SUgrađani: Miodrag Bardić - "Od ovog grada dobio sam mnogo, ideja je bila - šta vratiti"

Rođenom Baraninu, primorcu, ravna Subotica svidela se na prvi pogled! Dovoljno da u momentu zaboravi na dilemu koju je imao birajući mesto za studiranje - glavni grad ili provincija. Svetla metropole zamenio je dugim sedeljkama na Majmun placu – koliko su mu u tom trenutku dopuštale studije građevine. Godinama kasnije, njegovo preduzeće “Expres-servis”, od tog čuvenog Majmun placa, nekih pet minuta laganog hoda, na početku Radijalca, izgradilo je spomen česmu subotičkim olimpijcima. To je bilo i ostalo njegovo HVALA gradu u koji je došao. U kom je ostao.

- Česmu smo izgradili 2008. godine. Ja sam od ovog grada dobio mnogo toga, ideja je bila - šta vratiti, uzvratiti, dati gradu nešto, a da ostane trajno. I došao sam na ideju da to budu ljudi koji su proslavili ovaj grad, ljudi preko kojih se Subotica prepoznaje. Formirali smo Udruženje građana “Zagrad”, čiji sam predsednik bio, organizovali neke manifestacije, a vrhunac je izgradnja česme zaslužnim građanima, olimpijcima, osvajačima medalja. Kriterijum je bio da su rođeni u Subotici ili da su u vreme osvajanja olimpijske medalje igrali za neki subotički klub. Poslednja na listi su imena Davora Štefaneka i Nikole Kalinića, ali prostora još ima i nadamo se da će biti popunjen.

Iako se sam nikada nije profesionalno bavio sportom, on mu nije stran. Naprotiv.

- Rekreativno: fudbal, tenis, skijanje! U vreme kada je KK “Spartak” bio na vrhuncu, bio sam jedan od sponzora, obavljao i funkciju predsednika TK “Palić” - uspeli smo da organizujemo i profesionalni ženski teniski turnir, za velikim nagradnim fondom, koji u tom obimu, koliko imam saznanja, do danas kod nas nije organizovan. Osim što je jako dobar ventil, tenis je interesantan sport i treba ti samo još jedan sportista da igrate i provedete vreme na vazduhu. Ja sam na teniskim terenima na Paliću dva do tri puta nedeljno. Tenis i skijanje naučio sam nešto kasnije, ali i jedno i drugo je izuzetno zadovoljstvo!

MIRA BANJAC NA RUČKU - “Volim sve sadržaje na Paliću i volim, koliko je u mojoj moći, da pomognem, sponzorišem. Jedan vid sponzorstva, za ovih 18, 19 godina, bio je organizovan ručak za stručni žiri i saradnike Filmskog festivala. Gosti su mi bili poznati ljudi iz sveta filma iz zemlje i inostranstva, i voleo sam ta festivalska dešavanja, bogat program, ta subotička garnitura je to izvandredno organizovala”.

Na pitanje kako se odrekao rodnog grada i mora zarad sušne Subotice, bez razmišljanja odgovoriće: “Zbog neke Marije”. I odmah dodati: “Ne neke, nego MOJE!”. I osmeh je tu. Iako nam nekoliko puta naglašava da priču skratimo, pokazujući rukama meru “čašice”, ne želeći da otkriva mnogo, zahvalni smo na dragocenim detaljima koje ipak deli sa nama, dok polako ali sigurno puni tu svoju čašicu. Čašu...

- U Subotici je bio jedan moj sugrađanin iz Bara, tako sam i ja došao. Iako su to dva različita grada, Bar na primorju, a Subotica na krajnjem severu ondašnje Jugoslavije, imaju i nešto zajedničko – multietničke, multikulturalne sredine su i jedna i druga. Kada sam došao u Suboticu, video sam - lep grad, puno mladih ljudi, grad sporta... U to vreme, sedamdesetih godina, nekadašnji Majmun plac bio je prepun! I ja sam sedeo tamo. Da li sam se uklopio? Jesam.

GDE SI NEMOĆAN, NEMOJ DA SE TROŠIŠ! - “Imaš jedan život. I razmišljaš o tome kako dobro da ga provedeš. Samo uživati u lepim stvarima i tamo gde si nemoćan, nemoj da se trošiš – to je pravilo”.

