SUgrađani: Mihailo Vidanović - “Medicina i sport provlače se kroz ceo život”

I na razgovor je stigao u pauzi između dve utakmice. Ne igra više, lopta je, kaže, van terena, ali on – nije. I dalje je na parketu, u blizini igrača, prodornog zvuka sudijske pištaljke i žamora navijača. Bivši košarkaš, lekar košarkaške reprezentacije, spec. dr med. dr Mihailo Vidanović i danas je aktivan u sportskim vodama - kao lekar, ali i jedan od potpredsednika KK “Spartak Office shoes” koji je nedavno, kao domaćin, izvojevao dve pobede u ABA 2 ligi.

-    Boban Jaramazović je predsednik kluba, a Darko Papac i ja smo potpredsednici - članovi Upravnog odbora. To je jedna funkcija, a druga je ona gde sam ja dežurni lekar na turniru - medicina i sport se provlače kroz ceo život!

Kao neko ko je rodom iz Pirota, za tačnost viceva o Piroćancima reći će odlučno - ne! “Piroćanci su vredni, radni ljudi, pečalbari, tako se i stvorila ta priča...” - pojasniće.

-    Majka mi je bila učiteljica, otac doktor agroekonomskih nauka, direktor Zavoda za poljoprivredu. Dakle, roditelji nisu imali veze sa medicinom, ali moja pokojna sestra je bila farmaceut. Do trećeg razreda gimnazije živeo sam u Pirotu, imao divno detinjstvo! Zatim smo se porodično preselili u Beograd gde je otac dobio radno mesto. Nakon završetka gimnazije upisujem Medicinski fakultet u Beogradu, ali sam paralelno igrao košarku za KK “Pirot” i desilo se da igramo u Subotici protiv “Spartaka”! Ja u dresu “Pirota” igram protiv kluba gde ću kasnije biti itekako aktivan - na ovoj drugoj strani...

Već tokom studiranja počeo je da se zabavlja sa budućom suprugom, Subotičankom, bivšom odbojkašicom koja je bila i član reprezentacije. Sonja Marković, sada Vidanović, u tom trenutku bila je, ne samo aktivan i uspešan sportista, već i student prava.

-    U međuvremenu ona diplomirala, ja diplomirao i ’81. dolazimo u Suboticu. Došli smo “privremeno”, zbog posla – dobio sam posao u Hitnoj pomoći. Dolazim u kuću Markovića (Ja sam se udao! - smeh), ulazim u jednu sportsku porodicu - kod Bebe i Jose, divni ljudi – kao da smo se tražili, i što se njih tiče i što se mene tiče. To je bio još jedan plus i trenutak kada kreće moj život u Subotici, koji traje već 42 godine.

BLAGO MAMI, KAKVO DETINJSTVO! - “Supruga Sonja, po struci pravnik, trenutno je u Beogradu, u maju ide u penziju. Imala je razumevanja za sve, podržavala me je, kao i ja nju. Imamo dvoje dece (Miodrag i Marija) oboje su pravnici. Marija je udata, ima dvoje dece. Ja sam deda, imam slatku unučad Luku i Lenu koji žive u Beogradu, ali obožavaju da dođu u Suboticu. Kada je poslednji put krenuo kući, Luka kaže - blago mojoj mami kakvo detinjstvo je ovde imala ovde! Oni tu u ulici krenu ujutru pa ceo dan! Divno je za decu. Više od 30 godina smo u Železničkom naselju, kuće u nizu, sa komšijama imamo izvanredan odnos”.

Već na prvi pogled, Subotica (koju je upoznao i kroz sportsku prizmu i kroz period zabavljanja sa budućom suprugom) mu se jako dopala.

-    Da ne kažem da sam i deo vojske služio u Subotici... Sve me je tu vuklo... Sećam se – tek sam došao, odlazim kod pokojnog zubara Bele Deaka, kod njega dolazi Maksa Banjanin, Subotičanin. Kreću da pričaju – Maksa priča na mađarskom, odjedanput se prešalta na srpski pa se vraća na mađarski! Sedim ja sa strane, ništa mi nije jasno, ali sam u tom trenutku shvatio – to je suživot! I praktično ovih 40 i nešto godina ja živim taj (su)život gde nikada nisam imao problema ni sa kim! Malo sam naučio i mađarski, koristim kada treba - kada dođu ljudi iz okolnih sela, koji ne znaju srpski. Trudim se ja, trude se i oni – jednostavno, uvek postoji neka interakcija među ljudima koja se dobro završi...

