SUgrađani: Mihalj Vermeš - "Obraz mi je uvek bitniji od stomaka!"

Gospodin. Sa velikim G. Od glave do pete. Odelo. Maniri. Govor. Dok pridržava kaput i otvara nam vrata. Dok ispresecano govori o sebi, pominjući druge... To mu je u genima. U krvi. Plemićko poreklo i prezime Nađbudafalvi koje nikada nije koristio, a kasnije izbrisao i zadnja dva imena – tako je od Mihalj Lajoš Janoš ostalo samo – Mihalj. Skraćeno ime, kao sinonim za nestalo bogatstvo slavnog dede Lajoša Vermeša. Ali Mihalj Vermeš svoje ime nosi ponosno. S razlogom. Jer u njega je utkano nešto vrednije od bogatstva. Obrazovanje. Rad sa učenicima. Znanje koje je preneo. Bitke koje je dobio.

I dok pred okom objektiva pozira ispred zgrade u ulici Matije Korvina (za njega i mnoge ostala je i ostaće Engelsova) – kuće koju je njegov deda izgradio, i gde je živeo do devete godine, sećanja naviru...

-    Počeo bih od zgrade gde smo stanovali. Divan stan u Engelsovoj 10! Imao sam lepo detinjstvo i pored toga što posle rata i nije bilo baš neko bogatstvo, ali ono siromaštvo bilo je pravično podeljeno i ja stvarno nosim lepe uspomene iz tog perioda. Imao sam dobre prijatelje – tu su stanovali braća Međanski, kasnije otišli u Australiju – posetio sam starijeg (Fedora) u Sidneju, a mlađi (Gabor) preminuo je u Engleskoj, od leukemije… Iznad nas stanovao je Andrija Brezovac koji već dugo živi u Nemačkoj – prvi put smo se videli posle neverovatnih 60 godina, nisam ga prepoznao! U to vreme kafane nisu bile ni za roditelje, a kamoli za nas, decu, ali imali smo žureve – pamtim to vreme šik žureva, dečijih, i tortu od pasulja! Čokolade nije bilo. Pamtim i žuti šećer koji je opet u modi, a onda nije bilo drugog. I hleb na bonove i radnjicu gde je stanovao čika Bogdan, stric poznatog Bate Ognjanova, i uvek sam išao po hleb da vidim fudbalera koji je već počeo da igra u “Spartaku”... Posle mi je bio trener.

SPORT DOSTUPAN SVIMA - “Najviše mi se sviđa dedina sportska filozofija, demokratska misao koju često citiram prilikom dodele “Medalja Lajoša Vermeša” najboljim sportistima - sport mora da bude dostupan svakom čoveku i mora da uđe u svakodnevicu svakoga čoveka! To je rekao u vreme kada je sport bio privilegija bogatih”.  

Da li su to nasleđeni geni slavnog pretka ili ljubav prema fudbalu podignuta na viši nivo, nije ni važno. Tek fudbal je bio važan segment njegove mladosti.

-    Kao gimnazijalac počeo sam da igram u omladini subotičkog “Partizana”, kasnije prelazim u FK “Subotica”. To je bila dobra ekipa, igrali smo u to vreme kvalitetnoj vojvođanskoj ligi. Igrao sam i u reprezentaciji gimnazije i to je bila velika stvar jer smo osvojili bronzanu medalju na prvenstvu srednjih škola gde sam igrao sa Perčićem, Vukovićem, Ernestom Kovačevićem... Stari Subotičani koji su pratili fudbal, znaju ta imena.

Dilemu da li se posvetiti fudbalu ili studijama, rešio je u korist nauke.

-    Ne samo skromno, nego i realno kažem za sebe da nisam bio neki matematički talenat, nego je poprilično trebalo da sedim i da radim. I zato nisam smeo pored fakulteta još i da igram fudbal, pogotovo posle, kada sam već malo i raduckao pored školovanja.

