SUgrađani: Milorad Ćopić - "Mene niko ne može iznervirati, nema šanse!"

Karate ga je učio i naučio koncentraciji, disciplini, samopoštovanju i poštovanju drugih. Ako tu dodamo ovladavanje veštinom samoodbrane i sticanje samopouzdanja, zaključak je da ga je sport kojim se bavio i bavi, pripremio za – život; u pravom smislu te reči, usađujući mu osnovne postulate neophodne da se uhvati u koštac i izbori sa svim izazovima koje dan nosi... I zato je Milorad Ćopić, prezimenjak i zemljak čuvenog Branka Ćopića, profesionalni trener karatea, siguran da je izabrao pravi sport, pravi put. Taj put ga je krajem, sada već prošlog veka, doveo i u Suboticu koju danas oseća svojim gradom. „Gotovo je, pola života sam tu, nisam rođeni Subotičanin, ali kao da jesam“ – reći će.

U detinjstvu dečaka rođenog u Sisku (Hrvatska), odraslog u Kozarskoj Dubici, gradiću u Bosni i Hercegovini, ključnu ulogu odigrao je majstor borilačkih veština, glumac Brus Li, čije je filmove odgledao i po deset puta!

- Svi su ga imitirali, vežbali u želji da budu kao on, i kada se u gradu pojavio prvi karate klub, datum upisa nikada neću zaboraviti (31. oktobar 1982), prostorije Tekstilne industrije „Knežopljka“, nedelja ujutru, devet sati, a ja podranio u sedam! Idem, kad ono gužva, žamor, približavam se fabrici, spustila se neka magla, kilometar prije fabrike – neka kolona. Gledam, pitam šta je, kažu mi - čekamo upis u karate klub! Znači, hiljadu i po dece stajalo je u redu, svi su hteli da se upišu! Takav je dole mentalitet... Primali su samo one od 14 godina i starije - svi su poneli đačke knjižice, primali su samo one koji imaju petice. Prošao sam oba kriterijuma.

Bio je to trenutak kada se, kako kaže, definitivno zaljubio u karate. Od tada do danas nije propustio ni jedan trening.

- Imali smo trenera koji je bio učenik čuvenog Japanca Takašija. Trener Milan Burazor bio je jedan od najboljih Takašijevih učenika, prvak Jugoslavije, izuzetan čovek. Jedan od onih koji je odredio moj život. Osim njega, tu je i Dragan Malagurski, Dušan Dačić, Rajko Radulović... To su ljudi koji su obeležili moj život. Puno nam je učinio i Marinko Cvijanov (firma „Matex“) – za vreme njegovog sponzorstva napravili smo sjajne rezultate.

UVEČE SE POTUKU, UJUTRU SE LJUBE - „Odlazim u svoj zavičaj, volim ga. Zbog toga sam i angažovan u Zavičajnoj zajednici Republike Srpske, predsednik sam već devet godina. Želimo da našoj deci ostavimo nešto za uspomenu, da ne zaborave odakle su im došli očevi; da naša kultura i običaji ne zamru, ne damo da se to ugasi! Organizovali smo razne tribine, imamo dramsku sekciju, pravimo kvizove na temu zavičaja, radimo sa decom. Tu su i naša prela na kojima se potučemo - to je normalno. Kod nas su nekada bile igranke, a igranka se završava tučom, neko se morao potući - malo popiju pa se potuku. I na prelu se uvek neko potuče, ali to se brzo „ispegla“, na kraju bude šala. Sutradan se ljube – to je važno“.

Nakon što je završio srednju ekonomsku školu, usledio je prelomni trenutak i pitanje - šta da radi(m)?

- Kao karatista bio sam u omladinskoj reprezentaciji i na pragu reprezentacije Jugoslavije. U momentu kada završavam školu, imao sam dve ponude – da idem na fakultet u Ljubljanu i nastavim trening sa Takašijem, ili da ostanem u Dubici i počnem odmah da radim. Prelomio sam i ostao da radim (knjigovodstvo). Uskoro se u Sarajevu otvara prva Viša trenerska škola (za karate) u bivšoj Jugoslaviji, i ja sam bio njen polaznik, prva generacija.

Nakon završetka te škole stiče zvanje profesionalnog karate trenera, usavršavajući i unapređujući znanja na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu. Poslednjih petnaest godina predsednik je Šotokan karate saveza Srbije, a već četiri godine obavlja funkciju potpredsednika Svetske Šotokan karate organizacije Ujedinjenih nacija. Na mestu selektora reprezetacije Srbije, najveći rezultat ostvario je 2009. godine, kada smo, pod njegovim rukovodstvom, postali seniorski prvaci sveta.

