SUgrađani: Mira Temunović - "Ne treba ništa oduzet' ni dodat'"

Telefonom dogovarate intervju. Glas – dubok, a topao. Ni ne poznajete se, a već znate kakva je osoba sa druge strane žice. Neposredna. Duhovita. Iskrena. Smešite se unapred... (Pred)osećaj vas ne vara. Jer sa Mirom Temunović nema treme, nema tabu tema, nema pauze u razgovoru. Priča teče, nošena njenom neuništivom energijom. Kao tambura na kojoj svira. Kojoj uči generacije đaka. Godinama. Decenijama. Na obostrano zadovoljstvo. “Ukupno 33 godine radim sa decom! Od 1994. sam u Muzičkoj školi, a prethodno sam radila u pet osnovnih škola” – reći će. Brojke, datumi, godine... A u tri dana - ceo život!

-    Meni su se u roku od nedelju dana 1987. godine izdešavale životne stvari - 11. septembra sam diplomirala, 12. sam se udala, a 14. sam išla raditi - dobila prvo zaposlenje. Za ne poverovati!

MOJA TAMBURA NIKADA NAPRODAJ - Pre dve godine iz “Tamburške kuće”, koja se nalazi u vlasništvu Hrvatske glazbene udruge, ukradeno je 13 instrumenata, kompletno ozvučenje... vrednost 15.000 evra. Nažalost, do danas nije nađena njena tambura – čuveni E-basprim, koju su joj roditelji kupili. “Nisam je prežalila i nikada neću. A pre nego što je nestala, kada su tražili da je kupe, govorila sam - moja tambura nikada neće biti naprodaj, makar ne imala koricu hleba!”.

U želji da se što pre uda (a istovremeno ispoštuje očevu želju da prvo završi fakultet) diplomirala je pre roka na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (muzički departman – teoretski smer) i dobila zvanje profesora muzike.

-    U osnovnoj školi koja se tada zvala “Osma vojvođanska udarna brigada” tražili su nastavnika muzičkog, ja sam u ponedeljak otišla na razgovor sa direktorom, a valjda mi se šminka od svadbe još nije skinula! Kažem - ja sam došla, a on – vidite, koleginice, ja ću vas rado primiti, ali hajde bar nedelju dana imajte malo!

I tako je počela sjajna karijera jednog pedagoga, koja se prirodno nakalemila na njenu ljubav prema muzici, prema tamburi. Instrument u koji se zaljubila od malih nogu – bukvalno.

-    I moj brat Vojislav i ja, pa moja dva sina i bratovljevi sin i ćerka, svi nosimo te muzičke gene. Mi smo klan Temunovića! A mislim da smo sve nasledili od oca. Otac Aleksandar bio je jedan od osnivača Hrvatskog kulturnog centra “Bunjevačko kolo”, i jako je voleo folklor. Ja sam bila devojčica od dve godine na njegovom biciklu - moj sic i moja tri jastuka i čekam kada će tata krenuti na probu... Ponedeljak, sreda, petak - ja sam išla sa njim. Međutim, nikada me folklor nije toliko privlačio, već tamburaši – gledala sam u njih k’o u bogove! Kada sam imala osam godina, profesor Laza Malagurski, nažalost sada pokojni, rekao je mom tati  – sutra dovedi Miru u Muzičku školu! Naravno, tata je radio pa me je mama morala dovesti, a nije znala šta je čeka – znala je samo - kaz’o je bać Lazo, pa kad je kaz’o, onda moramo bać Lazu slušati! Došle smo u Muzičku školu. U velikoj sali gde su sad solo pevači, bila je audicija, prijemni ispit. U komisiji je sedeo poznati profesor violončela Mirko Molnar, pa Lazar Malagurski i Tibor Pekar, profesor violine. Sećam se da sam već u detinjstvu bila jako slobodna – nemam tremu, ma kakvi, to ne postoji! Danas sam i ja na tim prijemnim ispitima i znam kako su deca kada uđu, izgubljena, izbezumljena, ne znaju kako se zovu, plaču, ulaze roditelji... Meni nije trebao niko – ja sam ušla i sećam se da su mi rekli da otpevam neku pesmicu. I otpevala sam “Čini mi se vekovima vuk sa ovcom nešto ima”. Ali to su me čuli svi u Muzičkoj školi! Moja mama sirota bila je napolju, ali me je čula i bilo ju je sramota jer pre mene su dve devojčice ušle, a njih niko nije čuo! Izlazim, kaže ona - bože, sine, zašto si ti tako glasno pevala, pa niko se nije čuo?! Završilo se, čekamo da nam jave šta će biti, i ide profesor Mirko Molnar, prilazi mojoj mami, kaže, vaše dete ima sluha, talenta, da li biste je hteli dati na violončelo? A profesor Malagurski dolazi kroz hodnik, gegajući se, i kaže - ne diraj, to je moj učenik! Tako sam ja postala učenik tambure...

TAMBURAŠKA MUZIKA NON-STOP - “Moj dan ispunjen je od ujutru do uveče! Posebno kada su deca bila mala, imala sam veliku podršku roditelja i tvrdim da ne bih mogla ovo da postignem da nije bilo njih! Ja sam u 55. godini  počela da kuvam - do tada nisam, mama je kuvala... Sada posao - škola, kuvanje, popodne volim malo da odmorim... Kod mene je televizor stalno upaljen - šta je na njemu, nisam baš uvek sigurna, ali imam potrebu da mi nešto zuji i recimo, noću zaspim i kada se TV ugasi, ja se probudim! I tamburaška muzika kod nas non-stop sviri..."

