SUgrađani: Mile Tasić - "Neka nas pamte po graditeljstvu, a ne po rušilaštvu!"

Napunivši 65 u decembru, našao se u kategoriji ljudi prinuđenih da, zbog aktuelne situacije, vreme provodi između četiri zida. I jeste tu, u svom stanu, poštuje slovo zakona. Fizički prisutan. Na relaciji dnevna soba – kuhinja. Ali zato njegov umetnički duh nesputano i neumorno luta po svetskim muzejima, viri u biblioteke, posećuje izložbe, uživa u koncertima i pomno sluša izlaganja na književnim večerima. Sve što je doživeo, video, pročitao, pomirisao... živi u njemu. Zato Mile Tasić, umetnik, istraživač, dugogodišnji rukovodilac Zavičajnog odeljenja Gradske biblioteke, predsednik upravnog odbora Srpskog kulturnog centra, autor televizijskih emisija, moderator književnih večeri... nikada nije sam. U fotelji pored sedi Gospođa Kultura. I lepo im je zajedno.  

- Ceo radni vek proveo sam u kulturi i vodio prilično dinamičan život. Ma kako izgledalo apsurdno, ja i u ovim okolnostima vodim takav život iako sam u samoizolaciji od početka vanrednog stanja. I ranije sam vreme trošio uz knjigu i književne večeri, odnosno promocije, uz likovna događanja, muzičke koncerte, pozorišne predstave obavezno, filmske projekcije... Upravo tako i sada provodim vreme u, naravno, izmenjenim okolnostima - bez susretanja sa meni dragim prijateljima, pa ni sa svojom majkom koja ima 95 godina i živi nekoliko stotina metara od mene! I nadalje sam sa knjigama koje sam, srećom uspeo da spoznam kao najbolje prijatelje, i nadalje sam sa slikama drugih umetnika, ali i svojim. Obilazim virtualno belosvetske galerije i muzeje, sećajući se i onih gde sam neposredno bio, kao što su: Rijks i Van Gogov muzej u Amsterdamu, Ermitaž u Sankt Perburgu, Luvr u Parizu, svakako Ufici i Galeriju akademije u Firenci, naravno i subotičku Savremenu galeriju. Nikada vreme ne provodim bez muzike, a sada sam još više sa njom, slušajući ponajviše Arsena i neizbežnog Šerbedžiju. Uživam u onome što nam priređuju novosadski muzičari ili Bočeli. Svaki dan pogledam jedan film ili na televiziji ili preko interneta, ali se vraćam i vrednim ostvarenjim iz minulih vremena, recimo Polanskom, Feliniju, Saši Petroviću i “Majstoru i Margariti”. Pokušavam da pogledam i pozorišnu predstavu, ali taj je doživljaj nemerljivo slabiji od onog u stvarnosti. Da, teatar mi baš nedostaje!

GENS UNA SUMUS - “Vanredno stanje u kojem smo - vanredno je za sve, vanredno za ceo svet manje-više, pa se onda i lakše podnosi uz ono šahovsko GENS UNA SUMUS (svi smo jedan rod). Odjednom je sve postalo drugačije, ali će čovek kao prilagodljivo biće izaći i iz ovog vanrednog stanja, ponadamo se sa što manje posledica...”. 

Starija ćerka mu svakog vikenda doprema neophodno, i ti kratki susreti (na primerenoj udaljenosti) mnogo mu znače.

- Nedostaje mi druženje i sa mlađom ćerkom koja živi i radi u Novom Sadu. Sa njima i još nekolicinom dragih ljudi uredno se čujem. Pratim dva puta dnevno najnovije vesti, pre svega šta govore zdravstveni stručnjaci, ali ne dozvoljavam da me iznervira korpus “prepametnih” koji sve znaju i za sve imaju najbolja rešenja. Neka im bude, ali bez mene. Nisam zabrinut za budućnost i na onu ustaljenu konstataciju - kako su to bila “neka druga vremena”, samo se nasmešim, znajući dobro da su zapravo sva vremena - neka druga vremena! Proći će i ovo, a kako sam po prirodi realista - optimista, to se nadam uzletu čovečanstva, koliko na globalnom nivou, toliko i u Srbiji. Dan provodim i u vežbanju - kako u primerenom trčanju po stanu, tako i uz desetak jednostavnih vežbi, što me održava u kondiciji, pa i čini vitalnim. Trenutno čitam lingvističku literaturu, tačnije knjigu Milana Šipke “Zašto se kaže”, u kojoj na vrlo pristupačan način saznajem zašto se kaže Ostati na cedilu, Sapunska opera, Žuta štampa ili Novinarska patka. Preporučujem i drugima da se upuste u čitanje enciklopedija, leksikona, rečnika... jer je vrlo zanimljivo. Pišem i svoj dnevnik, što me takođe održava u literarnoj kondiciji, a jednog dana, možda se i vratim njegovom iščitavanju. Sve u svemu, i u izolaciji u kojoj sam, dani mi baš brzo prolaze!

KO (NE) TREBA DA RADI U KULTURI - “Sada vrlo dobro znam da je za rad u kulturi potreban entuzijazam i velika ljubav. Onaj ko to nema, bolje i da ne radi u kulturi, a sve izgaranje i nikako lak posao u toj tako plemenitoj oblasti se na volšeban način vraća jer je susret sa vrednim autorima i njihovim delima dodatni impuls i energija, nova snaga da se nastavi dalje. Baš kao kada korisniku biblioteke pružite pravu knjigu, časopis, informaciju... Velika je to satisfakcija koja vas ispunjava pa i čini srećnim”.

