SUgrađani: Minja Peković - "Tek na granici života i smrti čovek shvati šta je višak..."

Raznovrsnost je reč koju traži. Pojam za kojim traga. Okruženje koje joj prija. Zajednički imenitelj brdovitog Sarajeva i ravne Subotice. Priželjkivala ju je i dozivala na poslu kojim se bavi, a on joj je u poslednje vreme, više nego ikad, tu raznovrsnost i doneo: “Uvek sam pričala o toj ravnomernoj raspoređenosti između scene i ekrana, kad simbolično, ove godine – predstava na srpskom, premijera na mađarskom, i uloga u seriji! Tako da je sada zaista raznovrsno…” – reći će, uz osmeh za koji ima razloga, glumica Minja Peković, stalni član Narodnog pozorišta u Subotici. Namerno ne naglašavamo da je u pitanju ansambl koji čini Dramu na srpskom jeziku, jer poslednju predstavu igrala je na – mađarskom. Poreklom iz Bosne, a zaljubljena u mađarski! I zvuk tramvaja. Knedle sa šljivama i riblji paprikaš. Jabuke na stolu. I jedna životna priča koja ne ostavlja ravnodušnim onoga koji ima privilegiju da je čuje. Sluša. I sasluša.

- Rođena sam u Sarajevu i meni je najlepša bila ta raznovrsnost, bogatstvo jezičkih kultura, veroispovesti, i na neki način varijantu toga našla sam u Subotici. Meni je ta raznolikost uzbudljiva i ja je volim. Stalno jedno isto ne volim ni da jedem, a kamoli da gledam! Ja sam kao i svako dete bila mali oportunista – kada su božići, bajrami, hanuke... kad god negde ima slatkiša, ja sam bila gost kod komšija! Radovala sam se svemu tome i sve te različitosti kao da su bile moje. Nikada nisam imala utisak ONI - MI, nego je sve bilo zajedničko! I kada sam došla u Suboticu, kada sam shvatila da postoji neko Sarajevo u malom (a možda i veće), to mi je pružilo osećaj topline zato što sam rano izgubila zavičaj – to je bila najbolja kompenzacija.

JA NISAM, ALI TI ĆEŠ MOĆI! - “Moji roditelji su prirodnjaci: majka biolog, otac mašinski inženjer. Za njih je moj izbor bio šok, ali tata ga je brzo podržao jer je želeo da upiše likovnu akademiju, ali mu deda nije dao. I tati je to ostalo kao neostvarena želja. Zato je, kada sam rekla da bih volela umetnički fakultet, rekao - Podržavam! Ja nisam imao priliku, ali ti ćeš moći! Mama se bunila – njena ćerka, najbolji đak, pa da ide na “majmunske” discipline, protraći potencijal... Za nju je gluma bila za onog koji neće da uči!"

A kada neko kaže da je “izgubio zavičaj”, onda je prva asocijacija – rat.

- Moj otac je pre početka rata došao u Beograd da doktorira i kada se zaratilo, nije mogao da se vrati po nas. Moj mlađi brat i ja ostali smo sa mamom i njenim roditeljima. Ona se u početku nadala da će se sve brzo završiti, međutim, ubrzo shvata da to neće ići i onda smo se prijavili za humanitarne konvoje koji voze iz Bosne, ali oni su odlagani jedan po jedan i mi smo ostali šest meseci u ratom zahvaćenom Sarajevu i na kraju otišli poslednjim konvojem koji je izašao pre kraja rata, 26. novembra 1992. Baka i deda ostali su do kraja. Taj put od Bosne do Srbije trajao je nešto više od 24 sata – prvo smo prešli na jednu teritoriju pa čekaš odobrenje da pređeš na sledeću. Vojnici, vojske se mešaju i ja u tom trenutku ne znam koja je čija! Bila sam mala, imala devet godina... Došli smo u Loznicu, teritorija Srbije, pa krenuli u Beograd gde je živela tatina tetka. U glavni grad stigli smo u ponoć. Sećam se, kada smo ušli i na stolu videli jabuke, nismo se ni skinuli, već se zaleteli na njih! Čekajte večeru da vam spremim – rekla je tetka i počela da plače. Nikada neću zaboraviti ukus tih prženih jaja! Spremamo se za spavanje, moj brat koji u tom trenutku ima šest godina, neće da se skine jer misli ići će u podrum - ne možemo sad da se skidamo, ko će se oblačiti posle?! Tetka objašnjava da je ovde mir, da se ne puca, da ćemo mirno spavati... Utonuće u posteljinu posle svega, i odjednom, čujem tramvaj po šinama! Neko bi mi danas rekao – jao, živiš pored pruge, to je katastrofa! A meni je zvuk tramvaja i voza – zvuk mira. I ja sad u Subotici živim pored Železničke stanice. Je l’ mi to smeta? Kome smeta?! Ja na to ne reagujem kao na smetnju. Meni je to umiruće, ja volim što sam pored stanice. Sad, kad krene ovaj brzi voz, kako će da se čuje – k’o avion!