I dok se mađarskim (samo) služi, francuski govori odlično! Njegov otac bio je francuski đak, a sam je u gimnaziji učio francuski kao prvi strani jezik – engleski dolazi kasnije...

Po dolasku u Suboticu odmah kreće (nastavlja) sa košarkom. Kao medicinar, ali i čovek od znanja u stručnim, “košarkaškim” pitanjima, uključuje se u rad “Spartaka”, dovodi trenere, i dobro pamti ekipu koju su činili pomenuti Bela Deak, Ilija Šakić, Čeda Miletin... Jedan, kako kaže, vrlo respektabilan “Spartak”. Paralelno sa tim, u okviru Zdravstvenog centra, uključuje se KK “Medicinar”, gde i sam igra!

-    Košarkaški klub “Medicinar”, kako mu i ime kaže, sastojao se uglavnom od zdravstvenih radnika - puno nas je bilo: Luka Anđelić, Saša Vuković, Branislav Vidačić, Rodoljub Đurić, Dule Knežević, Dragan Marković... zaboraviću nekoga - da se ne ljuti... To je bila ekipa koja je tri puta bila svetski prvak na igrama zdravstvenih radnika sveta! Bili sam u Portugaliji, Španiji, Francuskoj... Atmosfera je bila takva da je paralelno sa košarkaškim takmičenjem išao i simpozijum lekara i tu smo praktično stekli puno prijatelja među kolegama. Kasnije smo mi napravili ovde turnir i pozvali lekare i zdravstvene radnike iz Italije, Mađarske...

SAMO POZITIVNO - “Meni je praktično porodica u Beogradu, tako da sam ja deo nedelje u Beogradu, deo u Subotici.  Moji vikendi su putovanja – pola društva mi je u Subotici, pola u Beogradu. Subotica je jedan divan grad,  Beograd je za mlađe ljude, za studente, i za kasnije, ali za odrastanje, za decu - Subotica definitivno. Ako me pitate šta mi je ventil, porodica, sport i prijatelji. Prihvatam samo ono što je pozitivno, družim se sa pozitivnim ljudima. Volim tamburaše, između vina i piva - biram pivo, ne propuštam koncerte Zvonka Bogdana u “Sava centru” kada se uvališ u one fotelje i uživaš...”.

“Medicinar” je trajao desetak godina. Sa godinama, kako su “igrači” starili, klub se polako gasio. I ugasio. Ali ne i “Spartak”. Naprotiv

-    Napomenuo bih tri najsjajnija perioda “Spartaka”. Prvi je već pomenuti, sa ekipom Miletin, Deak... - igra na jednom visokom nivou. To je bila prva B liga u staroj Jugoslaviji. Drugi momenat je kada smo igrali finale Kupa Srbije – gde smo imali jedan izvanredan tim, da ne nabrajam: Koturović, Mišković, Đokić, Aleksić, Jaramazović, Ivić… Trener je bio Rajko Toroman. U finalu smo izgubili od “Partizana”, ali pobedili “Zvezdu” u polufinalu. To je bilo vreme kada je predsednik kluba bio Emil Čabarkapa - jedan izvanredan period. A treći momenat je sadašnji. Negde pre tri godine “Spartak” je dodirnuo dno – igrao zadnju ligu u Vojvodini! Onda dolazi Boban Jaramazović, bivši igrač, sada uspešan privrednik - njegova ideja u startu je bila da napravimo nešto da deca koja treniraju košarku ne plaćaju ništa (do tada je bilo njih 350  koji su plaćali članarinu). Tako je krenulo - od 350 dobili smo 600 dece koja ne plaćaju članarinu, koja treniraju slobodno. Zakup sale, trenerice, ako nekom fale patike... Boban Jaramazović pomaže u svakom trenutku. Nekako ga Darko Papac i ja ubedimo da krenemo i sa prvim timom – i tu krećemo od nule. Svake godine idemo rang više. Organizovali smo turnir sa ciljem da uđemo u ABA ligu koja je trenutno nešto najviše u regionalnoj košarci. To je trenutna situacija i mogu da kažem da smo na poslednjim utakmicama imali po 3.000 ljudi! Puna hala. To je perfektno.

