desetine - zovu svakodnevno, bilo danju, bilo noću, u tri sata ujutru! Najčešće su to pacijenti sa hroničnim tegobama, koji su usamljeni, na neki način traže pažnju i dovoljni su naši tehničari koji rade za telefonom - znaju kako sa njima, kako da razgovaraju... Ali kad imate veliki broj poziva, veliki broj protoka i terena, kada su sve ekipe napolju, kada je trijaža krucijalna – da se vidi ko je hitan, ko nije, onda jedan takav pacijenat može da poremeti rad službe - oduzima vreme.

POKRENIMO SRCE I - SEBE - Osim dr Kornelije Jakšić Horvat, na moj profesionalni napredak uticao je i generalni sekretar Resuscitacionog saveta Srbije dr Zlatko Fišer, a tu je i sadašnji načelnik dr Branislav Milović. Angažovana sam i u Resuscitacionom savetu Srbije kao instruktor (Basic Life Support, Advanced Life Support, Immediate Life Support, European Pediatric Advanced Life Support...). Organizovala sam edukacije i letnju školu resuscitacije, program koji sprovodimo po školama i vrtićima... Već deset godina organizujemo akciju „Pokrenimo srce“, čiji je cilj da povećamo nivo svesti o značaju ranog započinjanja KPR-a (kardiopulmonalna reanimacija), odnosno da naučimo sugrađane kako da započnu same mere srčane masaže do dolaska hitne pomoći. Da ne bismo izgubili dragoceno vreme, potrebna nam je pomoć najbližih, krucijalna je pomoć građana. Edukacija je aktuelna tokom cele godine u školama, vrtićima - gde je prilagođena dečijem uzrastu (tu je naša maskota - meda iz ZOO vrta). Tu imamo izuzetna podršku od strane dr Tatjane Popović ispred Doma zdravlja Subotica“.

Danas u Službi hitne medicinske pomoći tri lekarske ekipe dežuraju tokom dana i noći. Situacija je bolja nego letos što se lekara tiče, a što se tiče same opreme, kako ističe naša sagovornica, ona je vrhunska - identična onoj koju imaju mobilne jedinice u Nemačkoj, Britaniji - razvijenim zemljama.

-    Subotica je jedna od najopremljenijih. Pored toga što imamo izuzetnu opremu (po evropskim i svetskim standardima), imamo i kadar koji je koristi - zbrinjavanje pacijenata je na visokom nivou. Sa ovim hladnim talasom kreću viroze, tako da očekujemo više pacijenata. Zima, leto - kod nas nema pravila, uvek imamo posla, samo se patologija smenjuje. Tokom leta ima više stomačnih virusa, tokom zime kardioloških pacijenata. Zato je potrebna regulacija ishrane i načina života – ovo je period kada se jede teška hrana, gotovo svaki drugi, treći dan imamo pacijente sa infarktom. Plus srčani zastoji – poremećaji rada srca... Povećan je broj reanimacija. U novogodišnjoj noći savetujem umerenu konzumaciju alkohola – mladi odlaze na dnevne žurke, već tokom dana imamo intervencije. Nipošto sedati za volan u takvim situacijama!

CELOŽIVOTNA EDUKACIJA - „Pisanjem sam se bavila odmalena, to je bila moja zona - zatvorim se i pišem! U osnovnoj školi - novinarska sekcija nastavak je dobila u profesionalnom smislu. Danas imam pedesetak naučnih radova objavljenih u domaćim i inostranim časopisima - imam uslov, dovoljan broj za primarijat. Smatram da je edukacija nešto što je potrebno za ceo život. Zato organizujemo simpozijume, obuke, kurseve... I u slobodno vreme radim na sebi, usavršavam se“.

Prošlu novu godinu naša sagovornica dočekala je na Trgu, kao deo dežurne ekipe Hitne pomoći. Ove godine za doček dežurstvo bi trebalo da je zaobiđe, ne pada u njenoj smeni, ali zato će već prvog januara biti na radnom mestu. I radnom zadataku. Dok se većina odmara... A za nju najdragoceniji trenuci su oni koje provodi sa sinom (predškolac) i suprugom koji je razume i podržava.

-    Suprug je došao iz Beograda u Suboticu, u mirniju sredinu. Upoznali smo se u Novom Sadu, gde sam bila na specijalizaciji. Po struci je komercijalista, a u jednoj ovakvoj branši u kakvoj sam ja, kada nemate vikende, praznike, kada je neminovno da ćete za praznik sigurno raditi, treba naći partnera koji će sve to prihvatiti i razumeti; gde ćete kada posle jedne teške i naporne smene dođete kući, imati stabilnost i mir. I podršku. Trebalo je dočekati nekog takvog... (smeh).