Studirao je matematiku u Novom Sadu, diplomirao 1968. i, kako kaže, odmah “uskočio” u nastavu. Ali put do prve zarade nije bio lak.

-    Roditelji su već bili penzioneri, stanovao sam privatno, i prve dve godine nisam imao para da uplatim menzu, nego sam jeo suvi pasulj i četvrt kile hleba – dan danas se sećam toga! Na trećoj godini ukazala mi se prilika da, zajedno sa kolegama Nenadom Petrovićem i Ištvanom Borošom, menjam koleginicu koja se razbolela. Kao redovan student držao sam časove fizike, da bih na četvrtoj godini preuzeo punu normu i predavao matematiku na mađarskom jeziku. Moj cimer, sada već pokojni Ištvan Boroš, hvatao je beleške i sve mi preneo, a ja prepisao. Kada je došla prva plata, kupio sam sebi i njemu par cipela. Bili smo veoma dobri prijatelji.

Prvo radno mesto nakon studija dobija u Subotici, u tadašnjem Građevinsko-tehnološkom školskom centru, da bi ubrzo prešao u Gimnaziju “Moša Pijade”.

-    I pored sjajnih i profesora i nastavnog plana i programa, kvalitet koji je Gimnazija tada imala, dali su sami učenici jer oni su bili ti koji su izuzetno motivisali profesore da im što više pruže jer su bili i ambiciozni i talentovani i dobri ljudi. Bio sam razredni starešina odeljenju gde su bili poznati Subotičani (dr Atila Čengeri, dr Norika Egete, dr Ibolja Sakač...), a moja najlepša uspomena je učenik Endre Šuli, vrsni matematičar, profesor na Oksfordu, član SANU, čovek koji je držao predavanje u NASI, i siguran sam da postoji Nobelova nagrada iz matematike, on bi je stekao! Zaslužuje ili Nagradu “Pro urbe”, ili da bude proglašen za počasnog građanina. Profesoru je najveća sreća ako ga učenik prevaziđe!

RADNO MESTO - “U šali kažem da je moje radno mesto danas Bos ili Borsalino, i ta dva sata provedena tamo su jako lep deo dana. Supruga Gordana Vermeš je lekar u penziji, ali radi, pa ja često kuvam i to volim. Puno čitam, pre nekoliko godina dobio sam nagradu Gradske biblioteke kao najverniji čitalac i jako sam ponosan na to."

Period kada je, u dva mandata, bio na čelu Građevinske srednje škole, pamti kao najkreativniji jer je u gradu postojala velika potreba za građevinskom, drvoprerađivačkom i grafičkom strukom, a saradnja koju je škola imala sa “Integralom”, “ Panonijom”, “Minervom”, “Birografikom”, fabrikama “Budućnost”, “Javor”, “Nameštajem Virag Balaž” iz Čantavira... predstavljala je preteču današnjeg, sve popularnijeg dualnog obrazovanja, jer đaci su dobijali prvu platu, neretko i topli obrok, a to je, s obzirom na socijalni status učenika, bilo veoma značajno. Koliko lepih uspomena ga veže za vreme provedeno u školi, toliko je loših vezano za pet godina provedenih na mestu člana Izvršnog veća zaduženog za društvene delatnosti.

-    Tamo mi je bilo najteže! Uvek su postojali neki problemi u saradnji i uvek mi je lupalo srce kada sam išao na posao – ko će sad da mi zabije nož u leđa?! Uspehom smatram to što sam, uz Milorada Mrvića, direktora Škole za slušno oštećenu decu, uspeo da se izborim da škola ne bude prebačena u Novi Sad, na čemu je insistirala jedna reprezentativna delegacija. Borba je bila teška, ali uspeli smo, i možda zbog toga ja već treći mandat guram kao predsednik školskog odbora iste te škole...

