SUgrađani: Miloš Stanković - "Gde glumac da ode iz pozorišta, nego u manastir?!"

Njegov kredo, njegovo vjeruju, postulat i svetonazor krije se u čuvenom Šekspirovom sonetu broj 66 (LXVI), čije reči i danas, stotinama godinama kasnije, verno opisuju društvo, svet i život. I pojedinca u njemu. Njega, tebe, mene… I dok se kroz stihove prepliće vapaj za smrću zbog jada, prevarene vernosti, časti ukazane nedostojnom, osramoćenog savršenstva, ludosti koja ima primat nad veštinom i dobrog zarobljenog i u službi zla (zvuči poznato?), on se hvata za poslednje stihove kao za slamku: „Umro bih odmah smoren od tih zala, kada mi ljubav još ne bi ostala“. Ali ostala je. I dobro je da je tako.

Poetski uvod ne treba da čudi kada je gost rubrike - Miloš Stanković, umetnik, glumac, trenutno na prozaičnoj, ali izuzetno odgovornoj i ozbiljnoj funkciji direktora Narodnog pozorišta u Subotici. I da krenemo odmah in medias res - od aktuelne teme i informacije koja ljubitelje pozorišta posebno zanima – kada će glumci na scenu, a publika u sale?

- Predstave ne igramo od 6. marta. Imali smo zakazanu premijeru “Virdžinije Vulf” za 13. mart, ali sve je stopirano, da bismo, polako i bojažljivo, uz poštovanje svih mera, startovali u septembru, sa šest ili sedam predstava. Prva predstava nakon pauze najverovatnije će biti “Crni Petar” (Fekete Peter) Drame na mađarskom, dok je za 19. septembar planirana premijera “Virdžinije Vulf”. Članovi obe drame rade i na novim predstavama koje će se pred publikom naći već u oktobru.

BESEDE U DUDOVOJ ŠUMI - “Na Akademiji smo u okviru predmeta dikcija radili i duhovno besedništvo, i ja sam spremao deo iz besede vladike Nikolaja Velimirovića. Obnovio sam je i ima već petnaestak godina kako sam tu prvu besedu izveo na sceni Srpskog kulturnog centra, neverovatnom prostoru - Zadužbina Dušana Radića, veliko blago! Na kraju sam stigao do šest takvih beseda, svaka traje između 30 i 40 minuta. Sećam se, probudim se i odem u Dudovu šumu, ponesem tekstove, šetam ukrug, slušam ptičice i krenem polako... Uzmem jednu stranu i dodajem. Kako zapamtiti tekst? Ponavljanjem. Treningom se stiže do svega! I gluma je trening. Taj period kada sam spremao besede i monodrame, jako mi je pomogao da budem u kondiciji. A to je i jedan poseban izraz, kada si sam pred publikom”.

Iako je već četiri godine na mestu direktora, i dalje ga viđamo na sceni, a, uz beogradsku glumicu Aleksandru Janković (Marta) i druge kolege, glumi i u aktuelnoj “Virdžiniji Vulf”.

- Ne mogu bez glume! Glumac mora da se bavi svojim poslom, zato igram u predstavama. Vuče me to… Kako Zijah Sokolović kaže – Glumac… je glumac… je glumac. I glumac treba da se bavi svojim poslom. Onda ide priča koju u poslednje vreme slušamo – da li glumci treba da budu direktori pozorišta. Mislim da treba, mislim da glumci na prvom mestu treba da budu direktori pozorišta i da vode pozorište. Naravno, treba da imaju dobre saradnike. Kako je bilo u početku? Glumačka trupa i glumci sve rade – oni su i štampali i lepili plakate, bio je i blagajnik među glumcima. Ali pozorište prvo bez glumca ne može – već tamo gde je jedan glumac i jedan koji ga gleda, to je pozorište. Dovoljno.