A uklopio se i na radnom mestu, došavši u veliki “Integral”, gde je radio kao šef gradilišta. Jedno vreme sa suprugom živeo je u Crnoj Gori, radeći u Budvi, gde je “Integral” gradio, ali ’87. godine definitivno se vraća u Suboticu. Uskoro donosi i odluku da ode u privatnike. Građevinsko preduzeće “Expres servis”, čiji je osnivač i vlasnik, postoji od ’91. godine.

- Firma danas ima 31 godinu, sedište je u Dimitrija Tucovića. Tokom godina dešavali su se i usponi i padovi kao i kod svih u poslu, ali uvek me je najviše privlačilo stvaranje – nešto novo. I prolaziš nekim gradovima, prolaziš ulicama, vidiš objekte koje je naša firma gradila, prisećaš se problema, ali i osećaja zadovoljstva kako je objekat rastao. Gradili smo u Subotici i okolini, rekonstruisali Žutu kuću, Plavu fontanu, tu je i Hotel “Majur”, radili kontrukciju i krov Vinarije “Zvonko Bogdan”, koji je proglašen za nacionalnog pobednika konkursa kompanije “Tondach”.

Na pitanje da li i kako dešavanja na globalnom planu utiču na posao u građevini danas, ne želi mnogo da komentariše, osvrćući se na činjenicu da je “moj ugao posmatranja mali”. Ali daleko od toga da ne misli na sutra.

- Čovek mora da planira i uvek da bude oprezan, da se pita šta će biti sutra. U svemu. Od zdravlja, porodice, do posla. I treba pokušati stabilizovati sebe - koliko je moguće. Mislim da je najvažnije - vreme. Vreme za sebe. Za porodicu.

I konačno, na pomen porodice, pomenuta čašica (priče) počinje da se puni... Rečima:

- Supruga Marija, tri ćerke - o ovom možete više da pišete, one su moj PONOS! Dve ćerke su u Beogradu, jedna u Mađarskoj, u Budimpešti. Dve su udate i ja sam deda – četvorostruki! Sve tri su studirale u inostranstvu. I magistrirale – najstarija Danijela u Rimu, Milja u Briselu, a najmlađa Bojana u Pragu.

KUĆA I(LI) INOSTRANSTVO - “U Crnu Goru odlazim privatno, sestra mi je u Kotoru, brat u Baru, svi moji su dole. I kako ja sada da kažem da idem u inostranstvo?! Bilo je nekih diskusija oko dvojnog državljanstva i voleo bih da se to promeni, a dok ne, i ja plaćam turističku taksu kada idem, iako mi je tamo dedovina...”.

Saznajemo da su supruga i ćerke zaslužne i za besprekoran stajling koji ne možemo da ne primetimo. Zasluženi kompliment. Priznaće da nije baš dobar sa istorijom, da više voli geografiju, da šeta i da putuje... Obišao je skoro 60 zemalja, ali ne izdvaja ni jednu, dodajući da svaka ima nešto posebno. A za njega i porodicu “najposebnije” je jedno mesto do kog se ne putuje daleko. Samo do Palića. Sasvim dovoljno za čaroliju! A tu su i fotografije koje lista i pokazuje na telefonu – da čaroliju upotpune.

- Evo, ovo sam fotografisao ispred svog “salaša” - labudovi, zalazak sunca... Uvek neka nova dešavanja, svaki dan, svako veče je drugačije! Pogled na vodu, na nebo. Pa čaplje, rode, patke... Ovo je taj moj molo, a patkice odmaraju... Ili recimo ovaj zalazak sunca – prelepo, možete otići na Tajland i nije lepše! Evo, ovde je na jednoj fotografiji 28 labudova! A tek boje, pogledajte ovo: vodu, nebo, nestvarno!

Dok sa oduševljenjem priča o pogledu na prirodu i njene čari, sasvim neočekivano pred nama se gubi onaj zatvoreni sagovornik, škrt na rečima, a izranja jedan nov. Zaljubljenik u vodu, u nebo, u fotografiju, u jedrenje pogledom... (iako tu negde čeka i prava jedrilica do koje, kao i do bicikle, retko stiže jer nema vremena). Konstatujemo kako je rođeni primorac ipak svoje “more” našao u ravnici, i za sebe i porodicu rezervisao mesto - pored vode. Tačnije, pored nove biciklističke staze koja vodi oko jezera.

- Kada me pitaju da li mi smeta, ja kažem, nikako, ta biciklistička staza je bogatstvo grada, sredine, samo treba da se završi. Ljudi šetaju, pristojni su, nema vike, nema graje, to je i za zdravlje jako dobro i daj bože da se što pre napravi oko čitavog jezera! Bilo bi lepo da kompletan pojas bude izgrađen.