U penziju je otišao sa mesta direktora Doma učenika srednjih škola – koji je tada, s obzirom na brojnu decu sa statusom izbeglica, na neki način postao njihova druga kuća.

-    Svakog meseca organizovali smo rođendane toj deci, bila su teška vremena, inflacija, a trebalo je 400 usta nahraniti! Bio sam, kažu, jedan od najboljih direktora, ali političke okolnosti doprinele su mojoj smeni, i kada su me pitali – zašto niste prešli u drugu partiju, ne biste bili smenjeni, rekao sam - meni je obraz uvek bio bitniji od stomaka! Malo vulgarno rečeno, ali tako je.

Ni u penziji nije mogao da se u potpunosti oprosti od škole. Honorarno je radio u Hemijsko-tehnološkoj i Medicinskoj školi, spremajući buduće farmaceute za prijemne ispite, rešavajući hiljadu zadataka iz zbirke! “Pita me supruga Gordana kada ćeš završiti, kažem – nikad! Deca su bila zahvalna i dobro prošla na ispitu” – istaći će, a razloga za ponos ima i kada govori o sopstvenoj deci.

-    Moji sinovi su me, hvala bogu, prevazišli u sportu. Obojica su se bavila hokejom, išla na plivanje, na karate, a Robert Đivanović, sadašnji direktor Doma učenika, “inficirao” ih je za kik-boks. Kada su sa mamom otišli u Australiju, mlađi sin Atila bio je državni prvak u kik-boksu u omladinskoj, a stariji Tibor u seniorskoj konkurenciji! Atila se jedno vreme bavio i klasičnim boksom, a ja sam mu odavde poslao klizaljke za Božić, da se bavi hokejom... I jeste, u amaterskoj ligi. Ostao je, tamo završio višu školu za grafički dizajn, ima svoju firmu, a stariji se vratio, ima nekoliko zalagaonica. Obojica su oženjeni imaju decu, ja sam dede petoro unučadi!

STADION BEZ IMENA? - “Kada sam bio član gradske komisije za davanje imena ulica, trgova..., podneo sam predlog da se fudbalski stadion nazove po Tihomiru Bati Ognjanovu, fudbalskom reprezentativcu, istaknutom desnom krilu, rođenom u Subotici. Članovi komisije prihvatili su predlog sa oduševljenjem, ali bio je neko “jači” od nas pa je ostao naziv – Gradski stadion. Žao mi je zbog toga...”.  

A kako i koliko pamti svog dedu, čuvenog Lajoša Vermeša, svestranog sportistu, čoveka koji je 1880. na Paliću organizovao sportske igre, 16 godina pre nego što je Pjer de Kuberten u Atini obnovio antičke sportske igre...

-    Imao sam godinu i po dana kada je umro, ali tata mi je pričao da su deda i on došli u bolnicu kada sam se rodio. Deda je poljubio mami ruku, čestitao, kaže, mali Mihalj je pravi atleta - sve je preko sporta gledao! Vodio je dnevnik i upisao kako sam se zvao, gde sam se rodio, koje kilaže i dužine, sve precizno! Tata kaže da nikad opsovao nije! Kada je imao 76 godina, dao je intervju nekim novinama, koji je završio rečenicom: “Nekada sam bio bogat i puno potrošio na sport. Veliki broj gledalaca dao mi je ideju da uvedem tramvajski saobraćaj između Subotice i Palića i na tom poslu sam propao. Sada nemam ništa drugo, samo zdravlje”, i izvadi iz džepa doživotnu tramvajsku kartu...

Dok priča, zasuze oči, a glas se prekida... Udah, i nastavlja.

-    Bankrotirao je zbog tramvaja, bio izigran, naivan. Kada je ’74. godine tramvaj prestao da radi, tata i ja izašli smo na oproštaj, i pojavile su mu se suze u očima... Moj otac Mihalj, pravnik po struci, već nije uživao u bogatstvu...