- Nekako najdraža mi je ta medalja u Americi. „Tukli“ smo Ameriku i Engelsku, bila je posebna motivacija... Bili smo i prvaci Evrope u Drezdenu, 2014, i to je izuzetan rezultat - 30 reprezentacija, pola vode Japanci, i mi, totalni autsajderi, budemo prvi na tom šampionatu! Šta je presudilo? Srce, rekao bih, i ta naša mudrost...

U bivšoj Jugoslaviji karate je bio izuzetno razvijen. „Budućnost“ iz Podgorice, „Vojvodina“ iz Novog Sada, „Bosna“ iz Sarajeva... Sve izuzetni klubovi i – jaka konkurencija.

- Biti u reprezentaciji, bilo je stvarno jako teško. Danas se deca bave karateom, nekad je to bio muški sport. Ja sam imao sreću i čast da sam godinama bio učesnik prvenstva Jugoslavije - u to vreme doći do prvenstva bio je stvarno veliki uspeh. Bio sam i sportista svog grada, prvak Bosne i Hercegovine, osvajač medalja na prvenstvu Jugoslavije...

Danas svoja znanja prenosi nekim novim generacijama.

- Prelomni trenutak - 1999. godina, kada je osnovan Karate klub „Enpi“ - naziv dobija po ENPI KATI, majstorskoj karate kati zvana „lastavičji let“. Tu ima simbolike, jer baš kao što lastavica leti gore dole, tako i u životu ima puno padova i uspona. Takav je život – sad si gore, sad si dole. Za ove 24 godine kroz klub je prošlo hiljade dece. Nemamo reklamu, a nema dana da neko novi ne dođe! Imamo tri sale u kojima radimo i sve su pune. Paralelno sa formiranjem karate kluba formirao sam i firmu „Enpi“ d.o.o. koja se bavila proizvodnjom sportske borilačke opreme. I firma i klub kasnije menjaju naziv - u „Sport trofej“, odnosno „Spartak Enpi“, što je spona sa Suboticom, ipak je „Spartak“ njen zaštitini znak.

SVE ŠALE - NA NAŠ RAČUN! - „Sve što radimo mi Bosansci, sve šale idu na naš račun. I sami se sebi smejemo. Mene kad pitaju ujutru jesi li se probudio, kažem - nisam ja Crnogorac, ja sam Bosanac, glup, ja sam davno ustao... (smeh). Naši ljudi su drugačiji - ko je putovao tamo, zna. Dobri su, gostoprimljivi. Bilo gde da stanete, svi će vam pomoći. Nema Bosne, jedna jedina! Žao mi je te Bosne...“. I dok izgovara poslednju rečenicu, dubok uzdah i seta u glasu.

A u trenutku kada deca uđu salu, osim karatea, uče i nešto više od toga.

- Najvažnije je da ta deca budu dobri ljudi i ono šta stalno potenciramo jeste da vode računa o svom ponašanju, da poštuju svoje drugare, druge, jer karate je takav sport – to su duboki nakloni, prilaziš, pozdrav sali, pozdrav treneru, pozdrav starijem kolegi... Pravila ponašanja. Karate pravila. Dostojanstvo i ponos, poštovanje tih moralnih kodeksa (karatea), to je najvažnija stvar. Nije cilj da pobedim protivnika, u karateu je cilj pobediti samog sebe! Imati kontrolu i nad svojim emocijama, i to je ono što me je od prvog dana privuklo, odredilo moj životni pu. Zato kažem da je karate jednako način života, to nije samo sport, nego mnogo više od sporta. Karate mi je pomogao mnogo puta u situacijama gde se nešto „lomilo“. Zahvaljujući karateu, niko me ne može iznervirati, nema šanse! Ma kakvi! Ima anegdota – zovem ja mog najboljeg druga sa tribina, on sudi. Kažem – hej, ti lepi, ti ćelavi, ovako onako, ma svašta mu govorim, a on – druže, mene ne mogu ljudi iznervirati, a kamoli goveda! Smeh...

U Suboticu je došao '96. godine, sa porodicom (supruga i dva sina), na nagovor prijatelja koji je već tu živeo. Osim njega nikog nije znao, a i prijatelj je ubrzo otišao...