Kroz nevidljive suze, ima snage da se od srca i nasmeje. I divimo joj se na tome.

- Novi Sad, Akademija - moj prvi dolazak u Vojvodinu. Ima jedna zanimljiva anegdota – kao dete gledala sam “Fazone i fore”, seriju koja se snimala leti, i zato je u mojoj glavi Vojvodina bila neka zemlja sunca, a Novi Sad - grad sunce. Ali kada sam došla u Novi Sad, kiša je padala od oktobra do maja i to je bilo veliko razočaranje! Pošto ne verujem da je išta slučajno, mislim da je ta mladalačka predstava koju sam imala, već bila klica ideje da ću ja jednog dana živeti i raditi u Vojvodini...

RODILA ĆERKU, RODILA SE I JA - “Možda će zvučati kao opšte mesto ako kažem da sam se u trenutku kada sam postala mama i rodila ćerku (Leda, 3), na neki način rodila i ja nova – ona je rodila mene! Novu mene. Jer od tog trenutka, ne samo što kreće novi život praktično govoreći, nego potpuno nova svest! I mislim da se tog trenutka rodila i nova glumica. U svakom pogledu bolja, bar ja to tako vidim...”.

Akademija umetnosti u Novom Sadu te godine paralelno je upisala i klasu na mađarskom.

- Tada sam prvi put čula mađarski i zaljubila se u taj jezik! I vrlo brzo počela da tražim načine da ga (na)učim. To je bio jedan od mojih snova. Kada sam upoznala jezik, krenula sam da upoznajem i kulturu, i umetničko, pozorišno nasleđe, to me je jako privuklo. Prvi put u predstavu na mađarskom jeziku uskočila sam umesto Marte Bereš koja se razbolela. Bio je to izazov i jako sam zahvalna na toj prilici. Posle sam uskakala u nekoliko predstava, a “Južna Mesopotamija” je moja premijera u Drami na mađarskom jeziku. Dobila sam kompliment da lepo govorim i to mi je jako imponovalo.

U Suboticu ju je dovela predstava “Šta je sobar video”, nakon što je uspešno prošla kasting. A onda se upraznilo mesto, i ona dobija poziv da se zaposli. Tako je u decembru 2007. godine Minja Peković i zvanično postala deo subotičkog ansambla.

- Mislim da je naša repertoarska politika posebna, drugačija u odnosu na sve pozorišne kuće u zemlji! Možda bi neki nazvali manom to što smo jako mali ansambl i delujemo izolovano, ali mi smo u stvari neka mala umetnička enklava koja radi punom parom, gde su ljudi konstantno oslonjeni jedni na druge, gde je to zapravo postala specifičnost i na neki način prednost. S druge strane, ne može se zanemariti pozorišno nasleđe koje od ranije postoji u ovom gradu. Generalno je Subotica imala sreću sa previranjima, okolnostima, da se bavi progresivnim u pozorištu. Kada se radi klasika, ona uvek ima i nešto sveže, nešto novo, i naš ansambl je uvek bio raspoložen da se upusti u takav izazov.

Iza nje su brojne nagrade. Poslednja u nizu je ona na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine za najbolju žensku ulogu (za ulogu Milje Bušatlije), a tu je i “Zoran Radmilović”, Sterijina nagrada...

- Prva predstava koju sam u životu pogledala, upravo je “Kralj Ibi” u kojoj glavnu ulogu tumači Zoran Radmilović, a tu je još jedna zanimljivost – moja majka je za ime Minja prvi put čula kada je gledala “Čudnu devojku” - prvi film Zorana Radmilovića!

