SUgrađani: Milan Marodić - "Deci pred spavanje nisam čitao bajke, već kosovski ciklus"

Iako već godinama u penziji, kaže da penzionerske dane nikada nije osetio. I dalje aktivan, poslom i ljubavlju vezan za Srpski kulturni centar, Milan Marodić deo dana i dalje provodi u Zadužbini Dušana Radića – svojoj, nećemo pogrešiti ako je tako nazovemo – drugoj kući. A i u prvoj i drugoj, sve vreme uz njega je njegova druga polovina, podrška i oslonac – životna saputnica Mileva. I dok razgovaramo, u divnom ambijentu Srpskog kulturnog centra "Sveti Sava", ona je tu, ali ne u svojstvu supruge, već kao rukovodilac Zadužbine - Centra, sa kojim njegovog, sada već počasnog predsednika Milana Marodića, spaja istorija – duga više od trideset godina...

- Srpski kulturni centar osnovan je 1991. godine. Sećam se, na prvom sastanku, održanom krajem 1990, na tada još Radničkom univerzitetu, bilo nas je četvoro - petoro. Povela se priča o tome da bi, pored raznoraznih organizacija i Srbi trebalo da imaju nešto svoje. I složili smo se da to bude po principu da nema nikakvih političkih uticaja. Svake nedelje sastajali smo se sa novim idejama: kako da se oformi, pa statut, šta treba da uradimo, kuda da idemo... da bi 13. aprila 1991, nakon nekoliko meseci priprema, Centar bio osnovan. Na poslednjem sastanku pred donošenje odluke i iznošenja programa, bilo je više od sto ljudi, a veličanstveni trenutak je osnivačka skupština Centra, kada je, u zgradi Nove Opštine bilo skoro hiljadu ljudi! Nije se moglo ući u salu, više je ljudi stajalo nego sedelo! Pa gosti koji su prisustvovali... to će sigurno svima nama koji smo još prisutni u radu Centra, a koji se sećamo tog osnivačkog trenutka, zauvek ostati.

Iako je njegovo ime utkano u temelje Srpskog kulturnog centra, zanimljivo je da naš sagovornik nije bio i njegov prvi predsednik. Iako od samog početka predložen za tu funkciju, odbio ju je jer je u to vreme bio sekretar SIZ-a za kulturu, ne želeći da neko stavi znak jednakosti između stare i nove funkcije – da je nova došla zahvaljujući staroj...

- Prvi predsednik bila je Svetlana Simić, profesorka nemačkog jezika u subotičkoj Gimnaziji, a Božidar Leković i ja bili smo potpredsednici. Kada se, nakon nekoliko godina, Svetlana izjasnila da više ne želi da bude na ovom mestu, zvanično na skupštini 1995, ja sam preuzeo funkciju predsednika i obavljao je do 2021. godine. Iako sam sada na funkciji koja je neformalna, počasnog karaktera, u suštini ja neku svoju aktivnost nisam puno prekidao i drage volje pomažem jer 30 i nešto godina koje smo imali, sa određenim ličnostima sa kojima sam se sretao i radio, kontakti koje sam održao i dalje održavam, utiču na to da sam i sada tu, dok mladi u potpunosti ne uđu u sve to.

SUBOTIČANIN – STAROSEDELAC - “Ja sam Subotičanin, i to starosedelac. U protokolima Srpske pravoslave crkve iz 1726. godine (najstariji sačuvani protokol), porodica Marodić već je ovde bila upisana!”.

A mlade snage polako ali sigurno nastavljaju tamo gde su prethodnici stali. U prvom redu to je Jelena Marodić, upravnica Srpskog kulturnog centra.

- Ona je više od 20 godina aktivna u radu Centra i ponosim se činjenicom da je naša snaja. Zanimljivo je da su se ona i naš sin, tu i upoznali! Prihvatila je ovu funkciju i zbog nas jer mi smo se angažovali 30 punih godina i ne mislim da je neukusno to što smo tu i kao muž i žena – naprotiv, lepo je kada neko od istaknutih gostiju, na otvaranju nekog programa, zahvali i njemu i meni. To je naša motivacija – kada nešto kreneš, ne treba stati! To je ujedno i obaveza - da časno izvršavaš i časno ideš do kraja – ističe Mileva Marodić.

Za trideset godina u kontinuitetu, koliko je i zvanično bio na čelu Srpskog kulturnog centra, osim Osnivačke skupštine, kao jedan od najsvetlijih trenutaka Milan Marodić pamti vraćanje Zadužbine Dušana Radića (u funkciju kojoj je ona od ktitora i bila namenjena), u jesen 1994.

- Treći značajan trenutak sigurno je i Vukova nagrada koju smo dobili 2015. Bogatstvo Centra jeste i divna saradnja i podrška koju imamo od Srpske akademije nauka i umetnosti, Matice srpske, Srpske književne zadruge... Centar je i osnovan iz tog razloga - da se objedini duhovnost, kultura i istorija srpskog naroda. To je i do danas ostalo. Ne želimo ni u jednom trenutku da pripadamo nekom stranačkom opredeljenju – naše opredeljenje je kultura i na tom principu smo radili.

Ovo opredeljenje ne čudi jer kultura je oblast koja ga je pratila i prati ceo život. Iako student ekonomije (stigao do statusa apsolventa), Milan Marodić po profesiji je glumac, izučivši ovaj zanat kroz posao kojim se godinama bavio.

- Već od osnovne škole bio sam u recitatorskim, dramskim sekcijama, da bih se u jednom momentu javio na audiciju, bio primljen, i od ‘63. sam u pozorištu! Krenuo sam u Nikšiću, nastavio u Zenici, gde sam radio sa izuzetnim rediteljima, tada u vrhu jugoslovenskog pozorišta (Ljubiša Georgievski, Jovan Putnik).