Prvo učenik (završila Osnovnu i Srednju Muzičku školu), a potom i sama profesor (dugo godina bila i član Subotičkog tamburaškog orkestra), danas predaje tamburu nekim novim generacijama u Muzičkoj školi. Poslednjih šest meseci, zbog aktuelne situacije, i predavanja malo drugačije izgledaju. Ili – zvuče.

-    Jesu mala odeljenja, ali mi smo specifična škola – u umetničkim školama jako je teško - mislim na to kada je u martu počela nastava na daljinu. U početku je čak bilo interesantno – lepo kod kuće, otvoriš laptop, pozoveš dete, dete ti svira, ti samo sediš, možeš i u pidžami (da te ne vidi baš puno), kafica s jedne, sokić s druge strane i - slušaš. Bilo je zanimljivo dve-tri nedelje, dok je to bio program koji smo već u školi postavili. Posle je bilo teško. Kada smo počeli novo gradivo, dok ja njemu kažem - druga žica, drugi prst, on je već otišao na sledeći takt – i to pogrešno odsvirao! Ja se derem u onaj laptop, onda mi sin viče – mama, pukla je veza, džaba vičeš! Znači, komšije su me čule kada držim nastavu, mogu potvrditi! Sada samo molimo boga da nas što kasnije zatvore, odnosno da nas ne zatvore! Ali mislim da će trenutna situacija da se odrazi na obrazovanje i vaspitanje – deca su opuštena, laganica...

Ipak, uvek i svuda ima samo reči hvale za svoje učenike, kako za one u Muzičkoj školi, tako i za decu u Dečijem tamburaškom i Velikom tamburaškom orkestru Hrvatske glazbene udruge “Festival bunjevačkih pisama” - dirigent, ili zvanično - umetnički direktor,  od samog je osnivanja, od 2000. godine.  

-    Stvarno imam divnu decu, i u Muzičkoj školi i u oba orkestra. Kada putujemo sa orkestrom na nastupe, to su naša druženja - stvarno se trudim da deci pored toga što sede u četiri zida i vežbaju, pružim nešto više, da to što radimo i pokažemo. Trudim se kada im nešto obećam, da to i ispunim. Kada smo bili na moru, vodila sam decu od 8 do 18 godina i zanimljivo je kako se oni prilagođavaju jedni drugima - devojčici od 8 godina najbolja prijateljica bila je cura koja je upisala fakultet! Znači, spaja ih tambura... Naravno, tu decu moraš pohvaliti. Ali i dreknem i viknem – falš, nije dobar ton! Po očima čitam ko je pogrešio, ne moraju mi ni kazat’. Ali pokušavam da to ide kroz neki normalan tok – nismo ni mi svakoga dana isto raspoloženi, pa nisu ni deca...

BUDUĆNOST U SIGURNIM RUKAMA - “Spomenula bih Vladimira Međešija iz Kule i Mirana Tikvickog iz Subotice, koji su, osim prvih mesta i zlatnih medalja, dobili i posebna proznanja. Miran je posle srednje škole upisao Muzički koledž Berkli. Moja nećaka Magdalena Temunović sada je maturant – do sada je dobila sva moguća priznanja na takmičenjima - od pokrajinskog, republičkog do međunarodnog”.

Nebrojene su nagrade koje su osvojili tamburaški orkestri pod njenom palicom i učenici Muzičke škole, ali i sama može da se pohvali brojnim priznanjima – Godišnjom nagradom zajednice muzičkih i baletskih škola Srbije za životno delo 2018; Hrvatsko nacionalno vijeće dodelio joj je priznanje za doprinos obrazovanju na hrvatskom jeziku; na Međunarodnom festivalu tamburaške glazbe u Osijeku pripala joj je zlatna palica za najboljeg dirigenta, i tu nije kraj, ali njena najveća nagrada i uspeh, svakako su dva sina koje je, kao žena koja je razvedena 30 godina, praktično sama izvela na put.

-    Stariji Nenad još je bio mali kada je rekao da će biti vaspitač i učiti decu! Završio je Srednju muzičku školu na tamburi, upisao tadašnju Višu pedagošku za vaspitača, prošle godine završio i lektorat za hrvatski jezik. Radi u Tavankutu, u bilingvalnom odeljenju hrvatsko-engleski, šesta godina, deca ga vole, on njih voli - što je najvažnije. Svira tamburu, živi svoj život onako kako je želeo. Mlađi sin Nemanja završio je Politehničku školu – tehničar je pejzažne arhitekture. Sedam godina zaposlen je u JP “Pogrebno”, pravi je “ezermešter, puno zanata je naučio, sve zna popraviti!

A kada podvuče crtu, zaključiće:

-    Ne treba ništa ni oduzet’ ni dodat’. U svakom smislu. Zadovoljna sam svojim životom, onim što sam postigla. Jedino nisam zadovoljna trenutnom situacijom zato što nas sluđuje – pogotovo nas, umetnike. Mi smo posebna priča...