KAO ČERGA - “Moj suprug, glumac Milan Vejnović i ja, zajedno smo već 14 godina. On je iz Apatina, studirao u Beogradu, ja u Novom Sadu, a oboje došli u Suboticu! Mi smo i dalje putnici, takvi su nam poslovi. Kada smo išli na neka snimanja, dok sam još dojila ćerku - ustajemo u četiri, dojenje, ja se tuširam, on je povija, spremamo se, nosimo zamrznuto mleko, led okolo da nam se ne otopi do Beograda jer ću biti ceo dan na snimanju... I kada sve to popakujemo (uključujući i psa - našeg lajavog patuljstog šnaucera Bjanku) kažem – e, sad smo kao čerga!”.

A filmovi, posebno serije su nešto što će, po svemu sudeći, obeležiti i njenu karijeru. Pored pozorišne, naravno. Gledali smo je u manjoj ulozi u popularnoj seriji “Močvara”, znatno većoj u “Bloku 27”. Bilo je tu još nekoliko zapaženijih uloga, a sada će se pojaviti i u - glavnoj.

- U pitanju je serija “Tunel” – dalje od naslova ne smem ništa da kažem dok ne dobijem zeleno svetlo iz produkcije. Krenuće da se snima u maju, mislim da će biti gotovo do jeseni, pa montaža. To će biti moja prva glavna uloga na ekranu. Kada bi me neko pitao šta bi bilo idealno za mene, volela bih da polovinu vremena provedem na sceni, polovinu pred kamerom jer tako se ne zasićujem ni jednog ni drugog. Ali pozorište, film – to nije odvojeno, sve je to gluma!

POSLEDNJI ZAČIN - “Jako mi je drago što me je subotička publika nekoliko puta birala za glumicu sezone. Publika, sklop ljudi, utiče na predstavu – ta energija od prekoputa je poslednji činilac, kompletira igranje te večeri. Uvek postoji taj poslednji začin - to je publika! I iako svi gledaju istu predstavu, za svaku publiku ona je drugačija. I ono što je meni, nama, bio plus jeste što je subotička publika zbog raznih pozorišnih pravaca koji su ovde postojali i bogate tradicije, bila naviknuta na mnogo više nego publika u drugim gradovima. A to je dragoceno za umetnika...”.

A ono što život režira, ne može da izvede ni najbolja gluma! U trenutku kada je ćerki trebalo da proslavi prvi rođendan, usledio je poziv na operaciju i sumnja u strašnu dijagnozu – karcinom dojke.

- Pritom je izolacija zbog korone, lokdaun, posle pet ne možemo napolje. Ćerka spava, čekam da se probudi da proslavimo taj karantinski rođendan, kada mi se nebo obrušilo na glavu! Doktorica šalje poruku i ja bih u tom trenutku izašla, trčala, vrištala, a ne mogu ništa, zapeta sam u kući, dete spava, ne mogu ni da viknem! Sećam se da sam ušla u kupatilo jer se ona već budila i nisam htela da me vidi uplakanu... Krenula sam da se umivam i govorila – svemu ovome jednog dana ćeš se smejati! Umivala sam se, umivala, umivala... A onda se našminkala jer mi je palo na pamet da neću da mi ćerka sutra ima fotografiju takve mame, i proslavili smo rođendančić – tata, mama, beba i pas. Onda operacija pa konačna dijagnoza. Prva emocija (a nikad ne bih verovala da će to biti prvo) je bes, strašan bes, ljutnja, na sve! Osećaj – nije fer... To je za mene trenutak promene, psihološke promene - pre toga bila sam agnostik (pre glume godinu dana studirala filozofiju) i imala neke svoje filozofije, a ovo je bio momenat gde ja prvi put imam jasan osećaj prisustva apsoluta – trenutak gde se čovek oseti potpuno samim. I neka vrsta svetla za koju se hvataš kao davljenik za slamku. I onda kreće verujuća faza... Paradoks - da li mora nešto tako strašno da se dogodi čoveku da on postane mekši, radosniji, pitomiji... Apsurdno je ako kažem da sam od trenutka razboljevanja i lečenja, postala srećnija osoba. Radosnija, nežnija. Sa mnogo više razumvanja za druge, za sebe, sa mnogo manje ljutnje i osude. Valjda je tako čovek sazdan da mora da dođe fatalna pretnja, da dođe na onu granicu života i smrti, i u toj tački shvati šta je sve višak…