- Nekako sam uvek u životu imao sreće; kažem ako dobro činiš, dobro ti se vrati, a ja se uvek trudim da pomognem drugima, tako se i meni dešavalo i imao sam sreće u startu – odmah počeo raditi u jednoj privatnoj firmi i otvarati karate klub koji se zvao „Una“. Nisam ni počeo tamo raditi, već je stigao poziv iz Novog Sada, od selektora Dačića, koji je jednom čoveku iz Subotice, koji je vodio svoju decu na trening u Novi Sad, rekao – nema više potrebe, sad je Milorad Ćopić u Subotici, možeš sa njim da napraviš saradnju. Taj čovek bio je Dragan Malagurski, vlasnik Turističke agencije „Kompas“. On je imao ambicije za svoje dete, poklopile su se njegove i moje ambicije, i ostvarili rezultate. Iako je u Subotici tada postojalo već desetak karate klubova, ja sam znao da ću biti najbolji.

NEMAM PRAZNOG HODA - „Svaki dan sam u sali. Radim non-stop, nemam praznog hoda ni subotom ni nedeljom, slobodnog vremena nikad nisam imao u životu! Obožavam da sam napolju, da radim, da se fizički umaram, to mi čini zadovoljstvo. Napravio sam kavez za pse (to je ovogodišnja investicija), za Milenka u dvorištu pravim tobogane, spravice, prepreke, poligon... da ima sve uslove za razvijanje. Ličnu teretanu (smeh)“.

Posebno je ponosan na svoje takmičare, koji su danas pozavršavali fakultete – u prvom redu tu je Milan Poledica, glavi trener u klubu, DIF-ovac, prvak sveta... Ipak, za sebe će, kroz osmeh, reći da je i dalje najaktivniji trener, a posebno voli rad sa – najmlađima.

- To mi je najlepši deo. Oni su najzahtevniji i zato ih treneri izbegavaju, a ja baš volim raditi sa njima jer tu puzim, obrćem se, smejem, šalim... Ma, to mi je najlepši deo dana! Sa njima ima toliko doživljaja, mogao bih knjigu da napišem! Držim im pažnju maksimalno, svi ćute, koncentracija, tek jedan se javlja. Izvoli, Vanja. Treneru, volim te! Jaoooo! Onda i drugi - i ja te volim, i ja, svi oko nogu... Propadoh! Objašnjavam ja njima šta je to zamišljeni protivnik, pokazujem na sebi, tek javlja se jedan mali, šest godina - mogu li ja da vodim zagrevanje? Kažem – hajde, Branko, ti vodiš zagrevanje. On nešto glavom i onako koso, udari druga! Pitam šta je to bilo, kaže on - zamišljeni protivnik! A on ga gurnuo! Smeh...

NASTAVILI SMO LOZU... - „U Drugom svetskom ratu moj grad Dubica možda je i najviše stradao - od 35.000 stanovnika, 17.000 je stradalo (u logorima), tako da mi je otac ratno siroče i ja sa očeve strane nikoga nemam. Sreća da je on imao dva sina, moj brat ima tri sina, ja imam tri sina, i nastavili smo lozu. Malo sam istraživao i napravio grupu na „Fejsbuku“ – Ćopići, svi slavimo slavu Miholjdan, svi potičemo sa izvora reke Une... Bukvalno svi Ćopići su odatle, a danas ih ima svuda - i u Argentini, Brazilu... Želja mi je da jednog dana okupim pleme Ćopića – sve Ćopiće“.

Radu sa najmlađima sklon je delom i zbog „podmlađenog“ porodičnog okruženja. U drugom braku (sa Subotičankom, novinarkom Lazarelom), ima sina Milenka od godinu i po dana.

- Taj mi mali dušu uze! Zbog njega svako veče ležem u devet u krevet, ujutru ustajem u pola šest - naspavan! Tu je i Vasilije, suprugin sin iz prvog braka. Moji sinovi Aleksandar i Milan su veliki, imaju preko 30 godina - Milan je bio seniorski prvak sveta u karateu, pomaže mi u radu, a Aleksandar bio karate sudija, sada je privatnik, ode u biznis! Imam i unuka...

Iako poseduje crni pojas - šesti dan, mnogo više o budućim „danima“, naš sagovornik razmišlja o onim prošlim, kao na primer o 1997. godini, kada su u svim subotičkim vrtićima, u okviru jednog projekta, organizovali časove karatea i takmičenja za najmlađe – takmičenja koja su kasnije iznedrila uspešne sportiste...