SUgrađani: Mihajlo Jančikin - "Želja mi je da vidim novo pozorište!"

Sedimo na klupi u dvorištu Doma – Dudova šuma, čekajući da nam se pridruži čovek koji je na sceni stoički prolazio kroz Hamletove dileme, posegnuo za harmonikom kada je bilo najlepše (ali i najteže!), glumio, režirao, nesebično davao sebe ulogama i publici, pozorištu. Pre tačno deset godina obeležen je jubilej – šezdesetogodišnjica rada velikog pozorišnog umetnika, a danas, sa 96 godina, Mihajlo Jančikin i dalje pamti nekadašnju pozorišnu kuću i jednu, kako kaže, složnu družinu. Ipak, godine su učinile i čine svoje. Prilazi nam polako, u kolicima koje gura geronto domaćica, svojski se trudeći da mu podesi slušni aparat. “Čika Miko, da li radi, čujete me?” – pita, i nakon nekoliko pokušaja, dobijamo potvrdni odgovor...

- Dobro sam. Ne zahtevam mnogo, dobijem ono što mi sleduje. Hrana je dobra, društvo takođe – reći će drhtavim ali sigurnim glasom.

Iz momenta sadašnjosti selimo se u prošlost. Kakvog se pozorišta seća? Pamti li kolege?

- To je bila jedna složna družina! Za nas ništa nije bilo teško, slagali smo se. Svaka generacija ima želju da ostvari takve predstave koje će u to vreme kada se stvaraju biti aktuelne. Tako smo i mi. Ja sam karakterni glumac, igrao sam, što bi se reklo, svašta! Čak i ženski lik sam igrao, ali i mladiće i “srednjake” i starce. Šta mi nedostaje? Atmosfera, to druženje, ta borba da se LIK ostvari! Da savladaš ulogu i da budeš dobar partner ostalim drugovima, koleginicama – to je bio cilj.

NA KULTURI SE UVEK ŠTEDELO - “Kada sam se 1949. zaposlio u Narodnom pozorištu, primetio sam da je na sceni bio nameštaj iz stanova koje su napustili saradnici okupatora u ratu ili iz kuća Jevreja. To je bio veoma težak period. Mnogo je teško i sada, jer je na snazi štednja, a uvek je najlakše da se štedi na kulturi zbog čega ispaštaju školovani mladi glumci i umetnici. Sada su svi glumci u našem pozorištu školovani, odlična mlada ekipa, ali nije im lako”.

Da je uspeo da ostvari i jedan i drugi cilj, svedoče, kako brojne uloge po kojima će ga pamtiti, tako i lepe reči koje za njega ne štede bivše kolege. I mlađe i starije. “Uvek ga pozdrave i Miloš i Sanja i Vesna i Suzana...” – saznajemo od geronto domaćice Sandre koja ističe da su neki glumci i dolazili da ga posete pre ove situacije sa koronom. Interesantno je da, uprkos razlici u godinama, i on i oni imaju istu želju.

- Želja mi je da vidim novo pozorište jer znam kako je bilo, a znam i kakvo bih želeo da vidim!

Voleli bismo da možemo da ga uverimo da će mu se želja ispuniti. Onako, od srca. Kao i njegove kolege koji od te, sada već daleke, 2007. godine, kada je srušena zgrada Narodnog pozorišta, sanjaju san o useljenju u novu kuću. Još uvek – praznu. Zato naglo menjamo temu, oteravši taj sivi oblak iznad naših glava... “Ispozirajte malo!” – zamoli ga fotoreporter u pravi čas. I dok očekujemo pasivan pogled u objektiv, on odjednom diže obe ruke, kao da je na sceni, kao da zahvaljuje publici na glasnom aplauzu, opijen dobro odigranom ulogom... I znamo da glumac i dalje živi u njemu.

Ali put do bine nije bio ni lagan ni lep. Trebalo je pregrmeti ratne godine, mučenja, borbu... Rođen je i odrastao u Kanjiži. U toku Drugog svetskog rata uključen je u antifašistički otpor, prvi put kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac 1941, i drugi put u okviru borbi za konačno oslobođenje od fašizma. U međuvremenu uhapsili su ga i strpali u zatvore u Kanjiži i Senti. Oslobodila ga je majka tako što je potplatila stražare. Sa porodicom beži u Banat i tamo ostaje do 1944. godine. U rat je poneo i svoju harmoniku, bodreći saborce partizanskim pesmama. Da su Mika i njegov brat Aleksandar Jančikin (braća stigla iz male Kanjiže u “veliku” Suboticu), u sebi nosili istu, umetničku crtu, dokaz je i značajna delatnost njegovog, sada već pokojnog brata Ace, jednog od osnivača Festivala “Omladina”, čoveka koji se niz godina nalazio na čelu OKUD-a “Mladost” i ceo svoj radni vek proveo na polju kulturnog stvaralaštva. Jednu vrstu “činovničkog” posla neko vreme obavljao je i Mika - kao direktor Dečijeg pozorišta i direktor u Narodnom pozorištu - drame na, tada srpskohrvatskom jeziku.

Njegov sin Srđan Jančikin ponosan je na svog oca, sa kojim je, ističe, uvek bio u dobrim odnosima.