A kada prođe i ova teška situacija u kojoj se svi nalazimo, on će i dalje biti sa knjigom i autorima, sa likovnim stvaraocima i izložbenim postavkama. Nastaviće snimanje dve autorske emisije na “TV Subotica”, koje se u ovom trenutku repriziraju. Tu je i aktivno angažovanje u Srpskom kulturnom centru “Sveti Sava” koji je pripremio kompletan program “Nedelje pravoslavlja” (sada prolongiran za period nakon vanrednog stanja). Dakle, odlazak u penziju nije promenio i ritam života. Ali čin i gest, sada već bivših kolega, kojim su ga ispratili sa posla – ostaje u sećanju.

- Večno ću pamtiti kako su me drage koleginice i kolege ispratile u penziju, darujući mi i sliku mog vrlog prijatelja i umetnika Đure Maravića, još nekoliko slika, mušku torbu, pribor za pisanje, fotografiju kolektiva pod Atlantima, sa potpisima, i još mnogo toga. Najdirljive je ipak bilo kada su mi ponudili da i ja ostavim otisak dlana u glini uz desetak otisaka velikana subotičkog zavičajnog stvaralaštva. Ova ideja, koju sam deceniju negovao, ušla je u bibliotečke antologije u zemlji, ali i izvan, kao svojevrsni dar vrednim istraživačima.

IZLOŽBE, PRIZNANJA I MOŽDA – ROMAN - “Imao sam oko dvadesetak samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, nagrađen sam za svoj projekat u Njujorku 1998, nosilac sam diploma sa Bijenala u Firenci 2001. godine i naravno da izuzetna sećanja nosim sa izložbi u Češkoj, Holandiji… Pišem za mesečnik ‘Dani’, uređujem časopis ‘Luča’, sarađujem sa časopisima iz drugih gradova gde su mi do sada objavljivani delovi iz još uvek neobjavljenog romana, ali se nadam… Konačno, i grad me je nagradio priznanjem PRO URBE 2009. godine”.

Ipak, sudbina ga nije odmah odvela do tajanstvenih riznica Gradske biblioteke... U Subotici završava osnovnu školu i gimnaziju. Kako nije uspeo da upiše Akademiju umetnosti, završava prava i prvih sedam godina radi u Narodnom pozorištu - u organizacionom sektoru, a nakon toga u Gradskoj biblioteci kao sekretar. Posle nekoliko godina polaže stručni bibliotečki ispit u Beogradu i upisuje istoriju umetnosti. Zavičajno odeljenje preuzima 1994. godine i vodi ga do odlaska u penziju.

- Za tih 26 godina upoznao sam mnoge literarne veličine, one čija smo dela čitali za lektiru, one koju su dobijali Ninovu, Mešinu, Andrićevu ili neku drugu nagradu. Vodeći takođe i Malu bibliotečku galeriju, upoznao sam mnoge vredne likovne stvaraoce. Velika satisfakcija je kada nakon pružanja bibliotečkih usluga, dočekam izlazak iz štampe nove zavičajne publikacije koja obelodanjuje nešto do tada nepoznato. Tužan je bio trenutak kada je trebalo stotine vrednih zavičajnih knjiga spakovati u metalne sanduke i spustiti ih u podrumsko sklonište biblioteke u vreme NATO bombardovanja, kako ne bi doživele sudbinu nacionalne biblioteke iz aprilskog bombardovanja 1941. godine u Beogradu.

DVE ĆERKE – DVA ANĐELA - “Imam dve ćerke, dva anđela, Kseniju i Isidoru. Obe su završile Filozofski fakultet i obe rade u IT sektoru, ali se nisu udaljile od kulture. Naprotiv, ulaze u nju sve dublje i ozbiljnije - Ksenija na literarnom planu jer već ima izdatu zbirku pesama, a Isidora na muzičkom, uz respektibilne muzičke nastupe u Novom Sadu. One mi mnogo znače, one mi šire krila, daju snagu, one me inspirišu i čine srećnim ocem”.

Ovaj rođeni Subotičanin ne krije da svoj grad neizmerno voli.

- Ona se i pored svih turbulentnih promena minulih tridesetak godina izdvaja po svojim karakteristikama, ostajući žilavo u takmičarskom vrhu među gradovima kao vrlo primereno mesto za život. Nakon studija i vojske živeo sam i radio godinu dana u Londonu, diveći se njihovoj doslednosti i očuvanju tradicije. Mislim da nam to nedostaje, te da bi violentnost koju genetski nosimo u sebi valjalo zadržati, ali i pomiriti je sa tradicijom, ostajući dosledni da kada nešto stvorimo i – očuvamo, pokazujući ozbiljnost našeg kolektiviteta. Neka nas pamte po graditeljstvu, a ne rušilaštvu!

Bez dileme, Subotica i Subotičani njega će pamtiti po onom prvom. Jer gradio je i gradi i mostove među kulturnim radnicima, umetnicima, stvaraocima... Njegova reč pamti se na otvaranju izbložbe, književne večeri... a tu su i dela koja je sam ostavio. O kojima će tek generacije koje dolaze dati svoj sud. Do tada, uživa i uživaće u knjizi, slici, melodiji... Ali hedonista u njemu posegnuće i za “ovozemaljskim zadovoljstvima”.

- Valjda svako ime deo hedonističke ličnosti u sebi pa tako i ja, pored uživanja sa decom i dragim prijateljima, sebe povremeno uhvatim u samoći koja mi prija i relaksira - na terasi svog doma okupanoj suncem, na devetom spratu, uz čašu crnog vina, dok se moj grad pružio preda mnom...