POSEBNO MESTO ZA "HEDU GABLER" - Brojne nagrade i priznanja obeležile su jednu zavidnu glumačku karijeru u kojoj posebno mesto zauzima Ibzenova “Heda Gabler”, u režiji Dušana Petrovića. “Osećate se uzvišeni dok igrate takav komad i dok govorite te tekstove…” – reći će. A posebno mesto zauzima i samostalna diplomska predstava, koju je izveo ’99. godine, na sceni subotičkog Pozorišta. Samo za njega čuveni reditelj i dramski pisac Radoslav Zlatan Dorić piše “Sumnju”, tekst koji govori o mladom glumcu koji živi u zgradi pozorišta i govori o dilemama i sumnji – da li treba celog života da se bavi tim poslom, da li ono što je izgovoreno nestaje ili ostaje... “I hodalo se na rukama i govorio Šekspirov sonet, bilo je svega!”. I trajalo skoro 40 minuta. I tu je diplomirao, sa ocenom deset .

A da li je jedan mandat na mestu prvog čoveka ustanove dovoljan za realizaciju vizije pozorišta koju je imao i ima?

- Kažu da je prvi mandat upoznavanje, a tek u drugom možeš da sprovodiš ideje, naravno sve uz podršku osnivača, a mi smo jedinstveni sa dva osnivača (Grad i Pokrajina). Do sada nešto sam verovatno uspeo, nešto verovatno i nisam. Moja vizija pozorišta je ono što sam naučio od mog profesora Bore Draškovića, da je pozorište hram. Pozorište je hram kulture i često navodim jednu situaciju - kada sam se ’96. zaposlio, odjeknula je vest da je glumac Rastko Lupulović, član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, otišao u monahe! Sada je otac Ilarion, iguman jednog manastira, a bio je jako uspešan, završio akademiju, dobio Sterijinu nagradu… Kako se to desilo? Moj profesor razjasnio je tu situaciju i rekao sledeću stvar – Gde glumac da ode iz pozorišta, nego u manastir?! Neki sledeći stupanj iz ovog hrama je taj hram. I mislim da pozorište treba zaista da bude to, u smislu posvećeničkom. Mislim da u pozorištu uvek treba da budu posvećenici, oni koji i jedan dan ne mogu bez toga čime se bave. To je glumački posao. Naravno, glumac i kada ne radi, mnogo šta se dešava sa njim, on sazreva i prikuplja razne utiske, kako bi Šekspir rekao – ceo svet je pozornica! I mislim da u pozorištu treba da budu samo oni koji zaista ne mogu bez tog posla ili jedino tim poslom mogu da se bave.

ISTRČATI MARATON - “Ne pristajem na sve i po svaku cenu, meni je važno da ostanem glumac do kraja, da izdržim taj maraton jer gluma je maraton – to su nas profesori učili. Lako je odigrati jednu, dve, tri uloge, pojaviti se, blesnuti, ali treba istrčati taj maraton do kraja, tako da ću ja čekati osamdeset da odigram kralja Lira!”.

A da jedino ovim poslom može da se bavi, kao da je znao oduvek! Bio je član dramske sekcije u osnovnoj školi u Novom Sadu (odakle je rodom) i kao Branko Radičević ulazio u hor, simbolično među omladinu (“Sele, u narod zauvek!”), pa kao Boško Buha jurišao na bunkere... Došla je Karlovačka gimnazija, gde je igrao oca u istoimenoj Strindbergovoj drami… Po povratku iz vojske, ’91. godine, nakon kratkog perioda lutanja, iz prvog pokušaja upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu i završava je u klasi profesora Bore Draškovića, generacija 1992 – 1996.

- Ove godine je 24 godine kako sam u Subotici, a 25 godina živeo sam u Novom Sadu. To su ta dva moja grada. Sada već mogu da kažem malo više Subotica. Ali svi mi težimo ka velikim gradovima i najvećim pozorištima, i tu se neminovno postavljalo pitanje - kako iz Novog Sada u Suboticu?! Tako se dogodilo. U Srpskom narodnom pozorištu nisu primali nove glumce, a meni je trebao posao. I ljudi kažu da kada se završi škola, čovek treba odmah da počne da radi posao koji voli i tako sam završio u Subotici.