- Nažalost, ja nisam nasledio te njegove darove – osim glume, on je znao lepo da peva i da svira, bio je komunikativan. Taj deo dobrih osobina nisam nasledio, iako sam kao dete, u osnovnoj školi, išao na dramske sekcije, ali kasnije prestao. Moj sin Aleksandar takođe nije poneo te dedine osobine – njega više zanima informatika, računari...

NE TRAĆITE VREME! - “Ne prihvatam i ne razumem one političare koji su dozvolili da nam od silnih preduzeća ne ostane ništa i da se sve rasproda u bescenje! Ponosim se talentovanom decom i omladinom i država bi trebalo odmah da im pomogne, da im omogući da se razvijaju. Moja poruka toj divnoj deci je: učite, borite se i ne traćite vreme, već ga maksimalno iskoristite. Ako želite da izađete u inostranstvo, otiđite, ali vratite nam se...” – poručio je jednom prilikom.

I dok se priseća oca kojeg je gledao na sceni, u čuvenoj ulozi Hamleta, sa lobanjom u ruci, pamti pozorište koje je doživeo ne samo iz ugla jednog gledaoca, već, kao sin glumca, obilato koristeći mogućnost da zaviri i iza scene. Ipak, “daske koje život znače” na njega nisu delovale u tolikoj meri, okrenuo se ekonomiji, a danas je zaposlen u špediciji. Ali nešto “od starih” nosi stalno sa sobom.

- I otac i stric bili su umereni ljudi i sve što je bilo dobro prenosili su na nas, na decu. Vaspitani smo da budemo umereni i normalni u pravom smislu te reči. U našem odnosu nikada nije bilo većih problema. U stalnom smo kontaktu sa njim, i sestra Ljilja i ja redovno smo ga posećivali, ali sada su, zbog ove situacije, posete problematične, kao i to što ne može da nas čuje. On je čovek koji jako voli da radi, da priča, da svira, da peva, da komunicira, a to sada ne može i zbog toga mu je teško.

Subotica mu se donekle odužila 2004. godine, dodelivši mu gradsko priznanje “Pro urbe”, a Subotičani mu se odužuju lepim rečima, ističući da je reč o čoveku sa visokomoralnim kvalitetima, pravom džentlmenu, umetniku sa velikim “U”... Kada je, u prepunoj čitaonici Gradske biblioteke, u martu 2011, održano književno veče posvećeno njegovoj monografiji “Potiski koreni i izdanci (O kulturnom životu Srba u kanjiškoj opštini)”, upravnik Gradske biblioteke Dragan Rokvić, nazvao ga je velikim čovekom, velikim umetnikom i kulturnim poslenikom “koji je ostavio neizbrisiv trag u našem pozorišnom i kulturnom životu uopšte”.

- Ako ne shvatiš da je tvoja istinska sudbina gluma, kaže jedan veliki umetnik, lako ćeš zaostati i lako potonuti u drugim zaduženjima. Dakle, mesto Mihajla Jančikina nije bilo na tribini, i u kancelarijama, već je njegova uloga bila u tome da glumački poziv približi savršenstvu. Odigrao je stoga veliki broj značajnih uloga, pomenimo ulogu Hamleta, u istoimenoj drami Viljema Šekspira. Američki pisac Fokner govorio je da dobri pisci nemaju vremena da razbijaju glavu o tome da li će uspeti ili kako će se obogatiti, uspeh je ženstven i hirovit poput žene. Slično je i sa glumcima, i sa našim prijeteljem Jančikinom. Gluma je bila njegova istinska sudbina. I šta još? Režija. Dobar umetnik, kaže dalje Fokner, veruje da niko drugi nije dovoljno dobar da bi ti dao savet, i valjda upravo zbog toga, naš je glumac postao reditelj, režirao je mnoge dečije predstave, kao i predstave amaterskih društava pri raznim kulturno-umetničkim društvima...

Kada bismo nabrajali šta je sve čika-Mika radio i čime se sve bavio, ovaj bi tekst bio mnogo duži. A to koliku energiju je imao i ima ovaj čovek, govori i zanimljiv podatak - pre tri godine, kada je imao 93, krenuo je na glasanje! Da obavi svoju građansku dužnost nisu ga sprečile ni godine, ni to što se otežano kreće, već činjenica da ga članovi komisije nisu pronašli na biračkom spisku! Naime, čika Mika promenio je mesto stanovanja, odnosno preselio se u Gerontološki centar, pa poziv na glasanje nije dobio.

- Ljudi su se potrudili da me pronađu na spisku, ali me na ovom glasačkom mestu nema. Uvek sam izlazio na izbore pa ako jednom ne glasam - nije strašno – rekao je tim povodom.

I već tada su ga i glas i noge polako izdavali, ali rado je pričao sa novinarima. Baš kao i sada, kada nam je odazivom na molbu za intervju, priuštio i čast i zadovoljstvo. Često čujete ove reči. Fraza. Zgodno zvuči, lepo se “pakuje”. Ali da li ih zaista i misli onaj koji kaže? Mi – DA. Nema sumnje. Veliko hvala, čika Miko!