Po povratku u rodni grad jedno vreme obavlja funkciju vršioca dužnosti direktora Pozorišta, bio je na čelu Drame na srpskom, u dva mandata sekretar SIZ-a za kulturu. Sarađuje sa Ljubišom Ristićem, i po isteku mandata, sa njim odlazi u Beograd, u KPGT. Iako boravi u glavnom radu, redovno posećuje Suboticu, da bi se 2000. godine i konačno vratio. Zanimljivo je da je osim u predstavama (ostaće upamćena uloga grofa Eseksa u “Kraljici Elizabeti“, Volanda u “Majstoru i Margariti”, gazda Brune u “Ča Grginim huncutarijama...), igrao i u televizijskim serijama, kao i u filmovima “Široko je lišće” sa Bekimom Fehmijem, “Peščaniku” Sabolča Tolnaija...

- Možda je to što sam radio u pozorištu i uticalo i presudilo da se opredelim za Srpski kulturni centar. Kada je u Likovnom susretu (koji nam je, zajedno sa Gradskom bibliotekom, u početku ustupao prostor) bilo otvaranje izložbe slika Milića od Mačve, recitovao sam stihove Vaska Pope... A nikada neću zaboraviti naš prvi susret i trenutak kada sam ugovarao tu izložbu – išao sam kod njega u Beograd, u tu “Kulu na sedam vetrova” gore na Zvezdari. Bio je treći dan Božića i takav sneg da nije bilo saobraćaja, pa smo morali peške. Veje sneg, a on ekstravagantan kakav je bio - u gunju! U prizemlju stakleni zid i sve se vidi sa padine brda. On loži onaj šporet “bosanac”, peče krompir, sipa vino koje je doneo iz Negotinskog kraja... Pričamo o izložbi, prihvata poziv, napravili smo scenario za svečano otvaranje i dogovorili da čitam Popine pesme o umetnosti... Izložba je bila u januaru ’92, posle nje književno veče u Gradskoj biblioteci i sala ispunjena do poslednjeg mesta! Želja da preko balkona Zadužbine spusti pirotski ćilim i na tom mestu održi besedu, Miliću se nažalost nije ostvarila...

ZALJUBLJENIK U MORE - “Imamo vikendicu između Bara i Ulcinja. Volim more, ja sam zaljubljenik u more i imao sam tu sreću da tokom leta nisam bio u oskudici vremena pa nikad ispod mesec dana nisam bio na moru! Ne volim da ribarim, volim da gledam kad drugi to rade, ali uvek sam voleo i volim vodu, plivanje. Još kao srednjoškolac učestvovao sam na nekim takmičenjima, i sad kad odem na more, redovno odlazim na jutarnje plivanje - to mi je najveća zabava na moru”.

Ambicioznu Milevu, koja je iz Podgorice došla u Suboticu da studira, sa budućim suprugom spojila je kultura, koja ju je (iako je završila građevinu i ekonomiju) oduvek interesovala. Redovno je pratila pozorište i predstave, pa je bilo suđeno da se dvoje mladih zapaze i upoznaju. “On je imao svoju profesiju, ja svoju, a ujedinile su nas te zajedničke ideje, jedno drugo smo podržavali” – ističe Mileva, a on nastavlja:

- I ona je živela u tom nekom miljeu koji je bio vezan za kulturu, i kada je došlo vreme da se osniva Centar, bili smo na istim talasnim dužinama. Zajedno od početka. Imamo dva sina: Miloša i Lazara (obojica fakultetski obrazovani) i troje unučadi – zasad. Jako volim da čitam, to je moja potreba, navika, i kada su sinovi bili mali i treba da se priča nešto pred spavanje, nikada ja bajku nisam pričao, već pesme kosovskog ciklusa – “Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!”. To im je bilo...

Ponosni na činjenicu da za sve vreme rada Centra, nije postojao nijedan konflikt ni sa jednom verskom ili nacionalnom zajednicom u Subotici, bračni par Marodić naglasiće da je prostor Srpskog kulturnog centra otvoren za sve, ali ne može baš svako da prezentuje svoje delo.

- Nije merilo nacija nego kvalitet! Naš princip je da nema masovne kulture, već dobre, kvalitetne. Nama su drage volje dolazili Milić od Mačve, akademik Medaković, Vaslije Krestić, Matija Bećković... Kad je vraćena Zadužbina, osveštao ju je patrijarh Pavle – bila je to prva zvanična poseta patrijarha Subotici! Od prvog dana uveli smo jednu pametnu stvar – knjigu utisaka, mišljenja, u koju se upisuje svaki gost, i mi tu sad imamo značajna imena. To je, uz “Luču”, naš časopis koji od početka prati rad Centra, dragocena zaostavština u pisanoj formi. Urednik časopisa sada je Mile Tasić, a ovu funkciju najduže je obavljao pokojni Raša Babin. Ne možemo da ne spomenemo i osnivače “Luče” – Slavicu Lakićević i Milutina Mitrića. Tu je i naš hor koji je vodio prof. Veselin Jevtić, naš književni klub...

A za svoje zasluge na polju kulture i umetnosti, naš sagovornik dobitnik je dve Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice, plakete “Venac slobode” – “Radomir Drakulić” i drugih priznanja. Nagrade gode, ali: “Svi članovi, kao i ja, krenuli smo da radimo ne razmišljajući o priznanjima, već da opravdamo to zbog čega smo osnovani” – naglašava.