ŽIVAHAN DVOJAC - U braku sa Aleksandrom Stanković (pravnicom po struci) ima dvoje dece, ćerku i sina. “To je posebna priča! Dvojac! Draginja ima šest, Teodor u oktobru puni četiri. Mislim da sam od kada sam dobio njih, i bolji glumac! Uloga oca nešto je nadivnije i najlepše što može čoveku da se desi! To nije laka uloga, teška je, i to moramo reći, ali nešto najznačajnije što se desilo u mom životu je da budem otac tako živahne dece…” – reći će, uz osmeh, koji govori više od reči.

Desilo se da je Ljubiša Ristić otišao i poveo veliku grupu glumaca sa sobom u Beograd, pa je trebalo pojačati Dramu na srpskom jeziku. Profesor Radoslav Lazić preneo je to studentima na Akademiji i pitao da li bi neko došao u Suboticu. Usledila je audicija – predstava “Smrtonosna motoristika”, pisca Aleksandra Popovića, gde je, sa ulogom lepog Duleta, istovremeno dobio i posao. Ali počeci nisu bili laki.

- Kada sam došao, živeo sam u staroj zgradi Pozorišta, u jednoj sobi koju sam dobio na korišćenje. Plata je bila tolika da je do 20. u mesecu moglo da se preživi, a onih deset dana ponovo su se zvali tata i mama, pomagajte malo! Nije mi bilo lako, i u finansijskom i u ovom drugom, psihološkom smislu. Sećam se te sobice u sada srušenoj zgradi, gde sam navijao sat, budio se i hvatao prve jutarnje vozove za Novi Sad posle predstava, da se što manje bude tu, da se odmah vraća... Međutim, kada sam već počeo mnogo da radim i išao sa predstave na predstavu, sve manje sam odlazio.

TOKIJSKI KRALJ MUŠKATLI - “Prošle godine počeo sam da gajim muškatle na terasi stana u naselju Tokio, kupovao zemlju, sve muškatle pazario (malo mi je pomogla i tašta!). Ja ih zalivam, sve dodajem, ako mi neka ne ide dobro, menjam je, povlačim u drugi red… Šalio sam se sa nekim komšijama da sam nekrunisani kralj tokijskih muškatli, a komšinica kaže - komšo, ipak su krunisani! I neki dan čitam u novinama tekst  - Znaci da postajete stariji. Ima ih pedesetak, a među njima i - ako počnete da volite cveće ili baštovanstvo...”.

Sa toplinom i setom u glasu, priseća se male scene gde su se (zbog toga što je velika već bila ruinirana) igrale sve predstave, i gde je 1996. godine, “krenula moja bitka u osvajanje pozorišta”. Koja i danas traje.

- Velika scena već tada nije bila u funkciji i meni je bilo jako žao zbog toga. Pola scene bilo je pod rupama, i kada pada kiša, to direktno ide na scenu! Tako da su se sve premijere radile na maloj kamernoj sceni, gde je publika bila jako blizu. Možda je hendikep da nismo imali veliku scenu, ali možda je i dobro što je ta rampa između glumca i publike tu bila ukinuta. Što se tiče nove zgrade, rekli su da ćemo prvu premijeru imati krajem 2020. Sada je zbog epidemije to naravno odloženo, pa se spominje 2021. godina - neko kaže polovina, neko kraj. Ako tako bude, to bi bilo jako dobro. Zgrada je srušena 2007, i stariji glumci govorili su - Dobro, mi nećemo dočekati tu novu zgradu, ali ti si mlad, ti ćeš dočekati! Posle jedno deset godina rekli su mi - Znaš šta, izgleda da je ni ti nećeš dočekati! Ali, daće bog, dočekaćemo, i nadamo se da će to biti što pre. Već je dosta godina prošlo. Nadamo se da je ovo sad finiš pred kraj...