I sam je još do pre dve-tri godine aktivno igrao košarku, četiri puta nedeljno, sa veteranima “Spartaka”. Kao bivši igrač, ali i lekar, dobro zna kakve opasnosti vrebaju na terenu i van njega...

-    Bio sam lekar reprezentacije – igrači do 22 godine. Dolazimo u Čačak, košarkaš Igor Perović koji igra u “Zvezdi”, hteo je da opere noge i stavio nogu u lavabo – lavabo pada, staklo se rasprši, i on je imao ranu od nekoliko milimetara na palcu stopala. Kažem mu - mrdaj palac - ne mogu. Konstatujem da mu je isečena tetiva palca; sedamo u kola, vodimo ga u Beograd na hitnu operaciju i dečko propušta Evropsko prvenstvo! On je danas trener u Nemačkoj, bio izvanredan igrač. To je sport - bude i ozbiljnih povreda... Bio sam i lekar ženske A reprezentacije, kada je jedna naša igračica na treningu zadobila rupturu prednje ukrštene veze kolena. Naravno, tog trenutka za nju je prvenstvo završeno, pauza godinu dana! Strašno.

SUBOTICI NA POKLON - ”Moj školski drug i prijatelj je Vlada Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, i kada je organizovana izložba povodom 175 godina SANU, predložio sam mu da jedan od gradova gde će izložba gostovati, bude i Subotica. Naravno, on je to prihvatio i Subotičani su imali priliku da pogledaju reprezentativnu izložbu koju je malo gradova imalo. To je na neki način interakcija sa gradom...”. 

Na svu sreću, na svojoj koži nije iskusio povrede (te vrste), a i ova druga strana, medicinska, išla mu je glatko...

-    Dolaskom u Suboticu, radio sam pet godina u Hitnoj pomoći kao lekar opšte prakse – jedan divan period gde sam doživeo i video sve što jedan lekar treba da nauči u tom periodu - sve faze, počev od najbezazlenijih do najtežih slučajeva. Kada sam već ušao u medicinu, moja želja je bila sportska medicina. Na poziv dr Šarovića, počinjem specijalizaciju iz ortopedije, koju završavam specijalističkim ispitom na Banjici, kada postajem specijalista ortopedije i traumatologije. Od 1986. do 2018. radio sam Opštoj bolnici Subotica. Dakle – Hitna pomoć pa ortopedija i kraj priče! Zvanično sam u penziji, ali i dalje aktivan - ja sam sudski veštak. Privatno slabo radim, više sam ljubitelj državne bolnice – doktor starog kova. Nazovimo to tako. Od prvog dana imao sam isti pristup prema svima: i prema kolegama i prema tehničarima i prema spremačicama. Jedan kolegijalan odnos. Poslednjih godina bio sam i zamenik direktora, šef hirurškog sektora... Ali ja sam više čovek iz senke, struka ispred funkcije. Pamtiću jedan entuzijazam koji je postojao kod svih – jednog trenutku ortopedija se sticajem okolnosti, zbog bolesti, penzionisanja, smrti pojedinih lekara, svela na praktično nas tri doktora, i onda smo krenuli sa velikim radom i upornošću, u međuvremenu jačali kadrove - bili smo među prvih pet ortopedskih ustanova u Srbiji! U tom  trenutku radili smo skoro 400 implantata godišnje (veštačkih kukova, kolena), uvodili nove metode, dovodili najbolje stručnjake, učili od njih... Tako smo dostigli jedan vrlo visok nivo ortopedije. Moj učenik je doktor Mirsad Maljanović, vredan, radan, izvanredan! Jedan moj učenik je i dr Oliver Dulić, isto izvanredan, kasnije otišao u politiku, danas u Novom Sadu. I oni koji su stvarali tu jednu jako ortopediju: dr Poznan, dr Knežević, stara garda, i Maljanović, Dulić, Nikodijević... - to je to jezgro za koje mogu da kažem - pravo.

A ritam (rada) bio je, kako kaže, ludački.

- Ponedeljak – operacija, operacija, operacija. Utorak prepodne - ambulanta, pa ceo dan dežurstvo. Sreda - operacije pa dežurstvo celu noć. Četvrtak – redovne obaveze, operacija ako je hitno. Petak – “normalan” radni dan. Kada se završi karijera i podvuče crta, nezadovoljnih je bilo mininalno, a mnogo više zadovoljnih pacijenata. Ako si stručnjak, imaš znanje i pošten pristup, nemaš problem! To je u stvari možda i najveći benefit...